Taman sam krenuo da napišem uvodnik o predizbornom prostakluku i postizbornoj prostituciji, kada je moju skribomansku katarzu osujetio nemački konzul. Naime, dobio sam zadatak da se uputim u Nemačku i tamo popričam sa nekim finim ljudima o tome kako prave najbolje automobile na svetu. Paja Patak nije ispunio zadatak, ali je zato poljubio patku… Tačnije, nije dobio vizu… Pripremim ti ja svu potrebnu papirologiju – prosečna primanja, kopije svih kopija, pionirsku maramu, uzorak koštane srži, potvrdu da sam novinar sa specifičnom agendom, zakunem se nad hotelskim primerkom “Parcifala” da nemam nikakve veze sa Crnim septembrom, Baader-Meinhofom, izjavim svoju bezuslovnu ljubav prema G?nteru Grassu, priznam da mi je od svih “filija” od kojih bolujem najmilija “germanofilija” i uglavnom predam na uvid sve ono (i više) što bi omogućilo da usvojim petoro dece bez postavljanja suvišnih pitanja… I sedim ti ja tako u šatoru u Kneza Miloša, ponestaje mi sendiča u alu-foliji, hipertermija mi ozbiljno preti, predano dehidriram, kada poziv Kvinslinga prekide ovu, gotovo festivalsku atmosferu. “Borocki!”, čuh nezainteresovan i slabašan poziv, poput Noevog koji sa već potpuno iscrpljenim kapacitetima potpalublja poziva mladi bračni par pacova na ukrcavanje… Mog’o je i bez njih… Najgore je prošlo, ostale su samo formalnosti, pomislio sam… Naivno. “Kuda ste vi pošli?”, pitao me je dubok glas koji kao da nije pripadao onoj loše obučenoj gospođi sa druge strane stakla. “Idem da napravim neke intervjue i putopise o vašoj zemlji…” “Dođite za nedelju dana”, reče glas koji je sada, jebeš mi sve, stizao ako ne sa nebesa, onda barem sa tavanice… I dođem ja, iskusniji, ponesem više sendviča i portabl bunar… Čekam, društvo mi prave aplikanti sa ispravnim papirima i veoma neispravnim lobanjama i svi nekako odlaze srećni k’o da su našli dinar u česnici. Stižem na red. Glas, ovoga puta prizemniji, veli: “Pita šef, sa kime idete da radite intervju?” Ja objasnim, na mom hochsrpskom, a glas me pozove da se vratim za posla sata. Poslušam glas. Pomislim, valjda glas zna šta priča, i eto me nazad tačno na vreme. Taman sam u pauzi kupio evre i pojeo đevrek… Ali, glas nije završio sa pitanjima. “Pita šef, da li možete da nosite svu vašu poslovnu korespodenciju?” “Ne mogu. I neću, gospođo ‘Glas’! Vašim pitanjima nema kraja. A, ako vaš šef bude pitao koliko mu jaja treba za jednu tortu, recite mu dva! Jer to će biti jako mala torta koju će jesti sam…” Ispod vrata glas mi gurnu moj pasoš, a ja sam ga omirisao i pojeo… Sit, počnem kvalitetnije da razmišljam i hipotetišem. Nikada nisam bio pristalica paljenja ambasada, ali šta ako tamo spontano sagorim? Dešava se to. Retko, ali dešava se. I, recimo, baš u tom momentu ja stojim pored nekakve zavese… Sintetičke… Nisam ja kriv. Hm, okrećem se malim stvarima u životu i velikim pitanjima… Ima li života posle smrti i, ako ima, po kom kursu tamo menjaju evro?

Tekst je objavljen u junskom broju magazina FHM