Kada smo se pre dve nedelje Mića i ja spremali za put u Pariz na potpisivanje ugovora sa kompanijom “Jalou Editions”, izdavačem najstarijeg i najtiražnijeg francuskog modnog magazina “L’Officiel” očekivali smo da će nas zateći atmosfera nalik onoj u filmu “Đavo nosi Pradu”: zgrada sva u metalu, staklu i mermeru, staf obučen kao na modnim pistama, velike prozračne sale za sastanke, nadmena i napirlitana šefica… Obukli smo se “elegantnije” nego kad idemo u posetu “običnim izdavačima”. “L’Officiel” je, kao što rekoh najstariji francuski modni list, pokrenut još 1921. godine, čitav biznis pokrenuo je deda današnje vlasnice magazina gospođe Marie-José Susskind Jalou. Danas njihova kompanija izdaje 8 modnih magazina u Francuskoj i licencna izdanja u 12 zemalja širom sveta.

JAT-ovim jutarnjim letom stigli smo u Pariz i direktno sa aerodoroma otišli na potpisivanje ugovora. Zgrada u intelektualnoj četvrti Mare u centru Pariza ni malo nije ličila na one iz američkih filmova, domaćini obučeni uredno ali daleko od “nalickanosti”, svi sede u jednoj kancelariji zatrpani gomilom novina i papira. Sin gospođe Jalou je izvršni direktor, jako dobro se razume u posao za razliku od mnogih direktora koje sam sretao a na tu poziciju su došli samo iz razloga što su “nečiji sinovi”. Uz to, imao je devojku iz Zagreba, nekadašnju manekenku, pa nešto bolje poznaje prilike u regionu (uz tek primetne predrasude prema Srbima koje je donelo višegodišnje zabavljanje sa Hrvaticom). Na ručak smo svi zajedno otišli peške nekoliko blokova dalje u restoran koji se nalazi na vrhu Centra George Pompidou, jednog od najzanimljivijih pariskih muzeja.

ĐAVO NOSI PRADU, ALI NE NA RADNOM MESTU: Marie-José Susskind Jalou

Ono što hoću da kažem je da mama i sin Jalou koji vode medijsku imperiju nasleđenu od predaka – na satusne simbole ne daju gotovo ništa. Njihova zgrada je skromna i funkcionalna, kancelarije takođe a isto se može reći i za garderobu.

U isto vreme, zgrade i kancelarije pojedinih beogradskih medija ali i brojnih novopečenih kompanija širom Srbije – liče na “svemirske brodove”: staklo, metal, mermer, gips, plazme, najsavremneiji računari, raskoš i luksuz… Za razliku od Marie i njenog sina, deca onih koji su stekli velike pare u osamdesetim i devedesetim kod nas se uglavnom bahato razmeću očevim parama, voze najskuplje automobile, Gugl im oprema stanove po Novom Beogradu ili Dedinju, nose satove od 5.000 evra naviše, zimuju na Maldivima (jer će, Bože moj, “uskoro potonuti pa treba ići”) ili pak na Kubi (“dok je Kastro još živ”, jel tako…).

“Oni su za razliku od mog budućeg muža – ‘New money’!”, objašnjavala mi je pre par meseci Jelena Jakovljević, žabaljska lepotica na privremenom radu u Emiratima, relacije između novopečenih ruskih bogataša za koje su se udale neke njene drugarice manekenke i njenog verenika čiji je otac bio ministar protokola u Vladi šeika Zajeda od Dubajia. “New Money” ili “Nouveau Riche” kako bi rekli Francuzi, ima potrebu da se pokaže, impresionira, da kupuje ogromne jahte, zida džinovske poslovne zgrade i vile. “Old Money” je po prirodi samozatajniji i diskretniji. Kako to izgleda kod nas? Ovdašnji “New Money” i “Old Money” mogli bi se grubo podeliti u nekoliko “kasti”:

1. “Mansarda, mali stan”: potomci predratnih bogataša – veoma retki, žive uglavnom skromno, bez razmetanja i pokazivanja. Ako su ostali u zemlji, bave se uglavnom intelektualnim zanimanjima.
2. “Deca komunizma“: oni čiji su roditelji (oficiri JNA, komunistički funkcioneri…) zaposeli Dedinjske vile posle 2. svetskog rata pa se šedesetih ta “zlatna mladež” spustila u grad, počela da otvara diskoteke, klubove… Drugi, oni koji su se odlučili za fakultet, zaposeli su pravosuđe, kulturu, medije i zdravstvo i tu se međusobno nasleđuju po gotovo dinastičkim pravilima.
3. “Pioniri novog kapitalizma“: prve velike pare zaradili su u osamdesetim godinama kada je došlo do razahivanja privatne inicijative u SFRJ. Njihova deca danas su stasali dvadesetogodišnjaci, “zlatna mladež”, potomci butikaša, kafedžija, trgovaca i švercera robom iz Trsta…
4. “Junaci devedesetih”: kriminalci, fudbaleri, estrada, dileri, šverceri, političari i državni privrednici koji su preko noći izrasli u tajkune i tek poneki privatni biznismen ili kreativac izvan “sive zone”. Njihova deca još su mala.
5. “Japi generacija 21. veka”: Njihovo vreme nastupilo je nakon 5. oktobra, pošto su privatizovana skoro sva velika preduzeća a strane banke zaposele gotovo celo finansijsko tržište. Direktori stranih banaka, portfolio menadžeri, brokeri, mladi, besprekorno obučeni japiji sa mesečnim zaradama od 3.000 do 10.000 eura.

Ko je tu “Old Money” a ko “New Money”? Siguran sam da ovi iz “kaste” 1. na sve posle sebe gledaju kao na novopečene bogataše. Znam sa kojim prezirom “kaste” 2. i 5. gledaju na ove iz 3. i 4. grupe: seljaci, šabani, novopečena kvazi-elita…

Nedostatak kontinuiteta, česti ratovi, promene režima, svojinske strukture i društvenog uređenja uslovili su da kod nas “New Money” i “Old Money” nisu tako striktno podeljene kategorije kao u drugim državama. U Rusiji, na primer – potomci bogataša od pre Oktobarske revolucije ne postoje ni u tragovima a ovi novi – gotovo su svi ili bivši funkcioneri Partije i KGB-a ili njihova deca. Na Zapadu – “New Money” su ako se izuzmu bogati milijarderi doseljeni sa Istoka (Roman Abramovič i društvo) najčeće računarski genijalci poput izumitelja Google-a, Youtube-a, Facebook-a ili My Space-a ili pak oni koji su se obogatili veštom trgovinom akcijama na berzi.

Da li će u Srbiji na vrhu liste bogataša u skorijoj budućnosti biti kompjuterski stručnjaci, naučnici, pisci ili izumitelji – to je nezahvalno prognozirati. Pripadnici aktuelne elite (“kaste” od br. 2 do br. 5) toliko su uspešno premrežili sve društvene i ekonomske tokove da je jako teško očekivati da će bez neke “nove revolucije” ustupiti i pedalj zauzetog prostora.