Egipat, jedna od prvih stanica Evropljana na putu kroz beskonačnu Afriku, punu boja i mirisa. Nekima je i to previše. Ostanu u „sigurnoj“ Evropi ili maštaju o Americi, Njujorku ili nečemu sličnom. Meni je Egipat bio iznenađenje i mamac za ulazak na kontinent na kome se već po boji neba, zemlje i mora vidi da nisi u Evropi. Još kad uz to dodam i brčkanje na moru i faraonsko nasleđe, prava divota.

„Hoćeš li cigaretu?“, upitao me je vozač koga sam stopirao u Šarm el Šeiku na putu do plaže. „Ne, hvala, ne pušim.“ „A hašiš?“, pitao me je uz osmejak. „Ne, hvala.“ „Ni ja ne uzimam to, šalim se malo!“. Nije se šalio. Bacao je udicu. Prvi šofer koji me je vozio, prva osoba koju sam sreo „u civilstvu“, van ušuškanih hotela od 5*. Prvog dana. „Hvala ti za vožnj u svakom slučaju“. „Ej, zaboravio sam da ti kažem da je ovo taksi, samo još sam u procesu registracije pa nemam tablu“, kaže vozač, humani čovek Arapin. Ja mu dam 3 evra sitno u egipatskim funtama i to je to. Vraćao sam se peške. Orijent. Sve je tako kao što se čini i sve nije tako kao što se čini. Dobrodošli u Egipat.

ŠARM EL ŠEIK

Dolazak na Sinaj, biblijsku zemlju. Možeš  da budeš agnostik kol’ko voliš, ali u toplom vetru koji duva sa brda preko pustinje na more u zalazak sunca mogu te snaći svakakve ideje. Kažu da se čovek menja u pustinji, nereligiozni postajahu religiozni, konzervativac postade komunista, a strejt posta gej ili obrnuto, šta god. Istina je da kad god odeš u pustinju i vratiš se, uvek je sanjaš. Čudna atmosfera, bulevari u pustinji pored mora, nepregledne plaže i hoteli koji liče na dvorce iz „1001 noći“, palme i hiljade kilometara puta bez semafora, samo sa kružnim tokovima. Saobraćajni znaci samo na arapskom. Opet palme i travnjaci, i lokalci koji te vukljaju za rukav da nešto kupiš. Dobro, ne vuku, viču, nude, mašu. Uvek je puno emocija: Srbija i Egipat su braća rođena, cena je samo za tebe, ja radim od jutra do mraka, a ti tako meni jadnom snižavaš cenu… Navikavaš se na buku i tišinu naizmenično. Hoteli su savršeni, bazeni i beskonačno ispijanje koktela i piva u bazenčićima. Mnogima je predaleko da se cimaju do plaže, koliko je dobro u hotelu. Meni nije. Idemo na plažu. Pesak i kamen, topla voda, koralni grebeni, lepe boje okera i plavog.

Pivo ispod suncobrana. Preko puta vidim napola potopljene brodove u Crvenom moru, nemačke koje su potopili britanski, britanske koje su potopili nemački, pa one iz suecke krize, pa iz izraelsko-egipatskih ratova. Groblja brodova pod vodom, idealno za korale. Ronjenje je savršeno, ribice svih mogućih boja i šara se vrzmaju onaokolo. Treba ti fotoaparat koji radi pod vodom. Preko puta je Saudijska Arabija, vidi se. Vraćam se u hotel. Britanci su kao termiti: proždiru sve što stignu u all inclusive hotelu. Navijaju za Newcastle i Sunderland. Željni su sunca, crveni kao rakovi. Britanke su uvrnuto slatke, kao i uvek. Crnkinje se sunčaju u toplesima. U gradu, kafići sa šarenim jastucima i nargile, izležavamo se u vreloj noći. Konobari su u nargile stavljali onu konoplju, izgleda. Veseli su u galabijama i sa turbanima. Golicaju naše devojke po tabanima. Valjda to nije skaredno, a smatra se muvanjem. Kad naručiš pivo, dobiješ ga u obliku 50% pivo, 50% sok od jabuka. Egzotično i užasno. Hard Rock Café je tu na par metara, elitni hoteli. Hilton ima hotel ovde, a garantujem da Paris nije došla da ga poseti, ima preča posla glupirajući se. Pamet ne ide s bogatstvom, kanda. Grad je kao i svaki drugi primorski bumtaun: radnje i kafići, suveniri. Za odmor i razonodu. Osim ako ne napraviš neki fakultativni izlet, na Sinaj ili svetu Katarinu, najstariji manastir na svetu, i malo takneš uzbuđenja.

