“Ovo mi liči na neki parti nemačke uprave Beograda u septembru 1944. godine: Rusi su već kod Kikinde, medstore noću se čuju kanonade topova iz pravca Banata a okupaciona vlast u Beogradu pravi prijeme kao da se ništa ne dešava. Orkestar svira džez na terasi iznad pefektno ošišane engleske trave u jednoj od bašti na Senjaku, viagra buy kelneri služe skupa pića, drže se govori na nemačkom koji veličaju “napredak i pobedu naše stvari”. Na partiju doduše nema mnogo ovdašnjih “nenemačkih” zvanica, odazvao se tek poneki Nediću blizak funkcioner, osmesi su kiseli…”

Ovako je prošle nedelje jedan kolega prokomentarisao atmosferu na prijemu povodom 5. godina prisutnosti nemačke kompanije WAZ na srpskom tržištu. Parti je održan u bašti Asocijacije medija na Senjaku, orkestar je svirao odličan džez, ketering je bio sjajan, domaćini na broju – ali gostiju gotovo da nije bilo. Osim nas iz Color Press Grupe, Nemca Bernda Rademana iz “Adria Medije”, Duške Jovanić iz “Glorije” (koja je takođe delom u vlasništvu WAZ-a) i Dragoljuba Žarkovića iz “Vremena” (koji je, opet, kolumnista WAZ-ove “Politike”) – vodeći ljudi drugih ovdašnjih medijskih kuća u Srbiji – nisu se pojavili. Usledila je, naravno, analiza zašto je to tako.

WAZ je dakle došao u Srbiju nakon Miloševićevog pada u aranžmanu koji su sklopili pokojni Zoran Đinđić i Bodo Hombah, tada prvi čovek Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope a ujedno i jedan od čelnika WAZ-a. Kupovinom 50% “Politike” (dnevni list i magazini) i 51% novosadskog “Dnevnika”, izdavački div iz Esena proširio je konačno svoju regionalnu prisustnost i na Srbiju. Usledila je kupovina podgoričkih “Vijesti”, još nekolicine lokalnih listova u Srbiji, te formiranje preduzeća za distribuciju štampe i cigareta “Futura” u saradnji sa Stankom Canetom Subotićem…

Pre tri nedelje Stanko Subotić je bio jedan od pet najbogatijih Srba, poželjan poslovni partner kako ljudima iz nemačkog WAZ-a tako i brojnim drugim domaćim biznismenima. Mnogi su ovdašnji tajkuni i tajkunčići živeli za to da se nađu u durštvu moćnog Caneta po čijem je žitiju, kažu, “Beogradski sindikat” napisao pesmu “Živina”.

Onda je neko odlučio da ono što je u “Insajderu” na temu duvanske mafije pominjano pre par meseci i što su svi znali već godinama – “procesuira”: pukla je afera “Mreža”, za Canetom je raspisana poternica, postao je “persona non grata” i odjednom niko više ne želi da ima bilo kakvog dodira sa bilo čim u vezi njega.

Dakle, u WAZ-ovom partnerstvu sa Canetom leži odgovor na to zašto se tako malo ljudi pojavilo te večeri u bašti Asocijacije medija na Senjaku, tvrdi jedna škola mišljenja.

Drugi su bili skloniji tezi da je to posledica tradicionalne ovdašnje netrpeljivosti prema konkurenciji. Naročito kada je reč o “mrskom stranom faktoru”.

Sa druge strane, činjenica je da su predstavnici WAZ-a “Politici” na funkcijama zemenika generalnog direktora – Joakim Caumzegel od 2002. do januara 2007. i Verner Herič od tada do danas – ekstremno simpatična i prilagodljiva gospoda sa velikim razumevanjem domaće javne scene i mentaliteta. Dakle, daleko od uvrežene “šicerovske” predodžbe o “nemačkim namesnicima” kakva bi se mogla nametnuti na osnovu impresija sa početka ovog teksta.

Znači li to da je ključ enigme ipak – Cane?

Kada smo odlazili sa prijema dobili smo poklon-kesu sa natpisima nemačkom jeziku. “Ovo bolje da sakrijemo, ako nam Rusi to nađu, streljaće nas…”, nastavio je sa šalom kolega sa početka priče.

Otišli smo na mohito do “Pevca” i pričali o tome kako je u Srbiji potrebno ekstremno malo vremena da bi se došlo od zvezda do trnja, od “poželjnog partnera” do “persone non grata”…

WAZ će kao velika evropska kompanija nastaviti sa svojim poslovima u Srbiji i regionu sa Canetom ili bez njega, sa više ili manje uspeha, a mi ćemo ostati u ovom “Balkanu ekspresu” sa istim onim “rakijama za oslobodioce” i “sikterušama za okupatore”, skidanjem i stavljanjem slika “podobnih lidera” u kafanama i stanovima i svim ostalim arhetipskim ponašanjima prema Pobednicima i Poraženima” – prema “onima koji dolaze” i “onima koji odlaze”.

Kada smo to veče sa par mohita u sebi stigli u Novi Sad, Rusi su već bili kod Zrenjanina.