(Bogojavljenska noć, ampoule režija: Egon Savin, viagra 60mg SNP, unhealthy premijera 1. novembar 2013.)

Kažu neke teorije da osim ovog našeg, postoje paralelni svetovi gde je sve isto kao ovde, a ipak potpuno drugačije. U nekom od tih svetova ja sam oženjen i imam dvoje dece, u nekom drugom sam gej, u trećem sam truli bogataš na jahti, u četvrtom sam već poginuo i slično tome. Šekspir je posebno zahvalan za izmeštanje u paralelne svetove, jer em je 400+ godina poznat, em je njegova poetika i poruka večna. Pa, zašto se ne poigrati malkice: Trevor Nunn je 1996. stavio radnju ne u Iliriju i Mediteran nego u centralnu Evropu 200-tinak godina kasnije, a Egon Savin je… recimo, postavio stvari onako kako bi, po njegovom mišljenju i senzibilitetu, Šekspir, ondašnji trendseter i Bowie onog doba, napisao dramu 2013. godine.

Naravno, sve je ultramoderno i podseća na ovu našu Iliriju iz svakodnevice. Knez Orsino loče i duva, loži se na pare i lepu naslednicu, naslednica je kao i sve arhetipske žene uglavnom, zainteresovana za one koji su joj nedostižni i one koji je tretiraju sa nezainteresovanošću, dakle, sve je kao što je ovde i sada, i uvek i svuda. Pa ipak, iako su svi likovi modernizovani i satirizovani, sve ostaje manje ili više dosledno osnovnoj zamisli drame do twist endinga za koji Savin smatra da je sasvim prigodan.

Šapnuo sam kolegi do sebe da je ova drama zapravo prva oda metroseksualnosti koje mogu da se setim: lepa Olivija zaljubljena je ne u muževnog Orsina, već u metroseksualnog i uglađenog Cezarija, koji je takav u svakoj adaptaciji, a bogme se i Orsino greje za ženu koja liči na dečaka. U doba jasnih podela uloga muško-žensko, Šekspiru nije bilo lako da se ovako poigra, ali u okvirima heteroseksualnosti je već tada definisao muževne muškarce, ženstvene žene, ženstvene muškarce i muževne žene, i sve ih je postavio u istu ravan. Sećam se kada je jedan moj drug počeo svađu sa drugim oko ukusa za žene, sa nekih 17 godina: „Tebi se sviđaju sve nafrakane kučke koje deluju jeftino!“, rekao je jedan, da bi drugi besno odvratio: „Pa barem se ne ložim na žene zato što liče na muškarce!“. Ta dihotomija je uvek postojala i uvek će postojati. Neki vole suportan pol baš zato što je suprotan, a neki traže u suprotnom polu ono što im je poznato u sopstvenom, da bi lakše izašli na kraj sa nepoznanicom i misterijom ljubavi i seksualnosti.

Zanimljive su u predstavi jasne pop-reference. Meni je Olivija na početku neodoljivo ličila na Lady Gagu, a imidž Cezarija, tj. preobučene Viole (nikad više neću moći, posle „Zaljubljenog Šekspira“, da čujem ime „Viola“ a da ne pomislim na Gwyneth Paltrow sa smešnim brčićima), podseća na mešavinu Andrewa Eldritcha iz The Sisters of Mercy i Annie Lennox. Sanja Ristić Krajnov u ulozi Olivije u svaki kadar unosi naboj seksa koji ni iritantan karakter junakinje ne može da smanji, a ta kontradikcija „da bi poljubio nekog ko te nervira“ i jeste neophodna. Nenad Pećinar održava animalnu samouništavajuću privlačnost Orsina na visokom nivou, a odlična Minja Peković sjajno se snalazi u ulozi devojke sa tajnom. Da smo u Holivudu, ovakve uloge sa presvlačenjem bi se regularno nominovale za Oskara. No, možda je prava zvezda predstavi iskusni Radoslav Milenković kao Malvolio, koji je u ovoj verziji sveštenik. Čovek je dominirao svakom scenom i zasmejavao sve čak i u scenama duboko tragičnim po sebe: Malvolio je arhetip muškog samozavaravanja – mi inače imamo tendenciju „wishful thinkinga“ da izvlačimo iz jednog osmeha ili reči čitavu romansu („Znao sam da se loži na mene!“) iako je realnost sasvim drugačija. Malvolio je doterao sve to do bolnog ekstrema, da se svako od nas zasigurno složio sa rečenicom: „Sigurno sam i ja nekad bio Malvolio“.

Sve u svemu, predstava je skoro briljantna. Zašto „skoro“? Pa, prilagođena je apsolutno našoj generaciji koja je odrasla uz „Simpsonove“,  „South Park“, „Family Guy“ i MTV i bespoštedno ismeva sve i svakoga, svaku ideju i svaku ozbiljnost. Osim jedne. A nju je Egon Savin i postavio u sopstveni članak, „Reč reditelja“, a ta ideja je ne samo androginost, već i „trojka“ i u ljubavi i u seksu, biseksualnost i liberalnost, nasuprot puritanstvu, konvencijama, namrgođenosti. „Pustite ljude da se vole kako god hoće, bolje nego da se namrgođeno komentarišu ili mrze“, jeste lep koncept, a zbog njega je Savin žrtvovao i lik Violinog brata blizanca Sebastijana i spojio ga sa Violom u jedan lik. Twist ending je neočekivani zaokret u kome se ne venčavaju 4 osobe (dve po dve, Sebastijan sa Olivijom, Viola sa Orsinom), već se upriličava trojno venčanje, tj. veridba Orsina, Olivije i Viole/Cezarija, i kruniše se „trojnim poljupcem“. Da će ovo ići u tom smeru, videlo se preko sve naglašenijih lezbo-scena tokom predstave, a kulminacija je u raspletu. Možda nas je iznenadilo da Savin ovako završi predstavu, ali na kraju krajeva, to nije nimalo slučajno. On je to od početka i hteo. To je i bila, sudeći po „Reči reditelja“, njegova glavna ideja od starta. U eri Andreja Pejića nekako smo to i mogli očekivati. Šteta samo što je jedna predstava koja je bila jedan veliki „South Park – Šekspir“, i koja je nemilosrdno ismevala svaki svakcijati element ljudskog ponašanja, na kraju postala pomalo pamflet liberalnosti, bez ironije i na to. Počelo je kao South Park, a završilo se kao sovjetski plakat. South Park-ovci bi se narugali i tome što je za Savina bila svetinja. Da imam zvezdice da ih delim, dao bih 4 od 5, a da je ismejao sve ideje, dao bih ih 5. Ovako, dobili smo otvoreni protest protiv narastajućeg konzervativizma i cenzure „in your face“, dva zagrljena geja za šankom, i ljubljenje „svako sa svakim“, ali to je i razumljivo kad vidimo gde živimo.

Na kraju, izlazeći sa predstave, nasmejali smo se i prokomentarisali: „Ovo kod Fajgelja ne bi prošlo!“. Izašli smo smejući se. Vi pogledajte pa izađite… hm… pa, kako vam drago!

Izdanje Lepote&Zdravlja koje je pred vama posvećeno je pre svega ZDRAVLJU. Jedan od razloga jeste to što nas uskoro, allergist već 3. oktobra, pilule očekuje Pro femina 2013 – Okrugli sto Žensko zdravlje u fokusu. Na stranicama 92–97 možete pročitati razmišljanja učesnika našeg okruglog stola, ljudi koji su lekari ili se na drugi način bave zdravljem, na temu svetlih i tamnih strana ove važne oblasti. Očito je da smo svi svesni problema u našem zdravstvu, a mnogi imaju i dobre ideje za njihovo prevazilaženje i volju da ih sprovode u delo. Iz dana u dan, u velikoj posvećenosti svom poslu. Nadamo se da će i L&Z biti bar kockica u tom mozaiku faktora koji treba da se sklope kako bi se situacija u našem zdravstvu popravila.

Uvek kad se neko u mojoj okolini razboli ili ako sama imam zdravstvenih problema, pomislim – zar nije dovoljno teško to što moramo da se suočavamo s bolešću i krhkošću svoga tela, zar nisu dovoljne neprijatne dijagnostičke, a potom terapeutske procedure, vreme i novac što moramo da izdvojimo, promene u načinu života koje s puno discipline treba da uvedemo?! Zar to nije dovoljno, nego moramo da se suočavamo s namrštenim, nadmenim i hladnim lica medicinskog osoblja, od kojeg toliko zavisimo upravo kada smo bolesni i nemoćni. Odmah da kažem, postoje divni izuzeci. I shvatam da je izuzetnih primera mnogo, i da neću moći sve da ih nabrojim… čak i na najmanje očekivanim mestima, u nekim domovima za stare u kojima sam bila, u stacionarima za mentalno obolele, a o privatnim zdravstvenim ustanovama da i ne govorim. Ipak, kada bih ja imala čarobni štapić kojim bih mogla uvesti jednu jedinu značajnu promenu u zdravstvu, bio bi to način na koji se vrši selekcija ljudi pri upisu u srednje medicinske škole i na medicinski fakultet. Zahvaljujući njemu, s bolesnim ljudima bi radili samo oni koji pokazuju autentičnu potrebu da pomognu, altruizam i humanost, a ne i oni koji u odnosu s bolesnicima realizuju svoju potrebu za superiornošću i dominacijom.

Poznata su vam ona siva rana jutra, često slučajno upravo u jesen, kad smo prinuđeni da čekamo u hodnicima laboratorija, da čekamo na upute i zakazivanja ili, još gore, kad sve to radimo s bolesnim detetom u naručju ili sa starim roditeljem. Sva ta jutra bila bi podnošljivija, u svakom slučaju ljudskija, da oni od kojih zavisi naše zdravlje, zdravlje naše dece i bližnjih imaju dovoljno snage, vremena, ljubavi… da nam kažu toplu reč i stave ruku na rame. U bolnici su mi se desile najdivnije i najmučnije stvari u životu: rođenje moje dece, ali i njihovi bolnički dani, ispitivanja, pa i operacije.

Bolest je, kažu, iskušenje, ali i šansa – put koji nas vodi u drugačiji život.

