Dan nakon što sam očeličio volju, izgubio sam je…

Redovniji čitaoci primetiće da ja svako malo imam neke napade brige za vlastitu liniju koji su se vremenom pretvorili u brigu za zdravlje. Šta ćeš, godine… I tako, odlučim ja, deseti put ove sezone, da je đavo opet odneo šalu i da ću se u red dovesti tako što neću više večerati. I, na svačije, a ponajviše na vlastito, iznenađenje, krene mi. Krenem da ne večeravam. Prvi, drugi, treći dan… Ide mi! Onda dolazi prvi veliki test – vikend. Treba ne jesti u povratku kući, nakon cuganja. A i samo cuganje je svedeno na radni minimum. Rešen da budem čovek volje čelične, zaputim se domu svome i to sopstvenim automobilom jer nisam skoro ni okusio alkohol. Pomislih, bože kako je bilo dosadno, ali bar mogu kolima kući a taman će kiša. Jadan čovek mora da nađe tako te sitne razloge za radost. A ni zaglavio nisam, bilo je tek nešto malo iza jedan posle ponoći. Put me naneo pored sendvičare i ja odlučim da pazarim jedan sočni sendvič koji ću ujutro smazati za doručak. Mislio sam da će me izbor premaza i sam čin kupovine mentalno dovoljno nadražiti da ne moram jesti u sitne sate. Dok sam čekao da naprave sendvič, vidim da iza mene, na nekom zidiću, sedi skockana folk-haus devojčica, drži sendvič i rida. Plače, sa dušom se rastaje. Zagledana u pesničke daljine, jeca i drži onu kiflu s jednom šesnaestinom snage. Naravno, pet sekundi kasnije, i sendvič je napušta i pada na beton. Ona naglo pojača plač. Uzeo sam svoj sendvič, spakovan u kesu i bezbedan od mojih ugriza. Prođem pored nje, ka svojim kolima, ali mi ipak đavo nije dao mira. Vratim se i pitam: šta toliko nije u redu, majku mu? Čemu tolike suze i kuknjava? Ona poče da objašnjava, ali uz toliko grcanje i jeku da ništa nisam razumeo. Priđoh, zamolih je da se smiri i pokušah da se našalim kako je meni teže jer sam gladan a ne večeravam. Nije shvatila. Onda je ipak malo prestala, pa sam je pitao da li joj treba prevoz do kuće. Ja jesam čovek koji uglavnom uvek ima “zadnje misli”, pogotovo kad pred sobom ima polugolu dvojnicu polufinalistkinje “Zvezda Granda”, ali sad sam bio baš dobri samarićanin, bog mi je svedok. E, tada sam čuo nešto što me je nateralo da celom svetu poželim da izgori i da se sudari sa megasteroidom, niko živ da ne ostane: “A šta voziš?”, pitala me je, kroza suze.

Stajao sam tamo, sa onim sendvičem, nem, skamenjen, sjedinjen sa vekovima ljudske egzistencije i molio svemir da mi došapne prave reči. Želeo sam da me udari tramvaj, metro, kosijaner na rolerima, da mi padne klavir na glavu… Okrenuo sam se, otišao bez reči. Ne sećam se hoda do kola, sećam se samo da sam sedeo. Obe ruke na volanu, pogled čoveka koji posmatra porodilište u plamenu. Rekao sam tiho: „Pežo 206, jeb’o mi pas mater…”

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 99 novembar 2011.