„Evropljani koji dođu da žive ovde, sale vrlo brzo poprime neke prepoznatljive manire – glas im se utiša i postanu diskretniji i mekši u izražavanju!“ napisao je Norman Luis u knjizi „A Dragon Apparent: Travels in Cambodia, symptoms Laos and Vietnam“  nastaloj tokom njegovog putovanja po Franucskoj Indokini 1952. godine, brand viagra online uoči izbijanja rata. Zaista, prvo što upada u oči (i uši) je mirnoća i „nizak volumen“ u izražavanju žitelja Laosa (za razliku od znatno glasnijih i ekspresivnijih Tajlanđana i Vijetnamaca), koji posebno dolazi do izražaja u sudaru sa ovako bučnim nacijama kakva je naša.

Buddha Park, Vijentijen

Ulazak u Laos kopnenim putem preko „Mosta prijateljstva“ na reci Mekong nije ni malo jednostavan i brz. Granica se može preći samo pešice. U redu za vize pored naše petočlane grupe, tu je i nekoliko nekadašnjih žitelja Laosa sa američkim pasošima (više od 150.000 ljudi napustilo je zemlju nakon pada monarhije 1975, većina je otišla u SAD); dvojica vidno pripitih Rusa, jedna časna sestra, par mladih australijskih bekpekera… Pasoška procedura na aerodromu u Hanoju par dana kasnije dokazala nam je da su komplikacije na granici Laosa dečija igra za to što vas čeka na ulasku u Vijetnam

Komunisti podižu spomeni kralju

Nakon što smo dobili vizu, drugi autobus nas je prevezao preko „Mosta prijateljstva“ i dovezao u Vijentijen, prestonicu Narodne Republike Laos. Prvo što na ulasku u gradu primetite su partijske zastave sa žutim srpom i čekićem na crvenoj pozadini, koje se vijore tik uz državne. Kao nekad u SFRJ. Na obali Mekonga – spomenik kolosalnih razmera, muškarac koji pruža ruku ka reci. Prva pomisao – neki od komunističkih lidera zemlje. Iznenađenje: u pitanju je džinovski spomenik kralju Čaou Anouvongu (podignut 2010. povodom 450 godišnjice njegove vladavine) koji pruža ruku prijateljstva ka susednom Tajlandu. Redak primer u svetu, posebno kada je reč o Balkanu, da najveći spomenik u prestonici ne pruža sablju ili stisnutu pesnicu u pravcu „neprijatelja“ nego ruku pomirenja – prvim komšijama, koje su, uzgred, bile i dugogodišnji porobljivači Laosa – pre nego što su ih krajem 19. veka zamenili Francuzi! Takođe – nije čest slučaj bio da komunistička vlast kao najveći u gradu podiže spomenik jednom monarhu, pa makar on bio i iz davne prošlosti. Ispred spomenika su tezge sa suvenirima – dominiraju fotografije komunističkih lidera i ideologa – od Karla Marksa i V.I. Lenjina do vijetnamskog Ho Ši Mina.

„FunkyMonkey“ je bekpekerski hostel za 4 eura za noć po krevetu, sličan stotinama takvih širom sveta, pun mladih Evropljana, Australijanaca i Amerikanaca koji ispijaju lokalno pivo od 0,90 eura (8.000 kipa), sviraju na gitari i pevaju… Posle ukusnog ručka u lokalnom restorančiću na obali Mekonga, sedamo u tuk-tuk koji nas vozi u 25 kilometara udaljen Xieng Khuan, poznatiji kao „Buddha Park“. Radi se o bizarnom parku budističkih i hindu skulptura koje je 1958. izgradio sveštenik-jogin-šaman Luang Pu Bunleua Sulilat. Pomalo nalik parkovima statua komunističkih vođa u zapadnoj Evropi –  Xieng Khuan „ugošćuje“ više desetina betonskih statua Bude, Višnua, Šive, Arjune i drugih božanstava obe religije. Vlaga koja u tropima brzo prekrije patinom sve građevine, od katedrala i hramova od cigle do betonskih spomenika, doprinela je da se i Buddha Park posetiocima čini mnogo starijim nego što zaista jeste. Posle revolucije 1975. Luang Pu je pobegao uTajland gde je u gradu Nong Khani podigao gotovo identičan park – Wat Khaek.