HURGADA

Malo je prijavljenih za brod od Šarm el Šeika (u prevodu „Šeikove brade“) do Hurgade, koja je odmah prekoputa, pa se ukrcavamo na avion. 20 minuta vožnje noću! Tek što poletiš, već si sleteo. Stjuardese na brzaka dele sokiće i vafle. E, sad smo u Africi. Šarm je ipak Azija. Hurgada je jeftinija i živopisnija. Stari grad je na nivou socijalističkog naselja iz Enver Hodžinog vremena, a pijaca je prava orijentalna: sve je napolju, meso visi sa kuka, voće i povrće se šareni, smeće, devojke sklanjaju glavu kad hoćeš da ih slikaš. Obližnja crkva je ogromna, a hriščanke su poptuno drugačije po imidžu od muslimanki. Kroz njih se vidi lepota starog Egipta i ovdašnjih žena. od Kleopatre do danas. Kafići i čajdžinice su živopisni, popio sam sok od ceđene šećerne trske naiskap. Odlično, priroda. Zanimljivo, sve u hotelima je cakum-pakum, a sve što je baš njihovo lično, je zapušteno. Sećam se islamske filozofije trgovaca Arapa: ono što je moje, ne mogu ga prodati, pa čemu lickanje? Ono što je za prodaju, to će biti prvoklasno. Džins je jeftin. Klinci žele da se slikaju sa nama i traže bakšiš: 15 dinara, 1 funta, egipatska. Može i Egipćanin tebe da slika. 1 funta. Možeš i ti njega. 1 funta. Može da ti ponese kofere… Cena ista. Možeš da daš i više. Bakšiš je obavezan. Jedna radnja se zove „Big Brother“, sa sve logom, a prodaje suvenirski kujundžiluk. Sumanuti sudar starog i novog. Hoteli u Hurgadi su savršeni i pružaju se na desetke kilometara duž obale. Sve je bajkovito. Plaže su još bolje, narandžastooker pesak i suncobrani, toplo more već u aprilu. Još ima mesta duž obale. Kažu mi da ćemo jednog dana pričati da smo bili ovde dok je bilo pusto i džabe. Jer do pre 10 godina ovde je bila livada. A kao i u Izraelu ili Dubaiju, i ovde su od pustinje stvorili raj. Marina u gradu je nestvarna i liči na Karibe. Nikad nisam video tako čisto more i čistu luku, tako jarkoplavu boju mora, u svim nijansama od tirkiza do teget. Uveče se marina pretvara u ludnicu izlazaka. Od pabova evropskog tipa u drvetu do arapskih kafea i atmosfere harema. Pravoslavni Egipćani prave sav alkohol, pa i pivo. Sakara King – 10%! Favorit. Sutradan, odlazim na izlet na ostrvo koje se reklamira kao „Rajsko ostrvo“. Saznajem da se zove Mahmeja. Posle vožnje brodom, ispostavlja se da je lepše od svakog sna o  Egiptu. Sad mi je jasno kako je ovo bila superiorna civilizacija još pre 5000 godina. Kakve plaže! Kao na Maldivima ili Tajlandu, kažu oni koji su bili u Aziji. Kada pokazujem slike ljudima, misle da je Photoshop. Nije. Mahmeja je „the beach“, što rekoše u istoimenom filmu sa Di Capriom. Kupamo se, pa igramo odbojku na obodu pustinje i obodu mora. Restoran sa arapskim specijalitetima. Naš hotel, Sunrise Makady Bay, liči na naselje iz Zvezdanih staza na nekoj planeti na kojoj je sve savršeno. Samo nije zlokobno savršeno. Jednostavno savršeno. Ovako bi trebala da izgleda ljudska civilizacija i gradovi širom sveta. ili bar u Africi. U beduinskom selu, jahanje kamila, vožnja kvadova kad se umotaš kao Arapin. Beduinka pravi hleb rukama kojima ubacuje sušenu balegu kao ugalj u vatru. Hleb je odličan. Mesec izlazi nad pustinjom. Sanjaću pustinju. Neću kući.

