Ovu kuknjavu čuli su svi koji me lično poznaju, pa ne vidim razlog da čitaoci budu pošteđeni. Uganuo sam nogu. Jako. Bolelo je kao da sam je slomio. Imao sam tu dodatnu nesreću da uganjivanje obavim na teritoriji grada Beograda, te sam morao otići u tamošnji Urgentni centar. Urgentni ironični centar KCB poprište je konstantnog skeča Montyja Pythona. Terry Gilliam je osmislio mesto na kojem je sve najsporije, ljudi umiru u bolovima a dinamika osoblja je na nivou odeljenja za patologiju. Lekari su posebno trenirani da ne primećuju krv, osakaćene, polomljene, umiruće…

Poluleševi se gomilaju, a osoblje jedva postiže da popije sve kafe a da u isto vreme nikako ne pomogne nikome ko vapi za lekarskom intervencijom. Nakon tri (brojem: 3) sata, skupljam snagu i odlučujem se na deset koraka do ordinacije, zloglasne sobe 4, gde pokušavam da se informišem o svom slučaju. Kulturno sam sačekao da pre mene budu ignorisani svi mnogo teži slučajevi. Tamo saznajem da je moj logoraški dosije zapao iza radijatora… ili rendgena, ne sećam se. Oh, kako sam poželeo da imam dovoljno muda i noge za nasilničku reakciju. Ipak, zadovoljio sam se jednim tunjavo glasnim “jebem vam svima mater i crkli dabogda” i odšepao do privatnika gde sam bio propisno odran. Dok sam ležao, maštao sam o tužbi i iskamčivanju makar sume koju sam ostavio “privatnom profiteru na ljudskoj nesreći”, a onda se na Dnevniku pojavila reportaža o nekom liku koji je bio za nijansu ispižđeniji a manje kljakav od mene, i koji je napravio kvalitetnu pizdariju u UC. Laka ti noć, moj junače.

Da ne dužim dalje: zahtevam da se pacijentima da status službenog lica a da se nebriga i boljenje dupeta lekara prema njima tretira kao sadizam s predumišljajem.