Zar ne bi bilo divno kad bi u tim momentima pored nas bili pravi anđeli dobrog srca?!

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i Zdravlje” br. 152 oktobar 2013.

Microsoft konceptni video iz 2000. godine tačno predvideo današnje trendove, look ali je sam Microsoft omašio većinu njih.

Pre 13 godina kada je nastao ovaj video Microsoft je bio na vrhuncu i jedini koji je mogao da pokrene stvari u tehnološkom svetu. Google je bio “još u pelenama” i praktično je osvojio Internet, a pet godina kasnije pridružio mu se Facebook koji je zagospodari odruštvenim mrežama. Amazon je gospodar internet maloprodaje, a Google i Apple vladaju mobilnim softverom.

U konceptnom video zapisu iz 2000. Microsoft je predvideo tehnološke trendove s početka 21. veka ali nažalost samog Microsofta sama kompanija nije uspela da iskoristi ove vizije.

Pogledajte video i videćete: pametne telefone, tablet računare, društvene mreže, cloud računarstvo, glasovno komandovanje…

Skupilo se društvo staro…

Sećate li se kad sam na istom ovom mestu hvalio prethodni broj kao najbolji? Čista laž! Broj koji sad držite u rukama toliko je genijalan da smo pokrenuli inicijativu da se pod hitno uvede u školsku literaturu kao dobro od istorijskog značaja. Naime, sale pre tačno 10 godina rođeno je prvo mladunče CKM-a. Zajedno s vama smo ga vaspitali i gledali kako odrasta.

Učili smo ga kako da upaljačem otvara limenku piva i kako da se pravi da žene gleda u oči, treatment kada s njima priča. A vidite ga danas – momčina! I sve to zahvaljujući svima vama koji ste naš magazin čitali sve ove godine. Posebno onim čitaocima CKM-a koji su išli toliko daleko i da ga kupe.

Ako se sagnete i pogledate ispod svoje stolice, drugs pronaći ćete bocu šampanjca koju smo postavili za svakoga od vas. Slobodno je otvorite, mi častimo! A sada visoko dignite čaše i nazdravite svim onim CKM žurkama koje nam tek dolaze, cicama i komšinicama koje nas čekaju u narednim brojevima i ”Mrzeli smo ovog meseca” luzerima koji će svaki put poljubiti naša vrata.

Živeli!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 119 oktobar 2013.

Manu Chao je čovek komplikovanih korena i logično je da mrzi svaku vrstu opresije, herbal jer da je bilo po planovima diktatora, ne bi se on ni rodio: njegov otac je iz Frankove Španije, iz Galicije, pobegao u Pariz kada je deda osuđen na smrt zbog antifrankizma, a to je lako moglo zadesiti i ostatak porodice Chao, u dobroj tradiciji apsolutizama svake vrste. Bilo kako bilo, kad odrastete u predgrađu Pariza, hranjeni pričama o užasima diktatura, okruženi uličnim muzičarima, vaš put je logičan: bićete buntovnik sa gitarom, okoreli levičar. Teško da je bolje mesto za sviranje mogao odabrati od Srbije, koja je, kao i Latinska Amerika i ostatak Istočne Evrope, ruku na srce, šizoidna kombinacija okorelog buntovničkog levičarenja i zadrtog desničarenja, ali ovo bi zahtevalo mnogo duboku analizu. Vraćamo se na muziku.

Elem: Manuel je zagazio u 6. deceniju života, a mladić je. Impresivno. Komentari nekih devojaka su da bi volele da im dečko tako izgleda, a Manu im može biti otac. Teoretski. Sa klasičnim imidžom koji je mešavina The Clash i Boba Marleyja (sa još par začina), Manu je ušao u Halu Sportova na Novom Beogradu i isprašio više od 2 sata svirke. Doduše, znali smo to, to je i obećao, to mu je običaj. Drugo je pitanje da li je Hala Sportova dobro odabrana lokacija: vrućina je vrlo brzo postala neizdrživa, a 5.000 posetilaca je horski pevalo sa Manuom sve pesme. Impresivno je koliko Srba zna španski, uzgred – „Gde si naučila španski“, pitam devojku do sebe. „U Cervantesu.“ Neka, ionako je teško naći lepši i lakši jezik za učenje. Atmosfera u Hali Sportova postaje kao kada neki sportski tim gostuje u „paklenoj atmosferi“: ali Manu obožava takve atmosfere: adrenalin, znoj, svi fiksirani na stejdž, viču, puni emocija. Muškarci uskoro ostaju bez majica i pokazuju svoje raskošne i manje raskošne fizionomije. Devojke se nisu toliko usudile ali bile su nedaleko od realizacije. 45 stepeni, kao leti, u vlažnoj sezoni u tropskim krajevima. Odlična, emocijama napunjena sauna.

Manu je krenuo od početka furiozno, što je em njegov stil, em drugačije ne bi ni mogla ta impresivna karijera da se ugura u 2 sata i kusur. Sve pesme spojene, neke smućkane u jednu (odlične aranžmanske bravure), rolerkoster emocija. Muzičara manje nego na Exitu 2008. ali u sviračkom smislu se nije osetilo. Mislim da je srpskoj publici najviše prirasla za srce „La Vida Tombola“, koju je otpevao na samom početku. Što je i logično ako živiš na Balkanu: ako život nije tombola, šta je onda? Da li je njegova muzika rok, pank, rege, world music, latino? Sve je to odjednom. On zaista baštini fuziju opuštenog jamajkanskog zvuka sa pankom britanskih predgrađa, a njegovo latinsko poreklo i fascinacija Latinskom Amerikom i Trećim Svetom uopšte samo dodaju hrpu egzotičnih začina na sve to. Ima i pesama na galicijskom (Bixo do Coco) i na francuskom, i na španskom i na engleskom, i na portugalskom. Put oko sveta, i to najlepšeg dela sveta. Uvek je na strani potlačenih (Clandestino (ilegalac)), uvek se pita kuda dalje (Desaparecido, pomenuta La Vida Tombola, sve potcrtano ikoničkim Manuovim pitanjem „¿Qué horas son, mi corazón?“).

Ovo nije samo koncert. Ovo je saborni događaj. Ovo je pleme u transu. Ovo je savremena emotivna crkva, a Manu je vrhovni sveštenik i žrec. Ovo je stvaranje posebne energije i elektriciteta i povezanosti među samom publikom, i muđu publikom i pevačem, i to na način koji je odavno odsutan sa velikih pop i rok događaja, a postojao je u vreme svakog revolucionarnog pokreta u muzici, od The Beatlesa, do The Clash i rejva. Atmosfera je dodatno elektrificirana zbog pretnji ratom protiv Sirije, i vidljivo je da je bar 20% energije i besa više među publikom zbog tekućih oblaka globalnog rata nad glavom. Ljudi žele globalizaciju, ali ovakvu. Ne onu koja podrazumeva da ćemo svi biti isti, a ne ni antiglobalizaciju, gde ćemo odbijati sve iz sveta. Rešenje je alter-globalizacija, u kojoj će se napraviti pačvork svetskih uticaja, jezika, boja, ukusa i mirisa, i u kojoj će svi biti ravnopravni. Manu Chao je apostol alter-globalizma, i kako je Joe Strummer rekao pred smrt, jedini je naslednik The Clash. Ako ste hteli političku poruku, mogli ste videti karikature Georgea W. Busha sa klovnovskim nosom, kao i Hitlera na video-radovima iza Manua, ali i natpis „Banlieu rouge“ („Crveno predgrađe“). Sve vam je jasno šta je pesnik hteo da kaže. Ako ste hteli samo dobru muziku i sjajnu žurku, i niste obraćali pažnju previše na video-uratke ili tekstove, podjednako ste sjajno prošli. Već posle ponoći, svi mokri (srećom pa noć nije bila hladna), sa osmesima, ušli smo u septembarsku noć i petak 13. je završen. Uopšte nije bio baksuzan!

Samo nešto za kraj: „Tú no tienes culpa, mi amor, que el mundo sea tan feo.“ („Nisi ti kriva, ljubavi, što je svet tako ružan.“). Svet je ružan, ali trenuci su sjajni.

PROLOG

Odmah posle završenog festivala Cinema City, 6. po redu, usnio sam prilično traumatičan san. Bio sam u vojsci, neznano kojoj, i učestvovao u užasnoj sceni u kome je neki od komandanata, praćen fanaticima iz naše čete, pobio gomilu civilnih zarobljenika, a mi koji nismo učestvovali u pokolju direktno, samo smo ćutali sa svojim puškama i pazili ostale zarobljenike da ne pobegnu, sa užasnim osećanjem gađenja nad nasiljem i nad sopstvenim kukavičlukom. Kada sam se probudio, shvatio sam da sam pogledao priličan broj filmova sa Cinema Cityja, da je san uslovljem tim filmovima, i da je to upravo bila tema koja se kao crvena nit provlačila kroz ceo festival. Ali o tome na kraju. Evo najjačih utisaka sa festivala, sasvim subjektivno.

1. POVRATAK OTVORENIH SCENA

Taman kad sam počeo da kukumavčim i da osećam nostalgiju za otvorenim „stejdževima“ koji su mi najviše nedostajali, posebno legendarna pozornica u Dunavskom parku (nijedne nije bilo 2012. godine), i ona mala šarmantna u Miletićevoj (valjda je smetala komšijama), pojavila se jedna sjajna „bina“, pored Izvršnog veća. Taman da nikom ne smeta: političara i poslanika nema tokom popodneva i noći. Još jedno „nesmetanje komšijama“ je Arena Open Air, koja je u dvorištu Hotela Vojvodina omogućavala sjajne projekcije, umesto da budu u Porti. Dobro, malo sam nostalgičan i za Portom, ali apsolutno genijalno iskustvo je pratiti filmove iz kultnog kafea Kosmo Sapiens, sa njihove terase. Da bi festival zaista bio u fazonu „ceo grad je bioskop“, moraju postojati otvorene scene. Srećom, 2012. je bila izuzetak.

