Ako već mogu da biram, doctor biram da ne biram.

1. Vožnja (Bulevar – Petrovaradin)

Opel Astra, prema mom skromnom poznavanju automobilske industrije, proizvedena otprilike sredinom devedesetih. Vozač srpski heroj. Oko volana ikonostas u sastavu Radovan, Ratko, Vojvoda, Vladika. Tu je i molitva za taksiste i suvozače. Moleban za prtljag i litija za ispravnost vozila. Vise na retrovizoru i guraju se za poziciju sa brojanicama i CD-om “protiv radara”. Radio “Krajina” širi zvuke rodnog kraja bez kojeg, kao što saznajem, nema raja. Da li je vlasnik vozila prešao u novu stranku ili ostaje hardcore? Uglavnom, za tih nekoliko kilometara, saznao sam sve o zaveri protiv srpskog naroda i šta nam je činiti. Putevi su nam sjebani jer, za razliku od Amerikanaca, Nemaca i ostalih Hrvata, mi ne držimo do sebe, mislim nacionalno, a trebalo bi jer smo super i od boga direktno. Mada, u isto vreme smo i govna. Nema on ništa protiv drugih… otkad je konačno razdužio mitraljez i kašikare. Doviđenja, prijatno… Brinem li za srpstvo? Da! I za čekićstvo!

2. Vožnja (Petrovaradin – Centar)

Peugeot na kredit. Nisam stigao ni sedište da pomerim unazad, a ljubazni taksista mi je objasnio da je on, za razliku od ovih ostalih što voze a nemaju pojma, stari Novosađanin. Seća se kako je sve nekada bilo bolje. Vidi da sam iz poštene stare novosadske kuće, pa može slobodno da mi teoretiše o divnoj prošlosti. Eh, nekada je u Starom Novom Sadu živelo 12 ljudi i svi su se poznavali. Mogao si nasred ulice da spavaš. Fini Stari Novosađani došli bi da te pokriju i ostave ti fruštuk i čiste špilhozne za sutra. Svi su bili tako fini, išli su fijakerom i bili oslobođeni fizičkog. Onda su došle izbeglice i počele da jedu asfalt i drže krave u liftu. Sve su upropastili! Svi oni su bogati, a prave se da su ostali bez ičega samo da bi uništili poslednje superiorno fine ljude poput njega. Eh, nekada se znao red. Ljudi su otmeno kasnili, a naglasak im je bio toliko prijatan za slušanje da je svako imao emisiju na radiju. E, ovde ja izlazim… Eh, gde je nestao Staaari Novi Sad? Ne znam i boli me dupe.

3. Vožnja?

Hvala, idem peške. Ipak je ovo ostao mali grad, uprkos kenjanju taksiste broj 2 i može se relativno slobodno šetati po njemu, jer su saborci taksiste broj 1 već umorni od svojih idiotskih projekata.
Ali, i ja učim na svojim greškama i, kada osetim da se taksista sprema da počne “govor”, spremno ulećem sa “Znate, ja radim u CKM-u. Pitajte me nešto o onim golim ribama, imam svašta da vam pričam”.