Ulogatraktorske gume, opijuma i soka od limete

Očekujući rigidnu komunističku diktaturu sa primesama budističke mistike – dok smo se kasnije šetali novim delom grada – od Vijentijena smo dobili sliku dinamične prestonice u kojoj na svakom koraku niču nove zgrade, a vozni park na ulicama skuplji je od onog u većini evropskih gradova. Kineski kapital je taj koji je preplavio i Laos kao što je slučaj i sa mnogim drugim azijskim ali i afričkim i latinoameričkim zemljama. Po sličnom principu kao i Kina – država – jednopartijska a privreda – tržišna, Laos poslednjih godina beleži dvocifrene stope rasta BDP-a. Sa druge strane, utisak je i naše grupe, kao i novinara koji su pisali o ovoj temi, da zbog ranije pominjane specifičnosti njegovih stanovnika Laos i dalje deluje kao ostrvo u moru konzumerizma, betona i tv-rijalitija koje je preplavilo ostatak Indokine. Za razliku od Vijetnama, policije gotovo i da nema po ulicama, ljudi deluju opušteno i prilično raspoloženo. Svi lokali se zatvaraju već u oko 23 sata a gotovo celokupno stanovništvo ustaje pre 6 sati ujutro.

Sa druge strane, program na zvaničnoj državnoj televiziji ponovo odudara od stvarnosti koju smo zatekli – neprekidni niz spotova revolucionarnih pesama koje izvodi neki muško-ženski duet dok promiču kadrovi vojnih parada, sletova na stadionu ali i antiterorističkih vežbi policije Laosa(!?).

Još jedna stvar koju je nemoguće videti u ostatku nekadašnje Francuske Indokine – desetine francuskih restorana i vinarija gotovo na svakom koraku. Odličan ručak u francuskom restoranu koji bi u Parizu koštao bar 150 eura ovde nije više od 15.

Posle Vijentijena put nas vodi na sever u Vang Vieng – popularnu i kontroverznu turističku meku za bekpekere, naročito one iz Australije kojima je ovo kao kao Britancima odlazak do Ibice ili Aja Nape. Vang Vijeng je proteklih 15 godina postao popularan zbog ogromnog broja mogućnosti za rekreaciju i zabavu – od vožnje biciklom po idiličnom okruženju, preko hajkinga, istraživanja neke od desetina pećina, do kupanja u hladnim, smaragdno-zelenim izvorima i najzad – tjubinga.

Ovaj poslednji vid „rekreacije“ je najpopularniji ali pokazalo se i najopasniji! Donedavno, svake godine je u tjubingu život gubilo između 20 i 30 mladih, uglavnom Australijanaca. Kada su vlasti u Kanberi intervenisale kod Vlade Laosa, stvar je donekle stavljena pod kontrolu. O čemuje reč? Tjubing je spuštanje u naduvanim traktoriskim gumama niz brzake reke Nam Song. Problem je bio što prilikom tog spuštanja u većini slučajeva nisu samo gume bile „naduvane“. Uz zvuke trens-muzike i posle žurki po barovima na obali i rečnim ostrvima, pod uticajem najrazličitijih narkotika (posebno je opasna  smrtonosna kombinacija opijuma i soka od limete) mladi su divljali po reci i ginuli kao muve… Proteklih nekoliko godina kako su kontrole pooštrene, tjubing se i dalje sprovodi ali sa mnogo manje žrtava.

Mi smo se opredelili za višesatnu vožnju biciklima naplus 40 i – kao nagradu – osvežavajuće kupanje u ledenoj „Plavoj laguni“. Uveče smo seli u jedan od malih restorana u glavnoj ulici Vang Vienga i večerali (nas petorica) za ukupno 15 eura. Na stolu do nas ležao je pas. Posle smo stopala i noge izmučene celodnevnim okretanjem pedala častili polusatnom masažom po ceni od 3 eura.

Ako se imaju u vidu ove cene (hrane, pića, smeštaja,masaže…) koje su i za srpske prilike više nego smešne, lako je zamislitikakav je Vang Vijeng i ceo Laos – postao meka za turiste iz Australije ali idaljih zemalja

Kroasanii francuska vina na obali Mekonga

Sutradan, vozimo se mini-busom ka Luang Prabangu, staroj kraljevskog prestonici Laosa. Sa nama je stariji Amerikanac, Chuck, dobrano zagazio u sedmu deceniju života. Biolog u penziji koji obilazi ceo svet: „Imam novca do odsedam u skupim hotelima ali uvek idem u hostele ili guesthouse jer je tu pravi život. U hotelu od 5 zvezdica ništa nećete naučiti o svetu!“ Čak je, naravno, kao i većina ostalih, mislio da smo Rusi. Kasnije, nakon par sati razgovora – napravio je zanimljivu paralelu: „U odnosu na Ruse, vi iz Srbije ste kao Kanađani u odnosu na Amerikance – slični ali bolji i manje bahati“