2. GETSBI JE ZAISTA VELIKI

Baz Luhrmann je istinski genije. Od one „smešnoće“ zvane „Strictly Ballroom“, koji je uz hrpu neverovatnih filmova 90-ih učinio da se australijska kinematografija smatra „uvnutom i zabavnom“, koja je bila njegov prvi film, pa preko „Romea + Julije“ (gde se Di Kaprio profilisao kao buduća velika zvezda, i dobio tone mržnje po glavi, iako je sjajan glumac) i „Mulen Ruža!“ (sa sve uzvičnikom), navikli smo se na raspevane i raskošne filmove. Onda mu je došlo da se bavi epskim patriotizmom, što mu nije išlo loše („Australija“), ali najbolje mu ide ovo šarenilo, spojevi savremene muzike i doživljaja sa starinskim temama. Taman da shvatimo da su žurke i zabave uvek bile iste, kao i ljudske potrebe. Iskreno, pročitao sam knjigu S. Ficdžeralda i nije ostavila na mene tako raskošan utisak. Ni film sa Redfordom. Sve mi je bilo jednodimenzionalno i sivkasto. OK, razočaran je, žurke su na gajbi i tako to. Ali, kako je žurke prikazao Luhrmann! Kakve „orgije sa stilom“ iz 1922. i ere ludih 20ih! Kakva mašta! Čovek je doslikao roman taman onoliko koliko je potrebno. Ja nemam takvu maštu. Pa još u 3D, sasvim savršeno. Sasvim. Jedva čekam sledeći Luhrmannov film. Uvek nova vizija, uvek spektakl, uvek pogođena emocionalna poenta.

3. 3D

E kad smo spominjali 3D, samo kratko. Ako smo mislili da ćemo „zeznuti“  filmsku industriju, i da je torrent došao glave filmu, mi smo se zeznuli. 3D je spektakl, uvek zaboravim to i uvek se podsetim toga kad stavim naočare. U „Zvezdanim stazama“ ti svemirski borodvi uleću u oko, zombiji bogme izgledaju gadno kad se zajure u tebe (bilo je psovki tokom „Svetskog Rata Z“ u stilu „Ma idi bre u…“), a ni pahulje iz Getsbija nisu loše. Sve u svemu, mani me torrenta ako imamo 3D. 3D bioskop se ne može porediti sa gledanjem filma na kompu, iako sam čuo 100 isprika „da neko neće u bioskop zato što je skinuo film sa torrenta“. To je kao porediti real life seks i… gledanje nekih sajtova za odrasle. možda je rezultat isti, ali put nije. God bless the 3D cinema.

4. IZRAELSKI FILM

Manite me politike, Izrael je ozbiljna država. Ne samo da, kao u „Svetskom ratu Z“ (ako je je uopšte tačno) imaju onog 10. čoveka koji mora da službenoj dužnosti da se ne složi sa ostalih 9 po svakom pitanju (ako je to filmska izmišljotina, treba da uvedu tog 10. čoveka, kao i svi ostali na svetu!), nego su shvatili da se pare prave da bi se trošile na nešto korisno. I posle godina stagnacije i stvaranja diskutabilnog imidža u svetu (ispade da se tamo samo vode ratovi i da oni uvek misle da su u pravu), odlučili su da investiraju u imidž. Kulturni imidž, a njega najlakše možeš formirati filmom. „Meka moć“ je odlična moć. Izrael je (zvanični pokrovitelj festivala) investirao mnogo novca u poslednjoj deceniji u film, i domaći stvaraoci su iznedrili fantastične filmove. I nisu u svima prikazani kao što Amerikanci vole sami sebe da prikažu: superiorne. Stvarno su višeslojni, objektivni (Finale kupa, Sirijska mlada, itd…), i nisu uvek „the good guys“. Tako se odgovorno ponaša prema kulturi. Ne znam da li ste znali da je Teodor Hercl, ideolog cionizma, bio inspirisan Srbijom kao primerom da se napravi jevrejska država u Palestini? Kad mogu Srbi, mogu i Jevreji, reče on. I nastade Izrael, 100+ godina kasnije. E ‘ajd’ sad obrnuto. I mi smo imali traume i ratove i neprijatelje i one koji su nas mrzeli, a bome nas i sad neki mrze. Mnogi? Nema veze. Možemo da napravimo dobru umetnost od toga. Da se naša država ugleda na njihovu po tom pitanju, i na konju smo.

5. FINALNA VERZIJA

Evo da ponovim utisak sa otvaranja: ne, zapravo ću reciklirati ono što sam već napisao, baš kao što je Palfi uradio. Daću mu omaž kakav je on dao drugima. Ko je čitao prikaz otvaranja, nek preskoči. Film „Finalna verzija: Dame i gospodo“, mađarskog režisera Đerđa Palfija učinio je nemoguće i dotekao da smeha i besmisla. Autor je uzeo nekih 400 filova iz istorije svetske kinematografije i iseckao ih i spojio u jedan kolaž. Smisleni kolaž. To je u isto vreme omaž savremenom stvaralaštvu koje je sve više kolaž već viđenog. To je protest protiv reciklaže, to je omaž reciklaži. To je protest protiv mađarske vlasti koja ne daje dovoljno filmadžijama, pa je Palfi hteo i da kaže: „Evo, ako nema para za nove snimke, napraviću ja ceo film od starih snimaka“. Ali utisak je zaista fascinantan: prvo vam se učini da je 1) sve uvek isto u vremenu i da se odnos muškaraca i žena ne menja – sve je univerzalno 2) sve se menja i dijalektika vlada Univerzumom 3) moda je uvek ista i lepa žena je lepa žena i lep muškarac je lep muškarac 4) oh, koliko se kanoni lepote menjaju i u licu i u građi ljudi, a ne samo u odeći 5) sve izgleda kao album sa slikama, stari porodični album sa slikama, i ima dozu radosti i tuge: mladi de Niro i Nikolson, i njihova starost sada… svi starimo i svi smo dirljivo lepi kada smo mladi…A onda shvatite jedno: sve priče o ljubavi su vanvremenske i uvek su identične, i sve što se menja su nijanse. Film vas učini punim smeha (namerno nekonzistentni prelazi između kadrova u filmu su smejurija na momente) i tuge, punim strasti i ideje o prolaznosti. Želite da se zaljubite ako već niste. Da osetite život. A takav film treba i da bude, pa sve i da je 0% originalan i 100% recikliran.

6. AKO BITI MASOVNI UBICA I BITI PONOSAN NA TO?

Film „Čin ubijanja“ („The Act of Killing“) je definitivno najluđi, najstrašniji i najsmešniji film koji sam u životu pogledao i verovatno koji ću ikada pogledati. A usto je dokumentarac. Banda ubica iz odreda smrti posle državnog udara u Indoneziji koja je pobila 2,5 miliona ljudi zato što su „komunisti“, ponosno objašnjava kako su ubijali ljude, sa osmehom, i to sve zvuči kao šala. Ali nije. Plaćeni politički mitinzi, plaćeni glasači političkih partija, ponos klanjem drugih, nedostatak empatije prema ubijenima, herojsko razmetanje manijakalnošću, cinični odgovori sa osmehom… To je Dancima mnogo šokantnije nego nama. Nama se to isto desilo. „Jasenovac i Gradiška Stara“, „Nož, žica, Srebrenica“. Pa da, kad si već ubijao, što da se ne pohvališ kad je to baš fin pos’o. Spajanje nespojivih rečenica i govorenje naglas stvari koje normalan čovek ne bi izgovorio, čini da sve postaje farsično. Kolega Robert je na početku filma rekao „Ma da nešto nisu zeznuli u prevodu? Nemoguće je prosto da neko ovo kaže.“ Ali moguće je. Ali vešti danski režiser Jošua naterao je lukavo ove ubice da odglume scene ubijanja iz filmova koje su najviše voleli, i da imitiraju svoje omiljene junake (paradoks je da su njih na nasilje inspirisali De Niro, Al Paćino, Brando i mafijaški filmovi!). Kada glavni od njih, Anvar Kongo, dođe u situaciju da on bude ubijen, prenerazi se užasom iskustva i razvije empatiju prema žrtvama i dobije napad mučnine. Neverovatan obrt na kraju filma koji nije za svačije živce. Postavljaju se mnoga pitanja: kako mi nismo znali za zločine antikomunista, a savršeno smo znali za „polja smrti“ i Crvene Kmere? Isti su, ideologija je drugačija. Kako je moguće da se ljudi iznova pretvore u ovakve monstrume na svim meridijanima? Kako je uopšte moguće delovati protiv nasilja ako snimate filmove sa nasiljem? Kažu da je Kjubrik posle „Paklene pomorandže“ bio preneražen što su se pojave bande na ulicama svetskih gradova koje su doslovno imitirale imidž i nasilje iz njegovog filma. Nisu shvatili da je prikaz nasilja zapravo borba protiv njega. Ali, na kraju krajeva, bilo je to za očekivati. Kao što reče jedan moj prijatelj vajar: „Boriti se nasilnim filmovima protiv nasilja je isto što i boriti se pornićima protiv seksa.“ I ne mogu da mu protivrečim. Iskreno, stvarnost je luđa od svake imaginacije. Ja ne znam šta bi Kusturica, recimo, ili Almodovar, mogli da snime a da bude luđe od ovoga što je stvarno.

7. KRUGOVI

Svaki treći dan prođem Prolazom Srđana Aleksića. Kao i većina koja voli brojne kafane u pasažu. Nit manje ulice nit boljeg mesta da se da ime ovog heroja rata iz Trebinja. Marko Miljanov je onomad rekao da je „čojstvo i junaštvo“ temelj ratnika. S tim što je čojstvo kad braniš druge od sebe, a to su mnogi zaboravili. Srđan Aleksić nije. Na njegovoj priči zasnovan je sjajan film koji će biti naš kandidat za Oskara. Dugi kadrovi, spora radnja, pomalo nalik na iranske ili izraelske filmove, savršeno za Evropu i festivale, videćemo šta kaže Akademija. U svakom slučaju, kraj filma koji najavljuje bolje dane, pomirenje sa sobom i sa drugima. Upamti da možeš da ustaneš protiv zla. Upamti da moraš da ustaneš protiv zla.

