OVAJ SVET JE IPAK LAŽAN: Veštačka ostrva "The World" kod Dubaija

Vest da je kompanija “Dubai World” zatražila odlaganje vraćanja svog basnoslovnog duga od 59 milijardi dolara, pills oborila je preko noći vrednosti akcija na berzi u Dubaiju i drugim delovima Ujedinjenih Arapskih Emirata izazvavši tako novu histeriju na finansijskim tržištima širom sveta. “Dubai World” poseduje veštačka ostrva “Palma” i “Svet” u Dubaiju, veliki broj nekretnina širom UAE i Evrope, suvlasnik je i brojnih turističkih atrakcija u Londonu poput muzeja “Madam Tiso” ili velikog točka pozatog kao “London Eye”.

Kada sam pre manje od mesec dana po treći put bio u Dubaiju – u hotelu “Jumeirah Beach” u kojem je bio organizovan FIPP sajam magazinskih licenci – jedini turisti bili su Rusi. Šest godina ranije, u istom hotelu smeštenom tačno preko puta “Burj el Araba” bio sam sa suprugom na odmoru, to je bio svadbeni poklon jednog prijatelja. Te, 2003. ovaj je hotel, podjednako skup kao i danas, bio pun turista iz celog sveta.

Sada, u novembru 2009, jedino su Rusi spremni da plate besmisleno visoke cene najekskluzivnijih rizorta u Dubaiju. Učesnici sajma licenci bili su ozlojeđeni na organizatore što su – u godini koja je zbog ekonomske krize bila najpogubnija po izdavače širom sveta u poslednjih nekoliko decenija – odabrali da manifestaciju održe na jednoj od najskupljih i najekstravagandnijih tačaka na planeti.

Dok smo se kupali na zaista besprekornoj peščanoj plaži posmatrajući impresivne konture nedvosmisleno arhitektonski originalnog “Burj el Araba”, razmišljao sam o tome da je ovaj hotel (za koji je naša javnost prvi put čula kada je u njemu Novu 2002. godinu dočekao tadašnji srpski premijer “sa ekipom saradnika”) tokom proteklih godina postao sinonim za pomodarska letovanja novopečenih ovdašnjih (i ruskih, dakako) bogataša. Tu nema istorije, muzeja, kulture, koncerata, “domorodaca” i njihovih običaja – samo zlato, luksuz, plaže i shopping. Dubai i Maldivi – kao braća blizanci za “letovanje bez mozga”. Kada čujem da neko tamo ide na letovanje bez naročitog povoda, sve mi je jasno.

Drugi put obreo sam se u Dubaiju aprila 2008. godine na svadbi svoje dugogodišnje prijateljice Jelene Jakovljević, zvanične Miss Jugoslavije 1998, koja je, na užas svojih koleginica i “prijateljica”, jedina uspela da se uda za pravog milijardera, pri tom još i mladog, i sasvim različitog po izgledu od bogatih muževa ovdašnjih “uspešnih udavača”.

Mladoženjina porodica poseduje mnoge zgrade u Dubaiju, u jednoj od njih – neboderu “The Place” bili su smešteni (naravno, o trošku domaćina) mnogobrojni gosti, Jelenini rođaci i prijatelji iz Srbije. Tada sam, na ovom istom mestu, napisao blog inspirisan poslom Abdulaha koji izdaje skijašku opremu na fejk skijalištu u sklopu Shopping centra “Emirates Mall”.

U Dubaiju rade na hiljade devojaka i momaka iz Srbije i drugih republika bivše Jugoslavije, uglavnom na poslovima stjuardesa i stjuarda ovdašnjih avio-kompanija te konobara i obezbeđenja, ali bave se i poslovima u finansijskom sektoru, kao stručnjaci za HR i sl… Ima mnogo i manekenki i modela za koje zlobnici tvrde da im se posao ne završava kada siđu sa modne piste.

Manje sreće od njih imaju na desetine hiljada fizičkih i građevinskih radnika koji godinama za bedne plate grade nebodere i luksuzne hotele u Dubaiju. Dolaze uglavnom iz Pakistana, Indije, Bangladeša ili Filipina, privučeni obećanjima o velikoj zaradi. Po dolasku u zemlju oduzimaju im pasoše (zvuči poznato?) i smeštaju ih u kontejrnerska naselja van gradova gde uživaju tretman kakav su imali robovi na rimskim galijama. Crne statistike pokazuju da na stotine njih godišnje biva teško povređeno na građevinama na kojima rade a više desetina izgubi život na poslu. Nekoliko registrovanih pokušaja pobune ugušeno je u krvi brutalnim policijskim akcijama.
Sjaj luksuznih hotela, šoping molova i brendova “Gucci”, “Prada”, “Dior”, “Louis Vuitton”… izglancan je znojem i krvlju “robova sa istoka”. Dubai, kao i ostalih šest članica emirata UAE, po političkom uređenju je autoritarna diktatura u kojoj svu vlast drži vladarska porodica okružena svitom oligarha, nema demokratkih izbora ali Zapadu to ne smeta i niko ne šalje avione da ih disciplinuje i tako obezbedi poštovanje ljudskih prava.

U odličnom kineskom restoranu hotela “Madinat”, odmah do “Jumeirah Beacha”, u proleće 2008. godine jeli smo patku. Ovoga puta nisu nas pustili unutra, ceo restoran zakupio je Bil Klinton koji je, sa suprugom Hilari (ili ona sa njim?) i svitom, ovde večerao. Hipokrizija na potpunom vrhuncu: američki predsednik koji je tokom devedesetih uveo praksu “vojnih intervencija u cilju zaštite ljudskih prava” večerava u hotelu koji je sinonim finansijski neodržive “kule od karata” i “balona od sapunice”, u gradu izgrađenom na najbrutalnijem kršenju ljudskih prava robovske radne snage, u državi kojom vlada autokratski šeik…

Pored toga što je, kako smo saznali ovih dana, izgrađen na finanskijski trulim temeljima, Dubai počiva i na moralno problematičnim postulatima društva u kojem kasta bogataša i njihovih bogatih gostiju-turista živi na račun robovskog rada desetine hiljada “ljudi iz kontejnera”.