(Bogojavljenska noć, ampoule režija: Egon Savin, viagra 60mg SNP, unhealthy premijera 1. novembar 2013.)

Kažu neke teorije da osim ovog našeg, postoje paralelni svetovi gde je sve isto kao ovde, a ipak potpuno drugačije. U nekom od tih svetova ja sam oženjen i imam dvoje dece, u nekom drugom sam gej, u trećem sam truli bogataš na jahti, u četvrtom sam već poginuo i slično tome. Šekspir je posebno zahvalan za izmeštanje u paralelne svetove, jer em je 400+ godina poznat, em je njegova poetika i poruka večna. Pa, zašto se ne poigrati malkice: Trevor Nunn je 1996. stavio radnju ne u Iliriju i Mediteran nego u centralnu Evropu 200-tinak godina kasnije, a Egon Savin je… recimo, postavio stvari onako kako bi, po njegovom mišljenju i senzibilitetu, Šekspir, ondašnji trendseter i Bowie onog doba, napisao dramu 2013. godine.

Naravno, sve je ultramoderno i podseća na ovu našu Iliriju iz svakodnevice. Knez Orsino loče i duva, loži se na pare i lepu naslednicu, naslednica je kao i sve arhetipske žene uglavnom, zainteresovana za one koji su joj nedostižni i one koji je tretiraju sa nezainteresovanošću, dakle, sve je kao što je ovde i sada, i uvek i svuda. Pa ipak, iako su svi likovi modernizovani i satirizovani, sve ostaje manje ili više dosledno osnovnoj zamisli drame do twist endinga za koji Savin smatra da je sasvim prigodan.

Šapnuo sam kolegi do sebe da je ova drama zapravo prva oda metroseksualnosti koje mogu da se setim: lepa Olivija zaljubljena je ne u muževnog Orsina, već u metroseksualnog i uglađenog Cezarija, koji je takav u svakoj adaptaciji, a bogme se i Orsino greje za ženu koja liči na dečaka. U doba jasnih podela uloga muško-žensko, Šekspiru nije bilo lako da se ovako poigra, ali u okvirima heteroseksualnosti je već tada definisao muževne muškarce, ženstvene žene, ženstvene muškarce i muževne žene, i sve ih je postavio u istu ravan. Sećam se kada je jedan moj drug počeo svađu sa drugim oko ukusa za žene, sa nekih 17 godina: „Tebi se sviđaju sve nafrakane kučke koje deluju jeftino!“, rekao je jedan, da bi drugi besno odvratio: „Pa barem se ne ložim na žene zato što liče na muškarce!“. Ta dihotomija je uvek postojala i uvek će postojati. Neki vole suportan pol baš zato što je suprotan, a neki traže u suprotnom polu ono što im je poznato u sopstvenom, da bi lakše izašli na kraj sa nepoznanicom i misterijom ljubavi i seksualnosti.

Zanimljive su u predstavi jasne pop-reference. Meni je Olivija na početku neodoljivo ličila na Lady Gagu, a imidž Cezarija, tj. preobučene Viole (nikad više neću moći, posle „Zaljubljenog Šekspira“, da čujem ime „Viola“ a da ne pomislim na Gwyneth Paltrow sa smešnim brčićima), podseća na mešavinu Andrewa Eldritcha iz The Sisters of Mercy i Annie Lennox. Sanja Ristić Krajnov u ulozi Olivije u svaki kadar unosi naboj seksa koji ni iritantan karakter junakinje ne može da smanji, a ta kontradikcija „da bi poljubio nekog ko te nervira“ i jeste neophodna. Nenad Pećinar održava animalnu samouništavajuću privlačnost Orsina na visokom nivou, a odlična Minja Peković sjajno se snalazi u ulozi devojke sa tajnom. Da smo u Holivudu, ovakve uloge sa presvlačenjem bi se regularno nominovale za Oskara. No, možda je prava zvezda predstavi iskusni Radoslav Milenković kao Malvolio, koji je u ovoj verziji sveštenik. Čovek je dominirao svakom scenom i zasmejavao sve čak i u scenama duboko tragičnim po sebe: Malvolio je arhetip muškog samozavaravanja – mi inače imamo tendenciju „wishful thinkinga“ da izvlačimo iz jednog osmeha ili reči čitavu romansu („Znao sam da se loži na mene!“) iako je realnost sasvim drugačija. Malvolio je doterao sve to do bolnog ekstrema, da se svako od nas zasigurno složio sa rečenicom: „Sigurno sam i ja nekad bio Malvolio“.

Sve u svemu, predstava je skoro briljantna. Zašto „skoro“? Pa, prilagođena je apsolutno našoj generaciji koja je odrasla uz „Simpsonove“,  „South Park“, „Family Guy“ i MTV i bespoštedno ismeva sve i svakoga, svaku ideju i svaku ozbiljnost. Osim jedne. A nju je Egon Savin i postavio u sopstveni članak, „Reč reditelja“, a ta ideja je ne samo androginost, već i „trojka“ i u ljubavi i u seksu, biseksualnost i liberalnost, nasuprot puritanstvu, konvencijama, namrgođenosti. „Pustite ljude da se vole kako god hoće, bolje nego da se namrgođeno komentarišu ili mrze“, jeste lep koncept, a zbog njega je Savin žrtvovao i lik Violinog brata blizanca Sebastijana i spojio ga sa Violom u jedan lik. Twist ending je neočekivani zaokret u kome se ne venčavaju 4 osobe (dve po dve, Sebastijan sa Olivijom, Viola sa Orsinom), već se upriličava trojno venčanje, tj. veridba Orsina, Olivije i Viole/Cezarija, i kruniše se „trojnim poljupcem“. Da će ovo ići u tom smeru, videlo se preko sve naglašenijih lezbo-scena tokom predstave, a kulminacija je u raspletu. Možda nas je iznenadilo da Savin ovako završi predstavu, ali na kraju krajeva, to nije nimalo slučajno. On je to od početka i hteo. To je i bila, sudeći po „Reči reditelja“, njegova glavna ideja od starta. U eri Andreja Pejića nekako smo to i mogli očekivati. Šteta samo što je jedna predstava koja je bila jedan veliki „South Park – Šekspir“, i koja je nemilosrdno ismevala svaki svakcijati element ljudskog ponašanja, na kraju postala pomalo pamflet liberalnosti, bez ironije i na to. Počelo je kao South Park, a završilo se kao sovjetski plakat. South Park-ovci bi se narugali i tome što je za Savina bila svetinja. Da imam zvezdice da ih delim, dao bih 4 od 5, a da je ismejao sve ideje, dao bih ih 5. Ovako, dobili smo otvoreni protest protiv narastajućeg konzervativizma i cenzure „in your face“, dva zagrljena geja za šankom, i ljubljenje „svako sa svakim“, ali to je i razumljivo kad vidimo gde živimo.

Na kraju, izlazeći sa predstave, nasmejali smo se i prokomentarisali: „Ovo kod Fajgelja ne bi prošlo!“. Izašli smo smejući se. Vi pogledajte pa izađite… hm… pa, kako vam drago!