8. BLANCANIEVES

Uvek mi je smešno da se na španskom ime junakinje iz bajke kaže „Belosnežana“, a ne samo „Snežana“ (Nieves, sa E i bez stepena Celzijusa). Uvek mi je smešno zapanjeno lice moje mame kad sazna da je nešto starinsko ponovo postalo moderno: crni hleb, hleb sa semenkama, tramvaj, kocka umesto asfalta, crno pivo, žuti šećer, vinil. Žena misli da smo potpuno poludeli i da se vraćamo stvarima od kojih je njihova generacija bežala. Kad sam joj rekao da je sjajan film… crno-beli nemi, nije mogla da veruje. Rekao sam joj da je jedan takav nedavno dobio i Oskara. Da mi je opisati taj izraz lica. U svakom slučaju, imao sam i ja skepsu. Hoće li mi biti dosadno bez dijaloga? Nije bilo. Imao sam nostalgiju za detinjstvom, za porodicom (dirljiva španska priča sa porodičnom emocionalnošću), za Španijom i Seviljom i Andaluzijom, gde sam studirao (eh). Za koridom koju nikad nisam gledao (ali hoću: Katalonci nek se slikaju, ne treba mi njihova zabrana koride). Hvatala me mučnina i bes zbog licemera koji jedu kobasice a mrze koridu (mislim da nema ništa licemernije od osuđivanja ovog folklornog rituala u ime “životinjskih prava”, kada u istom trenutku dok se dotični bik bori u areni, hiljade bikova i krava prolazi kroz svoje golgote u klanicama, bez ikakve šanse da prežive, da pritom većina od njih nije videla čak ni sunce… Samo zato što ih ne vidimo, ne znači da njihove smrti ne postoje. Što se mog ličnog mišljenja tiče, bik u areni bar ima neku šansu, teoretski on može da nikada ne bude poražen i da umre i od starosti; oni od kojih će direktno postati paštete – ne. Svaka čast Morrisseyju, znam ja da “Meat IS  Murder”, ali ne jedem baš povrće, više ono jede mene. Opaska: Maribel Verdu je pre 20 godina u “Ljubavnicima” bila ta nevina i nežna devojka, a Viktorija Abril je bila zlica. Sad je ona zlica. Šta čine godine, i licu i glumi. Opaska: Španci su Španci -jedan od 7 patuljaka je travestit. Opaska: Španci su Španci – ništa od hepienda. Opaska: obavezno gledati.

9. BESPLATNO PIVO

E da, svaka čast Amstelu. Za vreme Happy Hour-a na Amstel Open Air-u delili su limenke Amstela besplatno, a posle su koštale 100 dinara, kad se stvari “zakuvaju”. Juče kažem drugaru, na koncertu zatvaranja, ih, što volim grad u kome ispred zgrade parlamenta na livadi imaš džabe bioskop, džabe pivo i džabe koncert. Mala je cena da se podeli nekoliko stotina limenki dnevno, ali utisak je neprocenjiv. Čisto da zabeleže i druge kompanije. Sad ću mnogo češće KUPOVATI Amstel. Zato što su mi sad dragi. Eto tako. E, da, kvalitet života ne zavisi od plate i sličnih ludila. Važno je ne gubiti vreme u saobraćaju. Važno je imati festivale. Važno je imati ovakve besplatne zabave. Eto kako dobre ideje preobraze grad.

10. SVE OSTALO

Dobri novi hrvatski filmovi. Tople priče i dobre komedije. Srpski “Mamaroš” koji je kupilo 57 zemalja i čak i kanal HBO, pokazuje da se može napraviti izvozni proizvod i Srbi napraviti “dobrim momcima” i u SAD i da to ljude može zanimati. Ne mora sve biti pljuvanje po sebi, blato, romske favele, mafija, devojčice koje od traume postaju kurve i slično. Gnjavaža je decenijama gledati filmove čiji je sinopsis “silovana tinejdžerka, čvarci u novinskom papiru, obešena baba u WC-u” i da ne nabrajam. Osveženje je videti da i ovde žive normalni ljudi. Žurke odlične, svirke odlične. Režiseri koji ne liče na svoje delo, jer su im dela uvrnuta a oni sasvim normalni. Dobro izabrano vreme za festival, ipak, posle svega. Sada idu “Ulični svirači”. Nema predaha u vojvođanskoj prestonici.

EPILOG

San je san, ali pouka mi je bila jasna. Dosta traumatičnih filmova sa uniformama. U “Svetskom Ratu Z” lepa izraelska vojnikinja ostade bez ruke, a Bred Pit pokušava kao običan porodičan čovek da spasi svet. Nema superheroja. U “Zvezdanim stazama” opet uniforme, samo lepše. Holms kao negativac. Moralne dileme. Da ne spominjem izraelske filmove koji nameću moralne dileme o nasilju i patriotizmu. “Čin ubijanja” koji ti razlupa mozak. “Krugovi” kao proglašeni najbolji film. Nije strašno biti mobilisan. Nije strašno biti ni dobrovoljac. Nije strašno ići u rat, ako mora, hoćeš, šta god. Strašno je biti zao pritom. Strašno je ne pobuniti se protiv zla. Kao ja u svom snu. Uniforma se ne nosi olako. Nije sramotna uniforma, nije sramotno oružje, već onaj ko im oduzme čast.

PC World, health poznati računarski magazin, cialis i glavni konkurend našeg  PC Magazine-a tokom skoro tri decenije, najavio je gašenje print izdanja u SAD i potpuni prelazak na digital.

Odluka je pala 5 godina nakon što je to uradio veliki rival PC magazine, uz obimne pripreme duge čak 7 godina. U trenutku gašenja štampanog izdanja PC Magazine imao je preko 700 hiljada pretplatnika, a PC World u ovom trenutku gašenja ima 339 hiljada pretplatnika!

Dok se magazini druge tematike još uvek nekako drže, iako tiraži svih magazina padaju, Internet je u istoriju posalo većinu štampanih magazina IT-računarske tematike.

PC World  (u novije vreme stilizovan kao “PCWorld“) je pokrenut daleke  1982. godine neposredno pre tadašnjeg Comdex sajma.

Ovo gašenje je dokaz da je jedan deo njihove početne misije postignut, te je i naziv ovog magazina “Personal Computer World” prevaziđen: kako vam danas zvuči “personalni računar” i šta zapravo označava “personalni računar” u 2013.?

Svečana sala u Galeriji Matice srpske, nurse Cinema City, therapy pedesetak stolica, herbal projekcija filma„Činubistva“. Dva sata kasnije – muk. Pa jak aplauz. O čemu je reč?

Nakon vojnog puča u Indoneziji 1965. godine, Anvar i njegova družina su dobili unapređenje: od bioskopskih tapkaroša do vođa odreda smrti. Pomogli su vojsci da ubije više od million komunista, Kineza i intelektualaca za manje od godinu dana. Kao islednik i egzekutor jednog od najozloglašenijih odreda, Anvar je ubio na hiljade ljudi sopstvenim rukama. Danas on uživa poštovanje kao osnivač desničarske paravojne organizacije koja je nastala iz odreda smrti. Organizacija je toliko moćna da su njene vođe ministri u vladi koji se zadovoljno hvale svim svojim delima, od korupcije i lažiranja izbora do genocida. U filmu ‘’Čin ubistva’’Anvar i družina nam pričaju o ubistvima koja su počinili. Ali oni ne učestvujuu filmu kako bi svedočili za dokumentarni film: oni žele da budu zvezde u filmovima koji su im omiljeni još od dana kada su preprodavali karte u bioskopima. Zato reditelj filma izaziva Anvara i njegove prijatelje da urade igrane scene o svom iskustvu ubijanja, adaptirajući ih sami u svojim omiljenim filmskim žanrovima – gangsterski, vestern, mjuzikl. Oni pišu scenario, glume sami sebe, pa čak i svoje žrtve.

U filmu je neverovatno potpuno odsustvo grižnje savesti aktera zločina od pre 38 godina. Šokantna je i društvena prihvatljivost činjenice da su oni na slobodi, da im nikad nije suđeno i da danas slobodno pričaju u svojim zlodelima čak i na nacionalnoj televiziji. Neki od njih su danas potpredsednici vlade, ministri, slobodno drže mitinge…

O ovom istorijskom periodu gledali smo film „Godine opasnog življenja“ (Piter Vir) ali u njemu Amerikanci ni izbliza nisu tako jezivo prikazali zločine desničarskih paravojski, svakako daleko od onoga kako je u „Poljima smrti“ prikazan Pol Potov komunistički teror u obližnjoj Kambodži, samo 10 godina kasnije.

Komentar kolege Žikice negdne na polovini filma bio je: „Siguran sam da je Dancima ovo mnogo šokantnije nego nama!“. Film je naime, dansko-norveško-britanska koprodukcija.

Bio je upravu. Na izlasku sa Ž. Žilnikom komentarišem film i paralele sa prošle nedelje objavljenim snimkom proslave u hotelu „Tara“ u Bajinoj Bašti. Na tom snimku (nastalom pre par nedelja) deca i trudnice igraju razdragano u kolu dok pevač izvodi novi hit „sa obe obale Drine“: „Oj Pazaru – novi Vukovaru, oj Sjenice – nova Srebrenice!“ Bez da se bilo kome u sali na tom petominutnom snimku na licu vidi i najmanji grč koji bi ukazivao da nešto nije u redu sa prizivanjem „novog Vukovara“ i „nove Srebrenice“ i to ovog puta – na teritoriji Srbije

Boris Dežulović je par dana kasnije napisao kolumnu pod naslovom „Nož, žica, Sjenica“. Ono što ohrabruje je činjenica da je na portalima u Srbiji preko 80% komentara na ovu vest bilo negativno. Naše javno mnjenje, dakle, ne bi „svarilo“ Milana Lukića kako na RTS-u uz osmeh priča osvojim akcijama spaljivanja živih žena i dece u kućama oko Višegrada. Sudeći po reagovanjima na portalima u Hrvatskoj na Tomsonove stihove i slične ispade nekih tamošnjih ekstremista, ni njihova javnost u velikoj većini ne podržava one koji su u ratu činili zločine ili pak one koji takve danas slave i propagiraju.

Možemo dakle mirno da spavamo? Džakarta je daleko?