Posle šestosatne vožnje uskim i na momente gotovo uništenim planinskim putem, stižemo u Luang Prabang, nekadašnju prestonicu Kraljevine Laos. Nakon što se ispostavilo da oblajn rezervacije ovde ne uzimajubaš previše ozbiljno, našli smo drugi hostel par metara od obala Mekonga. Gradkoji danas nema više od 60.000 stanovnika nalazi se na poluostrvu na ušću rekeNam Khan u Mekong i čini ga fantastična mešavina neverovatno očuvanih kuća ivila u kolonijalnom stilu iz prve polovine 20. veka i – više desetinaspektakularnih budističkih hramova. Na momente čini se da je grad doživeosudbinu Venecije – da gotovo i da nema svojih „običnih stanovnika“, da u njemuobitavaju samo turisti, prodavci suvenira, maserke, konobari, kuvari ibudistički monasi. Desetine francuskih restorana, vinarija i pekara, ovdedeluju još impresivnije nego u Vijentijenu jer ambijent nije narušen ni gustimsaobraćenjem ni betonskim poslovnim zgradama.

Misteriozna sudbina poslednjeg kralja Laosa

Gradom dominira nekadašnja Kraljevska palata koja jedanas pretvorena u Nacionalni muzej. Poslednjeg kralja Laosa Savanga Vatanu i njegovu porodicu –revolucionari su 1975. zbacili sa prestola i dve godine kasnije proterali uzarobljenički kamp na severu zemlje gde je zajedno sa kraljicom navodno umro odmalarije, tačan datum je ostao nepoznat. O njihovoj sudbini Kristofer Kremer dvadeset godinakasnije napisao je knjigu „Bamboo Palace:Discovering the Lost Dinasty of Laos“. Kraljevska palata pored portreta monara,poklona koje su dobijali od državnika i gostiju iz celog sveta – ima ikolekciju oldtajmera iz voznog parka nekadašnjeg monarha, gotovo sve poklonjenepedesetih i šezdesetih od strane Vlade SAD koja je obilato pomagala vladareLaosa u cilju sprečavanja širenja komunizma i na ovu izolovanu kraljevinu.

Kasnije tokom 2. Indokineskog rata (1960-1975.)Amerikanci su istresli na tone bombi na teritoriju Laosa u želji da uništekomunističke gerilce pokreta Pathen Lao kao i trupe Severnog Vijetnama koje su imdošle u pomoć. Zahvaljujući toj činjenici – Laos je posao neslavni svetski rekorderkao zemlja sa najviše izručenih bombi po glavi stanovnika što je ostaviloposledice do današnjih dana – u vidu neeksplodiranih projektila razasutihnaročito po severu zemlje.

Jedan od najzačajnijih rituala koji se svako jutro u 6obavlja na ulicama Luang Prabanga je deljenje hrane monasima. Stanovnici, aposlednju deceniju i turisti stoje u redu i dele „sticky rice“ (tvrdo kuvani,kompaktni pirinač) desetinama monaha koji dolaze sa svojim posudama.

Razlika u prirodi stanovnika Laosa pokazala se i nakonšto je posle 1975. cela nekadašnja Francuska Indokina došla pod vlastkomunista. U Kambodži su tako Crveni Kmeri Pola Pota u svojoj sumanutojpolitici deurbanizacije (proterivanje žitelja gradova na sela) izvršili masakr nadgotovo 2 miliona ljudi a na stotine monaha prebeglo je u Laos čiji jekomunistički režim bio mnogo „mekši“ u odnosu na vijetnamski i kambodžanski,nešto kao jugoslovenski u odnosu na ostale zemlje Istočne Evrope.

Dok odlazimo iz Laosa, na malom aerodromu u Luang Prabangu do kojeg se može doći i pešice jer je smešten gotovo u samom gradu, razmišljam o tome kako žitelji ove zemlje koja je mnogo propatila od suseda i bombardera SAD – danas ne mrze ni Tajlanđane, ni Vijetnamce ni Amerikance. Setio sam se rečenice taksiste iz Andore oženjenog Kambodžankom koji mi je pre mesec ipo dana rekao: „Tajlanđani su ljubazni ali u sebi samo razmišljaju kako da iskoriste turistu dok žitelji Laosa i Kambodže – kada ti se nasmeju – oni to zaista i misle!“

Shangri-La, fiktivna „rajska dolina“ koju je u svojoj noveli iz 1933. godine „Lost Horizont“ opisao britanski pisac James Hilton –„otkrivana“ je kasnije širom Azije. Sa Luang Prabangom kao poslednjom stanicom puta po ovoj sjajnoj zemlji, čini se da je od svih mesta zahvaćenih pošastima 21. veka – upravo Laos danas najbliži tome da bude savremeni Shangri-La.