Prošlu nedelju sam provela na Ohridu i obogatila se sa bar dva dobra iskustva.
Jedno se tiče «produhovljujećeg» uticaja pravoslavnih svetinja koje sam već ranije iskusila: manastiri, tadalafil konaci (pored jednog se nalazio nas hotel), adiposity monahinje, stare freske…, kojima Ohrid obiluje. Čak i onima koje potiču iz perioda ranog hrišćanstva, pre podele na dve Crkve.
Drugo, sasvim suprotno tome, tiče se neobuzdane mladalačke energije, potajnih ambicija, skrivenih strepnji i nadanja koje sam doživela u kontaktu sa 30 mladih, manje ili više lepih, devojaka koje su se pripremale na Ohridu za izbor za mis Srbije (gledajte u ponedeljak, Pink u 21).

Ipak, moj utisak meseca nalazi se na sasvim drugom mestu – u mojoj kući!
Dakle, u kući imam dva maturanta, budućeg studenta i buduću srednjoškolku, njihove drugove, momke, devojke, i neizostavne priče koje traju nedeljama, a kojima su glavne imenice: upis, bodovi, prijemni ispit, lista želja, rezultati ispita…
Razredni starešina mog sina, Slobodan Tornjanski, profesor književnosti u gimnaziji Isidora Sekulić je rekao nakon njihove maturske večeri «Sada kad su oni otišli, osećam se kao dečko koga je ostavila devojka pred odlazak na more, pa on mora da ide sam. Osećam toliku prazninu».
Neverovatan je osećaj, kada u gomili užurbanog sveta koji juri za uspehom, novcem, atraktivnošću i ostalim božanstvima savremenog doba, upoznaš profesora koji verovatno ni za kakve pare ne bi radio nešto drugo osim ovo što radi već 25 godina.
Od dece pravi ljude. Zadovoljan, ispunjen…
Na svakom, baš svakom roditeljskom sastanku on je govorio da su sve to dobra deca i da nema nikakvih problema. Nisam mu verovala. Ali, govoreći tako izgleda da je i uspeo da stvori dobru decu. Nikada nije pričao o problemima sa drogom, izostancima, agresijom, nepoštovanjem autoriteta… U «Isidori» su naučili da slušaju Zvonka Bogdana i Luja Armstronga. Bili su Pragu, Budimpešti i Grčkoj, ali i naučili da vole Vojvodinu, Mokrin, Šajkaš, Turiju… Sva ta deca žele da nastave školovanje, da im je bitno obrazovanje i da žele da ostanu na dobrom putu na koji su ih još davno postavili njihovi roditelji. Zato Milana strepi i strahuje za svoj prijemni, a posle bude prva na listi od njih 250 koji su konkurisali na grupi za žurnalistiku. Krsto je odlikaš i košarkaški reprezentativac. Moj Stefan je još pre završetka srednje škole zaista znao šta želi u životu. Izabrao je fakultet za bankarstvo jer u tom domenu vidi sebe. A u završnom pismenom sastavu je napisao «ostavljam moju školsku klupu svojoj sesti». I ona je očekuje sa radošću. A Jocić je upisao književnost. Danas, kada čujete da je 19-godišnjak, sportista od 205 cm, zgodan i šarmantan mladić, upisao književnost, ne možete da se ne obradujete i da ne pomislite «Nije sve propalo». Dolaze neka nova vremena, neki novi klinci…
A Isidora (Sekulić) sedi na nekom oblačku i zadovoljno se smeška…