Nikako. Sve dok „izvođači“ pesama o „Sjenici – novoj Srebrenici“ i „Jasenovcu i Gradiški staroj“ posle svojih „zabava“ u motelu „Tara“ ili na stadionu „Poljud“– mirno odšetaju kući brojeći evre od svojih honorara i zadovoljno se smeškajući –„godine opasnog življenja“ još uvek nisu za nama.

http://www.youtube.com/watch?v=RHShavLtZjY

Kako smo ovaj broj privodili kraju, apoplectic no rx tako nam je sve više zanimljivih informacija stizalo u redakciju. Dakle, iako je +40, miriše na septembar i – svi oni koji stvaraju upravo sada vredno rade na svojim projektima što će krajem leta i početkom jeseni ugledati svetlo dana.

Novak Đoković je objavio knjigu u kojoj objašnjava kako je bezglutenska ishrana stvorila od njega pobednika i kako i mi korigovanjem svog  jelovnika možemo obezbediti više snage i energije za svakodnevne izazove i napore. Četiri mlade devojke pobedile su na Microsoftovom takmičenju za aplikaciju ??? i podsetile nas koliko mladih talenata ima u našoj zemlji i kako im treba pomoći u njihovom afirmisanju. Već afirmisana umetnica Marta Jovanović radi na beogradskoj postavci svog performansa IT IS MY BODY, koji se nekoliko meseci mogao videti u bivšem studiju Marine Abramović. Lena Kovačević nas je obavestila da za jesen priprema novi album, dok je naša devojka s naslovnice Sara Jovanović svoj beo ten opravdala time što nije stigla da izađe na sunce radeći na svom singl prvencu.

E, sad je i nama lakše što radimo na ovim vrućinama! Pripremili smo vam broj koji će vas podstaći da bezrezervno uživate u velikom komadu leta  što vam je preostao, pa skoro još mesec dana, ali i da se pripremate za jesen koja neminovno stiže. Za jesen, s novim počecima i dobrim promenama, želimo da vas inspirišemo pričama tri dame kojima se ove godine desila velika životna promena – i to nabolje. Pričama Sare Jovanović, pobednice Prvog glasa Srbije, Katarine Gromilić, balerine,  i Marine Maljković, trenera ženske košarkaške reprezentacije koja je nedavno postigla zapažene uspehe. Promena koja im se desila, iako već na prvi pogled divna, fantastična, željena, istovremeno zahteva angažovanje svih potencijala, talenata i rad, rad i samo rad… Zahvaljujući tome je nastala i zahvaljujući tome će i opstati. Želimo i vama da se u ovim preostalim letnjim danima pripremite za svoju veliku jesenju premijeru, bez obzira na to da li će se ona desiti u vašem ofisu, kuhinji ili na dečjem igralištu.

DOBRO DOŠLI U NOVI BROJ!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 151

„Jedne noći, salve kasnog ljeta, capsule godinu dana prije Rata 1914-18“, piše Krleža na početku teksta, u svega par sati odvija se radnja drame „Gospoda Glembajevi“. Pred kraj leta 1913, dakle pre tačno 100 godina.

Kao srednjoškolac pročitao sam dramu u sklopu obavezne lektire tadašnjeg školskog programa, film sa Mustafom Nadarevićem i Enom Begović iz 1988. pogledao sam nekoliko puta, predstavu u SNP sa Predragom Ejdusom, Borisom Isakovićem i Jasnom Đurđević (na repertoaru od 2002. do 2008.) bar 5 puta a onu u Ateljeu 212 sa Anicom Dobrom kao Barunicom Kasteli – samo jednom… Verujem da je priča o Glembajevima najtačnija, najdirektnija, največnija a ujedno i najintelektualnija drama „jugoslovenske književnosti“.

Radnja drame zbiva se u domu zagrebačke patricijske porodice Glembaj pre tačno jednog veka. Kada danas čitate ili gledate „Gospodu Glembajeve“ čini se da su gotovo svi odnosi (društveni, lični i porodični) primenjivi na neku današnju bogatašku porodicu u Zagrebu ili zašto ne – u Beogradu.

Ignjat Glembaj, otac porodice je, dakle, današnjim jezikom govoreći – tajkun, bogataš koji je imetak stekao sumnjivim privatizacijama, poslovima sa državom ali je u prošlosti bilo i onih „čija se majka u crno zavila“ samo da bi Glembaji bili što bogatiji. U drugom braku je sa trideset godina mlađom Barunicom Kasteli, “sponzorušom sklonom promiskuitetu” koja iza sebe takođe ima već jedan „degenerirani brak“. Imaju maloletnog sina.

Barunica Kasteli ipak svoj promiskuitet objašnjava mnogo intelektualnije nego što bi neka današnja „neverna sponzoruša“ umela da sastavi uz polugodišnji trud: „…kao da sam ja nekad tajila taj svoj organski nedostatak… Ja se od toga tjelesnog u sebi nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek priznavala: ja to ni sada ne tajim…“

Objašnjenje starog Ignjata zašto je udovoljavao želja masvoje raspusne više decenija mlađe druge supruge danas takođe gotovo da je nemoguće: „Ta je žena vrijedila više nego sedamdesetisedam hiljada drugih žena! Ja sam njoj kupio trokatnicu u Beču, da, kupio sam, pak što onda ako sam joj kupio trokatnicu i ako je čitav personal zato znao? Da, za ono srce, za onaj élan vital, za onu kulturu, za onu mladost, dragi moj, jedna trokatnica? A što je to jedna trokatnica za sve ono?“

Tajkunov sin, Leone studirao je filozofiju i slikarstvo. Današnji Leone Glembaj „sklonjen“ je od strane oca u Ameriku, London ili Milano, studira mendžment, bankarstvo ili nešto „prigodno“ što će mu pomoći u željenom nastavku održanja i napretka očeve poslovne imperije.

I pored dekadencije, pokvarenosti i kiča, komunikacija u porodici Krležinih tajkuna pre 100 godina je daleko više intelektualizovana nego što je to slučaj danas. Današnjim tajkunima su ostali samo dekadencija, pokvarenost i kič – bez stila pa ni pokušaja intelektualizovanosti koja ide dalje od pušenja tompusa, ispijanja „Brunela“, planiranja putovanja u Dubai i na Maldive, kupovine novog „merecedesa“ i eventualno – igranja golfa ili tenisa. Isto u Zagrebu, isto u Beogradu.

Prošlo je čitavih 27 godina od Černobilske katastrofe, viagra 100mg od koje je vrlo brzo od dejstava radijacije umrelo preko 2 miliona ljudi. Posledice trpimo još svi mi, drugs a pogotovo oni najbliži epicentru.

Šta mislite kako je katastrofa uticala na biljni svet koji nije mogao da se evakuiše. Ostao je tamo i zabeležio sve u svojim godovima…

Ne treba biti previše pametan, pills da ne bi ste mogli uočili  kada se dogodila katastrofa  nuklearnog postrojenja…

Stabla drveća su uredno zabeležila celu katastastrofu, a naučnici si su se pozabavili ovom tematikom.

Tolikosmouzbuenidanemožemodabrinemoointerpunkciji!

Dobro ti nama došao! Prošle su cetiri duge nedelje, asthma što može da znaci samo jedno – vreme je za još jedan broj CKM-a! I to kakav! Izdanje pred tobom toliko je dobro da cu svaku recenicu morati da završavam uzvicnikom! Zapravo, ed toliko je genijalno da bi bilo šteta citati ga samo mesec dana, te smo odlucili da napravimo dvobroj koji ceš moci da degustiraš cak dva meseca!

Doduše, postoji još jedan razlog zbog kog je ovaj CKM dvobroj! Kao što znaš (a znaš!), kada se sledeci put budemo videli, napunicemo tacno 10 godina! Baš zato, dacemo ti cak dva meseca kako bi imao vremena da se naeš s ostalim citaocima te da nam svi zajedno priredite veliku roendansku žurku iznenaenja! I, naravno, da nam zajedno kupite neki neverovatan poklon! Mi obecavamo da cemo glumiti šok i iznenaenje! Da bismo vam se odužili, 2. septembra sve vas vodimo na splav ”River”, gde cemo u društvu CKM cica pokušati da se iskupimo što ste citavu deceniju morali gledati najbolje devojke i citati najzanimljivije clanke!

Nije vam bilo lako…!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 118 avgust/septembar 2013.

Mađarski paviljon na ovogodišnjem Bijenalu (posvećen fenomenu neeksplodiranih bombi i granata), dao mi je odgovor na pitanje – kada se i gde prvi put u istoriji desilo bombardovanje nekog grada iz vazduha? Iznenađujuće, radilo se o Veneciji i to davne 1849. godine.

Nakon što je Napoleon 1797. ukinuo Mletačku republiku – Venecija je prelazila iz ruke u ruku – Francuzi, pa Austrijanci, pa opet Francuzi pa ponovo Austrijanci, da bi nakratko, tokom revolucionarnih dešavanja širom Evrope, od marta 1848. do avgusta 1949. – njena nezavisnost bila obnovljena pod imenom Republika San Marko.

Pred sam kraj ove druge republike, Austrijanci su započeli opsadu grada u kojem su ubrzo zavladali glad i kolera. Pored opsade, Austrija je 15. jula 1849. izvela prvo bombardovanje iz vazduha u istoriji ratovanja i to iz – balona! Srećom po „grad dragulj“ vetar je dunuo u pogrešnom pravcu i većina balona nije bila u prilici da svoj eksplozivni tovar izbaci na Veneciju. Međutim, onih nekoliko bombi koje su pale na grad izazvale su neviđenu paniku među glađu i kolerom već iznurene Mlečane. Britanski „Morning Chronicle“  pisao je tada:‘The captain of the English brig „Frolic“, and other persons then at Venice, testify to the extreme terror and the morale effect produced onthe inhabitants…“. Pet nedelja kasnije Venecija je ponovo ušla usastav Austrije gde će ostati do 1866. i konačnog prisajedinjenja Italiji.

Tokom iste revolucije 1848/1849. – mesec dana pre ovog u Veneciji, dogodilo se bombardovanje još jednog grada, takođe „sa visine“ ali ne i iz vazduha. Posledice ovog bombardovanja bile su znatno pogubnije – uništenje 90% kuća u tom gradu. Ring the bell?