KAIRO & GIZA

Da bi išao da vidiš piramide i Kairo, moraš da ustaneš u 2 ujutru ili da kreneš pravo iz diskoteke, jer put traje 6 sati. Kada stigneš, prizor piramida u Gizi je nestvaran. Kada stalno sanjaš, celog života, da vidiš nešto, onda je taj trenutak kada to ugledaš obično čudan, i postaješ svestan svega u potpunosti tek kad odeš i sabereš utiske gledajući slike. Možda tome kumuju i silni turisti koji se tiskaju radi što bolje fotke unaokolo. Sfinga je najupečatljivija, valjda zato što možeš da joj priđeš najbiže. Nekada se moglo i penjati na piramide, i noćiti pored njih, ali zbog vandala i terorista, više ne. Kad bi se samo ovi ljudi sklonili, da mogu da se opustim i natenane gledam? Kad bi prodavci utihnuli? Nema ništa od toga. U grobu faraonke, tj. kraljice, nestvarno je toplo. Izreka „hladno ko u grobu“ pada u vodu. Keops, Mikerin, Kefren, sjajan background uz plavo nebo i oker Saharu. Odlazimo u fabriku parferma. Egipćani su izmislili parfeme, kao što su izmislili i pivo. Čista esencija mirisa. Još pre 5000 godina izmislili su ženski miris Lotos i muški miris Papirus, koji su osnova skoro svih sadašnjih mirisa. Ulazim u prodavnicu. Selam alejkum! Alejkum selam. Wahed Coca-Cola! Arba lira. Za 1 Coca-Colu, 4 lire, tj. funte. Prošao sam kao ovdašnji, čim znam malko arapski. Inače je za bledunjave 10 funti. I pocrneo sam, mogu da prođem kao lokalac, samo da se ne oblačim kao Indiana Jones. Lokalni vodič kaže da ga podsećam na njegovoj ujaka. 500 godina pod Turcima nije šala, kažem ja njemu.

Preko reke Nil je Kairo, sa ove strane je Giza. Kairom dominira Toranj al-Kahira, tj. Pobeda, jer to znači i ime grada. To je simbol grada u kome ima 3 semafora, 1 radi, a 10 miliona ljudi napravi manje sudara i gaženja pešaka bez pešačkih prelaza nego u nas. Misteriozno. Luksuzna četvrt Kaira zove se Zamalek. Ovde živi crème de la crème. Mačo tipovi su bogati i debeli i vole blede žene koje ne liče na mršavice. Jedna manekenka pored mene lošije je prošla od devojke sa jasnijim oblinama. Mršavi mrze što su vitki. U Hard Rock Caféu, urbani Egipćani rade kao konobari i liče na alter-likove iz bilo kog dela sveta. Gitara Peppersa, gitara Stinga, potpis Madonne. Ugledan Hard Rock sa odličnim pogledom na Nil. Han el Halili je pijaca na kojoj se cenjkaš i kupuješ poklone za ženskinje kod kuće, a možeš i sebi nešto uzeti. Trg Imama Huseina, sa sjajnom džamijom i jednim od nastarijih univerziteta Al-Azhar, mesto je gde ima puno orijentalnih kafića. Ako tu ne sedneš da piješ kafu, ništa nisi uradio. Kafa s pogledom. Prodavci dolaze i deru se na uvo, ako ne obratiš pažnju, odlaze posle 5 s. Posle  minut, gluv si za sve osim za sagovornike. Čovek je prilagodljiva životinjica. Esencija Kaira i arapskog sveta, vrata Afrike. Kad se vratiš sa Han el Halilija u Evropu, sve ti ovde dođe sterilno. Grad mrtvih je mesto u koje se ne ulazi tek tako: grobnice koje su siromasi nadzidali da naprave kuće: milioni njih. Iznad njih, Citadela. Džamija Muhameda Alija, Albanca, vladara Egipta, po kome je Klej uzeo ime. Odvojio Arape od turske direktne vlasti i sazidao džamiju kao sa Balkana. Već je mrak. Vazduh je vreo. Odlično.

LUKSOR & KARNAK

Zeleno priobalje Nila, siromašne kućice i sretni ljudi. Toplina u bedi, i tako kilometrima. Stižemo u Luksor. Dolina kraljeva, mesto gde su sahranjivani faraoni, Dolina kraljica, mesto gde su im žene. Potpuni pakao: stenje na +46 postaje +56. U grobovima faraona nesnosna vrućina i neverovatna lepota slika. Sve je odneto. Hram Hatšepsut, neverovatno moderan, uklesan u stenu. Opet atmosfera sa druge planete. Kao da se vraćaš milenijumima unazad. Vreme stoji. Plovidba Nilom. Isti je kao Sava i Dunav, zelen, velik, spor. Isto miriše. Hram u Luksoru i hram u Karnaku kao da su pravljeni za ljude visoke 6 metara. Osećaš se vanvremenski i jako, jako mali. Oko tebe je Kleopatra i Poaro i Smrt na Nilu. 5000 godina je ispred tebe, sati su ti smešni, brige su ti smešne, Zapad ti je smešan. Izgubiš se među stubovima sa hijeroglifima. Izgubiš se u lepoti. Egipat je super. Ali baš.