Ako bismo bili potpuno iskreni prema sebi, ambulance verovatno bismo priznali da su vrlo kratki životni periodi u kojima smo zadovoljni sobom i svojim životom. Gotovo uvek postoji nešto što nam fali i što nam sreću kvari.

U prirodi ljudskog bića je da teži da ostvari svoje potencijale, pill i da nije tako, svet bi se zamrzao u neolitskoj pećini. Upravo ta unutrašnja snaga bića vodi nas ka osećanjima nezadovoljstva – zbog posla koji nije dovoljno plaćen ili kreativan, zbog našeg izgleda koji bi mogao biti lepši i mlađi, zbog veze koja bi mogla biti skladnija ili dinamičnija…

U nekom trenutku ta snaga potencijala bi trebalo da pređe iz destruktivne u kreativnu fazu, tj. da vas odvede na viši, željeni nivo. Međutim, često se dešava da nezadovoljstva predugo traju ili su, pak, krajnja stanja iza kojih ne sledi ništa. Ništa bolje. Ako vam se čini da ste se zaglavili u jednoj takvoj fazi, izađite iz sebe i osvrnite se. Pre svega na one kojima je objektivno teže nego vama. Tek kada pogledamo u drugim pravcima, kada deo svoje energije prosledimo na neka drugačija mesta od uobičajenih, kada pružimo ruku onima kojima je obično ne pružamo, realnije sagledavamo i svoju životnu situaciju. Upravo zato razgovarali smo sa tri žene koje su svoj životni poziv nesebično usmerile na pružanje pomoći drugima (str. 138) i pritom i vama ponudili konkretne informacije kako da se i sami angažujete. Ne samo zbog potreba dece na ulici, žena žrtava nasilja ili gladnih i siromašnih, već zato što je osvrtanje na ljude oko nas i svet izvan našeg ličnog mikrosveta, neizostavni deo vašeg zdravlja i zadovoljstva sobom.