Reč je o Novom Sadu koji je 12. juna 1849. gotovo potpuno sravnjen sa zemljom nakon bombardovanja od strane mađarskog garnizona sa Petrovaradinske trvđave.

Bombardovanje Novog Sada 1849. godine predstavljaloje uvod u završni čin vojnih operacija vođenih 1948/49. Sukobljene strane bile su mađarske pobunjeničke trupe Lajoša Košuta (otud naziv „Mađarska buna“) sa jedne i austrijske carske trupe na čelu sa Josipom Jelačićem kojima su se pridružili i srpski odedi pod komandom Đorđa Stratimirovića, sa druge strane.

Dana 7. juna mađarske trupe generala Pala Kiša, zapovednika Tvrđave, pretrpele su veliki poraz kod Kaća od austrijskih snaga pa je Jelačić procenio da su u tom trenutku stvoreni idealni uslovi za zauzimanje Novog Sada i strateško raspoređivanje trupa sa namerom da se zauzmu Mostobran i na kraju – Tvrđava. Napad na Mostobran započeo je nešto posle ponoći 12. juna a već u osvit zore topovima sa Tvrđave po naređenju generala Kiša – počelo je besomučno bombardovanje Novog Sada. Za svega par sati sravnjeno je sa zemljom sve što je stvarano vek ipo. Iako su se Jelačićeve i Stratimirovićeve trupe brzo povukle iz grada, mađarska posada nije prestala da razara grad i bombardovanje je trajalo sve do ranog popodneva, narednog, 13. juna. Uništen je gotovo ceo centar grada ali i značajan deo Almaškog kraja. Srušene su ili teško oštećene sve crkve u gradu izuzev rusinske grkokatoličke koju je Lajoš Kiš, pripadnik ove vere, navodno poštedeo. Od 2.808 kuća – tek 800 je bilo u kakvom-takvom stanju da se u njima moglo prezimiti.

Dve epizode iz leta 1849. – jedna iz Venecije, druga iz Novog Sada, na neobičan način spojile su ova dva danas potpuno različita i udaljena grada koja su pre 150 godina bila u istoj državi.

Grand Hotel des Bains, see sagrađen 1900. godine, omiljeno mesto za odmor Tomasa Mana u koji je 1911. smestio i i radnju svog romana „Smrt u Veneciji“ – nalazi se svega kilometar dalje… U tom hotelu maestralni Lukino Viskonti snimao je i istoimeni film iz 1971.

2010. na hotel je stavljen katanac da bi bio pretvoren u kompleks luksuznih apartmana u privatnom vlasništvu (slično kao i „Plaza“ u Njujorku) sa planom da bude svečano otvoren krajem 2011. Međutim, u avgustu 2013. – Grand Hotel des Bains je još uvek u mraku, zatvoren i „under renovation“. Profesor Gustav fon Ašenbah iz Manovog romana – ovog leta, 102 godine kasnije, morao bi da traži drugo melanholično utočište…

Ako je Grand Hotel des Bains kroz knjigu, film i mrak koji ga danas okružuje – sinonim za „smrtu Veneciji“, teskobu i melanholiju – Hotel Excelsior je, kako kroz istoriju, tako i danas – simbol – „života u Veneciji“.

Vratimo se 105 godina u prošlost. 21. jul je 1908. godine – veče svečanog otvaranja Hotela Excelsior na Lidu: tu je preko 3.000 zvanica iz celog sveta i 30.000 Venecijanaca koji su došli na Lido ovim povodom! Gradnju hotela naručio je čuveni biznismen tog vremena Nikolo Spada a posao arhitekte poveren je Đovaniju Sardiju. Vizija Nikola Spade bila je da se Lido pretvori u nešto više od peščane barijere između Lagune i slavne Venecije.

Raskošna i opuštena atmosfera „Belle Epoque“ bila je idealna pozadina za otvaranje ove nove destinacije međunarodnog džet-seta. Vrlo brzo Lido je postao luksuzna destinacija za goste iz celog sveta: nepregledne peščane plaže koje gledaju na Jadransko more sa jedne, parkovi sa druge strane i Venecija na svega petnaestak minuta vožnje čamcem – učinili su Lido omiljenim mestom za odmor ljudi od stila širom planete. Vrlo brzo, na Lidu je počeo da niče veliki broj vila, rezidencija i luksuznih hotela.

Tridesetih godina značaj Hotela Excelsior je još više porastao nakon osnivanja Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji (1938.) i otvaranja „Kazina Venecija“. U godinama koje su sledile gotovo kompletan planetarni „Who is who“ boravio je bar jednom u ovom hotelu: Od Barbare Haton do Vojvode od Vindsora, od Erola Flina do Elizabet Tejlor, Ingrid Bergman i Vinstona Čerčila.

Danas Excelsior odiše mešavinom šarma davno prošlih vremena i vetrova koji donose navike i običaji današnjih gostiju. Prekjučerašnja svečana večera povodom praznika Velike Gospe – 15. avgusta – završena je DJ žurkom na bazenu koja je scenografijom i konceptom više ličila na partije na Ibici nego na elegantne zabave uz klasičnu muziku iz vremena profesora Ašenbaha.

Daleko od turističke vreve Venecije (na koju, primera radi, odmah po izlasku iz svog lobija naiđu gosti hotela „Danieli“, pored Duždeve palate) – „Excelsior“je udaljen od Trga Svetog Marka 15-minutnom vožnjom besplatnim hotelskim šatl-brodićem koji saobraća na ovoj relaciji svakih pola sata. Pristanište za čamce hotela „Excelsior“ izgrađeno na kanalu koji sa strane suprotne od plaže prilazi hotelu i preseca Lido na pola, jedno je od najromantičnijih mesta koje sam video. Američki finansijer Pierpont Morgan je jednom prilikom rekao:„Amerikanci koji su posetili Evropu pričaju više o Hotelu Excelsior nego o Duždevoj palati!“

Palazzo San Giorgio u Đenovi do 30. septembra pod svojim krovom ugošćava zanimljivu izložbu o prekookeanskom brodu “SS Rex”, malady ponosu Musolinijeve Italije koji je 1933. oborio svetski rekord u brzini prelaska Atlantika.

Priča o brodu “SS Rex” počinje 1. avgusta 1931. kada je u prisustvu Kralja Vitoria Emanuela III i kraljice Elene (ćerka crnogorskog kralja Nikole I) porinut u luci Đenova. Luksuzni putnički brod, opremljen ekskluzivnim nameštajem, bazenima, spa-centrima, salonom za masažu, teniskim terenima i svim ostalim simbolima prestiža “art deco epohe” – “SS Rex” je bio italijanski “ulog” u utakmici “Ko će brže, lepše, veće i bolje” koja je vođena uglavnom između SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke kada je o prekookeanskim brodovim reč. “Rex” je saobraćao od italijanskih luka Napulj i Đenova, preko Nice i Gibraltara do atlanskih destinacija od Njujorka na severu do Rija na jugu.

11. avgusta 1933. godine “Rex” je oborio rekord u brzini prelaska Atlanskog okeana: od Gibraltara do Njujorka stigao je za tačno 4 dana, 13 satii 58 minuta sa prosečnom brzinom od 28,92 čvora. Za ovaj podvig “Rex” i njegov kapetan dobili su brojne nagrade između ostalog i “Blue Ribbon”, priznanje koje su dobijali prekookeanski brodovi koji su obarali rekord u brzini prelaska Atlantika. Ovaj rekord je tek 1935. oborila francuska “Normandia”.

Tokom svog, nešto više od decenije dugog života, “Rex” je tačno 100 puta prešao Atlantik, poslednji put u martu 1940. kada je u Evropi već uveliko besneo Drugi svetski rat. Nakon toga bio je usidren u tršćanskoj luci i pred sam kraj rata, 8. septembra 1944. godine na svom putu od Trsta do Kopra – bio je izložen bombardovanju 6 RAF-ovih “beaufightera” nakon čega se zapalio i prevrnuo na bok. 1947. delove “Rex”-a izvukle su na obalu vlasti FNRJ. Italijani su zajedljivo govorili da je to “naveći slovenački rudnik čelika” pošto su njihovi zahtevi da im se olupina vrati u jeku “Tršćanske krize” – odbijeni a Slovenci su uveliko pratapali čelične delove “Rex”-a

Čuveno pivo “Peroni nastro azzurro” (italijanski prevod od “blue ribbon”,plava traka) 1963. godine dobilo je ime upravo po priznanju kojim se “Rex” okitio 1933. godine.

Inače, “SS Rex” je proslavljen i u Felinijevom “Amarcordu” u epskoj sceni kada meštani u čamcima čekaju prolazak “Rex”-a, legendarnog prekookeanskog broda.

Interaktivna infografika re:log  kreriana od strane  nemačkog dizajnera podataka OpenDataCity otkriva kretanje oko 6.700 različitih elektronskih uređaja tokom konferencije re:publica 2013, asthma prestižne Evropska konferencija na temu digitalnog društva.

Dinamička mapa mesta konferencijske lokacije prikazuje približnu lokaciju uređaja koji su bili povezani sa lokalnim WiFihot spotom. Interaktivna vremenska linija ispod  omogućava da istražite dinamičke promene tokom vremena, impotent dok pravouglom selekcijom područja možete  izvući tačnije podatke za manju količinu tačkica.

Vizualizacija se  temelji na praćenju MAC adresa uređaja u skladu sa WiFi Hotspotovima na koji su bili povezani. Infografika na izuzetan način pikazuje networking na jednoj velikoj konferenciji i stanje slično onom u košnici:

Zur re:log-Website. Realisiert von OpenDataCity. Unterstützt durch picocell und newthinking. Anwendung steht unter CC-BY 3.0.

Wireless: 9

Da krenemo sa lepim stvarima. Bežični internet: stanje je mnogo bolje nego u Španiji, denture Italiji, Grčkoj i Francuskoj, za nijansu bolje od Dalmacije. Svaki hotel, kafić i restoran imaju svoj free WI-Fi a grad Budva i nekoliko svojih “javnih mreža”. Aerodrom Tivat takođe ima odličan free Wi-FI što je retkost i u mnogo većim i savremenijim “zračnim lukama”.

