Zahvaljujući poslednjoj reči tehnike, prostate kablovska televizija se uvukla u sve domove. Za razliku od pre par godina, svaki prosečan čovek danas ima priliku da gleda pedeset pa i više kanala. Ali uprkos činjenici da je izbor ogroman, sve češće dolazim u situaciju da ne gledam ništa. Tu i tamo, naletim na neke emisije koje me zapanje količinom banalnosti koje emituju, tako da, od svih dugmića na daljinskom, najčešće biram ono crveno.
Ipak, glupost me nikad ne ostavlja ravnodušnom, i otud potreba da svoje impresije podelim s širokim auditorijumom. Postoje, naime, na toj istoj kablovskoj čitavi kanali s naznakom ‘reality’ gde možete pratiti direktne prenose iz nečijih spavaćih soba, kuhinja i života uopšte.

Jedna od emislija, simboličnog naziva ‘Oko za oko’ bavi se, prosto rečeno, isterivanjem pravde. Zamišljena u koncepciji suđenja uživo, sa svim elementima pravog procesa, tuženim, tužiteljem, sudijom i naravno – publikom.

Elem, posvađaju se dvoje pa dođu da, na očigled širokih narodnih masa, isteraju pravdu.
Sudija je i ovog puta, razume se, u velikoj, kožnoj, tapaciranoj fotelji, čudnog imena, uvaženi Extreme Akim, ako se ne varam, sa ogromnom bejzbol palicom u ruci, na kojoj piše Justice, iliti Pravda.

A tu su i dve korpe, jedna za tužitelja i druga za tuženog. U konkretnom slučaju, tužiteljka je Mlada, (biće od nepunih trideset godina, debela i ružnjikava, koja ni likom ni delom ne podseća na mladu…), koja tuži dotičnu da joj je svojim dolaskom upropastila venčanje, s obzirom na to da je pre braka imala odnose s njenim, tada verenikom, sada već mužem. Mlada se kaje što ju je uopšte pozvala, ali šta je – tu je. Osim što joj je na rođenom venčanju napravila pičvajz, polomila figuricu mladoženje sa svadbene torte, i polila šampanjcem, usledila je tuča jastucima, grebanje noktima, čupanje kose i sve što i dolikuje dvema pobesnelim ženama.

E sad, mlada, na ime pretrpljenog straha traži nadoknadu od deset hiljada dolara i novog mladoženju od marcipana, što me navodi na pomisao kako se na kraju sve svede na lovu i kako je svežanj zelenih novčanica, barem na trulom zapadu, u stanju da isceli sve, pa i one emotivne, rane. Ali, šta da se radi, show must go on… Masa traži krv. Sudija ih na kraju osuđuje na borbu jastucima, pa koja pobedi – dobija pet hiljada dolara. Pošteno! Emisija završava tako što se njih dve, po scenariju ‘mrtva si, kokoško’, polivene nekim slatkim sirupom, rvu u ringu i mlate jastucima, a presudu donosi petogodišnji dečak, koji pravično procenjuje na kojoj od dve kokoške ima više perja. Banalno, pomislim. I šta sad…? Ništa. Baš ništa. Ali ostaje pitanje – ko su ljudi koji se prijavljuju za takve emisije? Lakše mi je da poverujem kako je cela priča izmišljena i da je sve u svrhu šoubiznisa, nego da živim s mišlju da takvi ljudi zaista postoje, tu negde oko nas. Ljudi koji su spremni na sve, zarad svojih pet minuta slave. Ljudi čija usta liče na kante za đubre, koji se ne stide da pljuju i vređaju i čije su rečenice isprekidane sa onim biiip toliko da i sami zaborave šta su ono hteli da kažu… A onda, tu je i publika… Opet, naivno, ubeđujem sebe kako se radi o sirotinji, koja pristaje da pomahnitalo urla i aplaudira, u zamenu za dvadesetak dolara i sendvič, ali… nešto mi govori da nisam u pravu, jer u ljudskoj je prirodi da gura nos u tuđe stvari. Gledanje svoga posla više nikom nije interesantno. Nikog ne zanima sopstveni život. Kod Velikog Brata je mnogo lepše. A šta poručiti Pravdi? Ništa. Čak i da nije slepa, ovde bi trebala zažmuriti na oba oka.