E, baš jesmo. Ja jesam, a ti isto razmisli malo…

“Da, ali ovo je Srbija… Balkan. Ne bi to išlo kod nas” verovatno je rečenica koju najviše mrzim da čujem a slušam je ceo život. Prosto me fascinira ta opredeljenost ovdašnjeg “običnog” čoveka da živi kao napuštena životinja i da ne mari ni za kakav lični ili kolektivni, društveni razvoj. Ideja da smo mi ovde, samo zato što živimo na ovom komadu planete Zemlje, genetski i ko zna kako sve još predodređeni da budemo marva koja ne zna ni za šta – verovatno je najekstremniji primer auto-diskriminacije u istoriji. Kako to da neko za sebe pomisli da ne zaslužuje da živi bolje i da ga uopšte i ne interesuje da bilo šta promeni? Kako to propadanje postane način života a potom preraste u neku vrstu ovisnosti pa čovek neće više ni da mu se odupire? Ne znam i ne zanima me!

Ono u šta jesam siguran i što odgovorno tvrdim jeste: Mi jesmo za bolje! Dosta više tog cinizma koji čak nema ni stila, a nije više ni duhovit a ni interesantan. Znam da može bolje i isto tako znam da drugi ne znaju za to bolje pa zato i misle da ne postoji i da ne može.

Ovu epohalnu misao izrodio sam nakon što sam posmatrao grupu dece, ne stariju od sedam-osam godina, kako prvi put bivaju izložena muzici koje nema mnogo po medijima. Ja znam da bi sva ta deca, kada bi ih upitali šta vole da slušaju, izgovarala imena nekih nesrećnika koji se takmiče na TV muzičkim stočnim sajmovima kako bi dobili priliku da se odsele iz ambara u kojem žive i dobiju tezgu u Beču, ali ovaj put čuli su nešto sasvim suprotno tome. I uživali su! Iskreno. Niko im nije rekao: E, ovo ti je to-i-to i to se sluša tako-i-tako i radi se o tome-i-tome. Ne, klincima se zaista, maltene organski, dopao glasni zvuk gitare, nadrkani bubnjevi i himnične melodije. Roditelji su posle izjavili kako im je drago da su klinci čuli “tako nešto” jer eto, u vrtićima, na TV-u i svuda drugde daju im “ono sranje”. Ne želim da sudim da li je nešto sranje a nešto dobro, ali morao sam da se zapitam: “A što im ti nisi pokazao/la nešto drugačije? Jel’ ti teško da toliko budeš roditelj? Otvaranje horizonata mladuncu trebalo bi da bude jedan od najvažnijih delova roditeljstva, a pritom je i najzabavniji. Učite ih da ne provedu život zagledani u vlasititi pupak i da na svetu i te kako ima da se bira i istražuje. Tako ćete podsetiti i sebe na isto, pa ja više neću morati odasvud da slušam glupe, kukavičke žalopojke.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 102 februar 2012.