Rent a bike: 2

Kažu IT stručnjaci da ako hoćete da sakrijete leš, najbolji način je da to uradite “na drugoj strani google pretrage” jer ga tamo niko neće naći. U slučaju pretrage “rent a bike budva” tek pred kraj druge strane pronaći ćete jedan jedini reant-a-bike servis u Budvi. Pre toga dobijao sam odgovore: „Aaaaa, ne! Ove godine nemamo!“, nemušta natucanja na ruskom, razgovarao sa nečijim đedom ne mlađim od 90 godina, slušao dovikivanja nekih ljudi… Kao u filmu „Mrs Doubtfire“, kao da mi je telefon stalno pozivao pogrešne brojeve. Na kraju sam našao „Dancar“, rent-a-car agenciju koja ima i 3 bicikla – od toga jedan dečiji i dva gotovo potpuno rasturena “za odrasle”. Iznajmio sam bajk na 3 dana ali sam ga vratio nakon četiri sata vožnje i podmazivanja lanca kod lokalnog vulkanizera. Uspon do Cetinja, Lovćena, Njeguša i Gornje Lastve – sačekaće na neka druga vremena kada u Crnoj Gori bude izvodljivo iznajmljivanje „decent bike-a“.

Smeće: 2

U gorepomenutoj avanturi biciklom – na izlazu iz Budve prema Tivtu, neposredno pre (prljavog i potpuno neosvetljenog tunela čija je staza za pešake/bicikle posuta razbijenim staklom) – ugledao sam mali znak „Tvrđava Mogren“. Skrenuo sam levo i ugledao ostatke tvrđave koju je 1860. izgradila Austrija. Sa tog mesta pruža se sjajan pogled na Budvu i „Havaje“. Mesto idealno za neki „Chill Out – Cafe del Mar“, vidikovac sa istorijskom tvrđavom iza. Umesto toga – gomile smeća i upozoravajuće oznake „Opasnost od odrona“ i „Opasnost od pada“.

Pitao sam nekolicinu Budvana znaju li gde je tvrđava Mogren, niko nije umeo da mi odgovori. Jedan mi je napokon napomenuo da misli da je neko „stavio šapu“ na tu zemlju i da se zato tvrđava namerno prepušta nemaru da bi je na kraju “uklonili” i tu sagradili neko novo betonsko čudovište nalik mnogima na brdima i duž obala oko Budve.

Smeća ima puno i na drugim mestima, bliže „turističkoj vrevi“: u suvom koritu potoka Savičić koji preseca grad i „uliva“ se u more, u parku, pored puta…

Turisti: 6

„Srbi nisu došli!“ – kao iz topa odgovara taksista na moje pitanje „Ko nedostaje?“nakon što mi je rekao da turista ima 15% manje nego lane a da je promet taksistima opao čak 50% u odnosu na prošlu godinu. U hotelu „Maestral“ jedva da sam čuo ekavicu dok je 10 dana ranije na plaži u uvali Palmižana na Paklenim otocima kod Hvara – u jednom momentu bilo preko 50% nas iz Srbije (na portalima smo pratili tok Noletovog polufinalnog meča na Vimbldonu).

Dakle, ko je tu? Rusi, Crnogorci, Rusi…neko reče i Azerbejdžanci… U hotelu „Sveti Stefan“(noćenje sa doručkom 1.200 eura) tek poneki Grk i Amerikanac.

Porto Montenegro: 10

Za vreme petodnevnog odmora u Crnoj Gori imao sam i nekoliko „poslovnih“ obaveza poput gostovanja u živom programu TV Budva i odlaska na „Ljepota i zdravlje & Purobeach Party“ u Porto Montenegru. Atmosfera, ambijent, osoblje, gosti, hrana, kokteli – sve za čistu 10. Na pozivnici je pisalo da party traje od 20,00 do 22,00h i tačno u 22,00h muzika je stala a šank je prestao da poslužuje piće. Ali, to su „standardi“ za kojima sam vapio uprotekla četiri pasusa i – sad nemam pravo da se žalim. Šetnja od Purobeach-a do restorana u Porto Montenegro pored nekoliko desetina luksuznih jahti, restoran u kojem smo pojeli izuzetno ukusnu i ne preskupu večeru uz savršeno ljubazne i profesionalne konobare – samo su upotpunili utisak. Kompleks koji je zaposlio 1.700 ljudi o čega tri četvrtine iz Tivta – pokazao je da uz čvrsto pridržavanje pravila i standarda i Crna Gora može da bude „svetska destinacija“ a da pri tome ne izgubi mnogo od svog „opuštenog“ šarma.

Exit je doživeo omanji mejkover, adiposity deset godina pošto je doživeo onaj odlučujući mejkover iz 2003. i od lokalnog, uglavnom elektronskog festivala jugoistočne Evrope postao svetski značajan. Ta promena krštena je imenom R:EVOLUTION, prigodno križajući značenja evolucije i revolucije. Izdvajamo 10 najupečatljivijih utisaka ovogodišnjeg festivala.

01 PETI DAN EXITA. I ŠESTI DAN.

U sukobu ideja da li Exit treba „da se odmori“ od ove godine, poput Glastonburyja s vremena na vreme, da bi se sabrao i nastavio čvršćim korakom dalje, ili da nastavi bez pauze, pobedila je ova druga opcija. I ne samo da je pobedila. U kriznom vremenu, kada je bilo teško napuniti i 4 dana zvučnim imenima, odgovorni su napravili jedan apsolutno „punk potez“, tako što su, baš zato što je frka, dodali i pripremni, peti dan. Ili nulti dan, kako god. To mi je nalik na ono: „Nemam para, e baš ću da izađem u grad duže i da trošim više!“. Inadžijski, ali se isplatilo. Prvi dan jeste bio kratak, ali simpatičan. Da sve bude luđe, negde pred Exit se Cee Lo Green dosetio da ne može da nastupa na festivalima, valjda, ili tako nešto… I nastupio je na Trgu Slobode besplatno, time dodavši Exitu i 6. dan. Punk potez koji zaslužuje rispekt, kako se na savremenom „ikavskom“ kaže reč „respekt“ u 21. veku.

02 PRODIGY KAO AUTENTIČNI SPRSKI B(R)END

Sećam se kao da je bilo juče. Ako se dobro sećam. Nebojša Čović  budi mamurne članove Prodigyja, kao gradonačelnik Beograda, neke tamo 1995. ili 1996. godine, i prima ih u svečanu audijenciju u Skupštinu Grada Beograda. Tetoviranim i pirsingovanim članovima alter-dance benda koji su izazivali šokove i posle toga svojim tekstovima, spotovima i izgledom, gradonačelnik Beograda uručuje ključeve grada, ili titule počasnih građana Beograda, ili oba! Tako je nekako sve to bilo. Bili su prvi bend koji je posle sankcija kročio u Srbiju, u svom maniru inadžijskog anarhizma, i Prodigy se tim potezom uselio u srca građana Srbije. Postao je naš nacionalni b(r)end. Tri puta na Exitu, sva tri puta neverovatna gužva i ludilo, jednom mi se devojka umalo onesvestila u gužvetini pa smo morali da gledamo maltene iz ravni toi-toija otpozadi. Mislim da su Srbi formirali neraskidivu vezu sa najboljim srpskim bendom ikada, koji ima i Crnce u svom sastavu i dolazi iz UK. Prodigy je suština našeg duha: drzak je, formiran je u 90-ima, ima puno energije. Poistovetili smo se sa njima. Oni su srpski, koliko i šljivovica. Upamtili smo im počinjeno dobro i dobro smo im vratili. Svaki put.

03 KARTICE UMESTO TOKENA

Dobro, i tokeni su bili simpa kad su se pojavili. Na nekim festivalima sam plaćao njima, na nekim u kešu. Ali, bogme, uvek si morao znati koliko ćeš čega popiti i nema predomišljanja. Što je u nedelju dovodilo neke ljude do panike „Kupujem žeton za pivo ako nekom treba love!“ vikali su oko mene u 3 ujutro na stejdževima. Sad smo svi gospoda sa karticama, izvolite, lepo pristavite karticu na terminal, fala lepo, koliko para, aham, e sad ću da pređem na vodu ili mi se spava pa ću neki energetski napitak. Retko plaćam karticom, a ovde smo svi bili u savremenom društvu i supermoderni. Baš osvežavajuće.

04 KEJVE NIČE, SRBIJA TI KLIČE!

Kad se završio poslednji dan Exita, poslao sam svima poruke da ne mogu da čujem više nikoga, i da odoh kući. Ne mogu sad da slušao Dubiozu ili Keltse, posle Cavea. To je vrhunac festivala, emocije i poezija egomanijaka koji je iscedio svoju depresiju da napravi elegantni stil koji opija. Meni je priča Nicka Cavea jedna od najzapanjujućijih (ako se tako sme reći) priča popa. Kako neko ko je ekstremno hermetičan po poruci postane jedna od najkomercijalnijih pojava svetske muzike? Hm, pa zbog dobrih pesama i istine. Ni kad je bio na granici sa se intoksicira i ukine svoje ovozemaljsko postojanje, ni kad je pravio pokajničke pesme u kojima je oblačio belo odelo i okružen anđelčićima pevao o Isusu koji ga je vratio u žive, ni dok je čitao Bibliju na sceni, ni dok je obožavao da peva o ubistvima i o Elvisu, nikad nije lagao. Ne lažite u pop muzici. Ako lažete bićete Pussycat Dolls ili Justin Bieber ili ko već. Bolje je ovako, jeste da se proslaviš poprilično odmakle dobi, ali bar znaš šta radiš. Savršeno u svim fazama. U svakoj inkarnaciji, od Grindermana do The Bad Seedsa, uvek dobar.

