Iako sam povremeno mislila kako polako ali sigurno stižemo do ruba nervnog sloma, ed jedna od dobrih strana selidbe bila je ta što sam uspela da nađem stvari za koje sam odavno mislila da ne postoje. Sitnice poput starih fotografija, prvih dečjih cipelica, uspomene s letovanja i knjige…

I tako, iz tog nemilog sveta kartonskih kutija, s oznakom ‘pažljivo, lomljivo, stare stvari’ i slično, izdvojilo se nekoliko, razume se najtežih, kutija s knjigama…

Od školske lektire od pre dvadeset i kusur godina pa na ovamo… Desanka, Branko, cika Jova i 1000 zašto, 1000 zato, štampana davne 1985 od strane IP Vuka Karadžića, u neverovatnih 20 000 primeraka. Verujem da je svaka kuća koja je iole držala do sebe imala po jednu takvu… Poklanjali su nam je imućni rođaci, bake i deke, a verujem, ponajviše roditelji u nadi da će tako izbeći dobar deo pitanja na koja nisu imala odgovor…

Šta su to ćelije, pita knjiga. Pa, šta su geni? Zašto na koži rastu dlake? Kako dišemo? Šta je bol? Koliki je atom…? I onda slede detaljni odgovori. Teoretski, lepo smišljeno. Dete se zapita, uzme knjigu, pročita odgovor i to je to. Ali deca ne bi bila deca kada bi tražila pitanja u knjizi. Deca imaju bolja, teža, neverovatnija pitanja, na koja mi, i pored najbolje volje, često nismo u stanju da damo odgovor.

Evo, recimo, danas – prošle su dvadesetdve godine od poslednjeg izdanja 1000 zašto. Danas čak i deca znaju šta su ćelije, koliki su atomi i zašto nam rastu dlake. Deca danas imaju nova, mnogo kompleksnija pitanja. Kako radi mobilni telefon? Ko je izmislio mikrotalasnu? Šta je to globalno zagrevanje? Šta je to sms, gps, abs…?

A tek internet, mikročipovi, optička vlakna…

Jednoj prosečnoj mami bi danas bilo potrebno barem pet doktorata iz raznih oblasti da detetu ponudi smislen odgovor. I živci povećeg slona. Stoga molim Vuka Karadžića da što pre, najhitnije, izbaci još jedno napredno ‘zašto-zato’ izdanje. Plaćam pouzećem.