05 ATOMSKA ENERGIJA ZA MIR

Atomska energija za mir je, ako se sećate, jedna američka parola neke kampanje predsednika Ajzenhauera, kojom se promoviše atomski program u mirnodopske svrhe. Naravno da je usledila i slična sovjetska kampanja. Osim što su svi besomučno pravili i atomske bojeve glave, ali to nema veze. Bend sa istim kontradiktornim imenom nastao je kao supergrupa koju predvode Thom Yorke iz Radioheada i Flea iz Red Hot Chili Peppersa. I meni je bilo čudno da jedan od najdepresivnijih bendova može da se spoji sa funky-punky kalifornijskim basistom i da to zvuči legitimno. Došao sam u prve redove iako mi se nešto i nije dopalo sve to na YouTubeu pre toga. Pored mene je stao jedan prijatelj, muzičar, i pitao me je kako mi se čini sve to. Rekao sam da me ne dodiruje, ni glave ni repa. On je odgovorio, sačekaj malo. I nisi u pravu, ovako treba da zvuči savremeni bend iz 2013. godine. Nisam verovao, pogledao sam na sat 6 puta u prvih pola sata. Drugih pola sata sam rekao: Hm, pa nije loše, fino je. Poslednji deo koncerta sam bio u raspoloženju: wow, pa ovo je sjajno. Thom Yorke je počeo da igra kao u spotovima na egzaltaciju mase. Prvi put sam bio konvertovan iz jednog stanja u drugo za vreme koncerta: nikad mi se nije desilo da mi se nešto ne sviđa na početku a jako sviđa na kraju. A sa zadovoljnim osmehom sam nastavio dalje i primetio da se ne sećam nijedne pesme. To je zato što Thom Yorke nikad nije znao da napravi pesmu, rekao mi je drugi drug, takođe muzičar. Možda su obojica u pravu. U svakom slučaju, do kraja večeri sam ponavljao: Keep calm and dance like Thom Yorke. Depresivni Thom Yorke koji skakuće binom u 45. godini. Šta više od julske noći da poželiš.

06 IZNENAĐENJA U MALOM PAKOVANJU

Nije sve u velikim imenima. Nije sve u znanju unapred ko svira i šta svira. Nešto je i u malim bendovima i učenju o varijetetima pop muzike na licu mesta. Nešto je i u prijatnim iznenađenjima tokom samog festivala. Jedno od njih je ex-Morphine, tj. superbend nastao mešanjem ostatka Morphinea sa prijateljskim Bourbon Princess, koji je nadoknadio sve ono što nismo mogli da vidimo jer je onaj nesrećnik iz Morphinea umro pre vremena. Ali Monique Ortiz iz A.K.A.C.O.D. je jaka i nežna žena s gitarom. Upila nas je atmosfera. Odlično. Slično je bilo i sa prelepom meleskinjom iz UK koja je po finom običaju propustila da izgovori skoro svako T na koje je naišla, a nema ničeg više seksi od britanskog akcenta, uličnog ili kraljičinog, ne marim. Ženiću je, rekao sam par puta. Dobro, prošle godine sam isto rekao za Katie White iz The Ting Tingsa, na Terraneu. To je fraza. Ona se zove Delilah, kao iz pesme Toma Jonesa. 45 minuta i dosta, ali taman je to to. Toliko ima da kaže. Drugar iz Londona me pita, kad će tvoj bend da svira više? Ja kažem: pa ne još, em nismo uvežbani em imamo samo 8 pesama i kad se uvežbamo. On samo kaže: hej pa nastup u UK i traje 45 minuta. Sinula mi Delilah. Bravo, reci taman koliko imaš, ne više. Ana Popović je treća žena koju ću izdvojiti. Nisam fan starog rokenrola, ali žene u mini hailjini čija gitara odlično pleše sa njenim telom, i atmosfera južnjačkog saluna na Fusionu, paaa… lepo je kad naš čovek ode u svet i uspe da im proda njihovu muziku na njihovom terenu, a onda je donese nama na poklon. Bravo.

07 BLOC PARTY

Nisam ja jedini koji nije dugo ni znao za Bloc Party. Em ima ime hip hop benda, em im je Crnac pevač. Nisam ni hteo da kliknem na YouTube, pomislio sam, evo opet nekog recitatora. Ali, Crnac je iz Britanije i poreklom je iz Nigerije i svira gitaru i usput je i gej. Cvrc. Posle 5 pesama na YouTubeu hteo sam da čujem Bloc Party, nezavisno od njegove boje kože i seksualnog opredeljenja, samo zato što je dobra muzika u pitanju. Stejdž je bio stecište svih paćenika koji čeznu za gitarama, kojih je ove godine bilo, avaj, tako malo. Spasili su gitarsku pop scenu ove godine, hvala im i dabogda se bendovi ovog tipa opet umnožili na svim stejdževima. Toliko.

08 ELEKTRANA KOJE NEMA I KOJA JE SVUDA

Moj omiljeni stejdž je vazda bio Elektrana. Prva stvar koju primetiš je da ovog stejdža nema ove godine. Nešto ti je sumnjivo. Onda vidiš da je sve postalo Elektrana, ali ne ona Elektrana koju smo očekivali. Neugodna stvar kod prvih Exita je bila prevelika orijentisanost na elektronsku muziku, koja se sad ponovo pomalja. Dakle, ono što sam rekao u poglavlju o Bloc Partyju: dajte i sira i šunke u sendvič, please. Da ne bude da smo svi vegetarijanci. Pa opet, David Guetta i Fatboy Slim naprave takve žurke da možeš da umreš u gužvi, a obore i sve rekorde. Sjajni su i nekako je primetno da se elektronska muzika ugnezdila u srca. Kada sam jednom Kanađaninu objašnjavao kakav je Exit, nabrojao sam mu imena sa lajnapa, a on je rekao: aha, elektronski festival! Ja sam panično dreknuo: neee! Ali sam shvatio da pomalo i jeste, ove godine. Dobro, eto to je jedina zamerka zaista. Ne preko ove granice. Neki lik se drao iza mene pola sata: Nećemo elektroniku, hoćemo gitare, nećemo eksere, hoćemo rakiju! Pa eto, da bismo zaobišli ovakve reakcije, rado bih poslušao glas naroda. Makar malo. Revolucija je glas naroda. Pa shodno tome i R:Evolucija.

09 SRBI SU CRNCI EVROPE

Tokom krhkog doba u kojima se profilisahu nacije na području bivše SFRJ, Srbi bejahu u gadnom položaju, i psiholozi i sociolozi se složiše da se stvorio geto-mentalitet cele zemlje. Crnci su u getu u Americi, Srbi su pod sankcijama, geto unutar Evrope. Srbi su Crnci Evrope, parije ali egzotični i zanimljivi. Eto zato je ovde uspeo hip hop kao nigde drugde, i zato se voli Snoop Dog iliti Lion. Identifikacija sa crnim stanovnicima SAD doprinese da i Snoop bude srećan, a i mi. Ne slušam njegovu muziku, ali je napravio dobru žurku. A to je teško osetiti ako nisi zaljubljen u taj zvuk. Dobre vibracije Jamajke su ga oplemenile. U svakom od nas je jedan poniženi i uvređeni iz geta. Mi mislimo da smo opasni, agresivni, lepi, seksi, neprihvaćeni i sl. itd. Mi zaista i mislimo da smo isti kao Snoop i kompanija. Zato se lepo slažemo.

10 GRAD LIČI NA NORMALNO MESTO

I ono što je najznačajnije. 10 dana tokom svake godine grad počne da liči na normalno mesto. Svetsko. Svi elementi malograđanštine postanu manjina u razdraganom mnoštvu domaćih i stranaca. Odeš na Štrand, tamo veselje. Pričaš na 5 jezika. Hosteli rade punom parom. Drugi obrasci ponašanja dolaze u naš srpski geto. Tako i treba. Najlepši osećaj, što se tih dana osećaš da zaista i… jesi kod kuće! To je najlepša stvar Exita. I tako treba i da ostane. I više od toga. Da eskalira.

Alfons, order Ivan, Bosna i Boputasvana

Kada je 1982. Ivan Lendl, mladi teniser iz komunističke Čehoslovačke upoznao pisca Jiržija Muhu, verovatno ni jedan od njih nije mogao da sanja u kom pravcu će se priča razvijati.

Dve godine kasnije, sada već prvi na ATP listi, ponos svoje otadžbine – Lendl prihvatapoziv da igra egzibicioni meč u Boputasvani.

Boputasvana?!

Zemlja zakoju većina ljudi na planeti nikad nije ni čula, postojala je kao kvislinška tvorevina južnoafričkog aparthejd-režima koji je ovu „državu“ (Republic of Bophuthatswana) stvorio na severu zemlje kako bi na tom terenu legalizovao kocku. Tako je nastao čuveni San Siti, „raj na zemlji“ sa svojim luksuznim hotelima koje je podigao Sol Kersner, ruski Jevrejin blizak režimu u Pretoriji. Boputsvanu naime, tokom njenog postojanja (1977-1994) nije priznala nijedna država u svetu sem Južnoafričke Republike . Bio sam u San Sitiju 2009. i razmere predimenzionirane raskoši hotela poput „The Palace of the Lost World“ koje nisu uporedive ni sa čim što sam sretao na planeti – svedoče i danas o ovom čudnom eksperimentu.

Vratimo se Lendlu. On je dakle 1983. prihvatio da igra egzibicioni meč u Boputasvani zbog čega je preko noći u Čehoslovačkoj i širom Istočnog bloka proglašen za „neprijatelja socijalizma“ i „promotera aparthejda“. Ubrzo Lendl odlazi u SAD i počinje da igra pod „zvezdama poprskanom“ zastavom da bi devedesetih dobio i američko državljanstvo. Poznanstvo sa piscem Jiržijem, sinom Alfonsa Muhe – rezultiralo je njegovom odlukom da počne da skuplja postere slavnog slikara secesije.

Trideset godina kasnije, u praškoj Municipal House održava se grandiozna izložba plakata Alfonsa Muhe iz kolekcije Ivana Lendla. Do sada najveća kolekcija Muhinih plakata obuhvata sve njegove periode i sve žanrove kojima se bavio: od pariskih postera za pozorišne predstave Sare Beranar, preko reklama za šampanjac „Moet“, paste za zube i „Nestle“ čokolade do plakata za velike sajamske priredbe u SAD gde je Muha proveo deo svog života. Zanimljivo je da je Muha bio zadužen zadizajn paviljona Bosne i Hercegovine (tada u sastavu Austro-ugarske – ali sazasebnim paviljnom) na Svetskog izložbi u Parizu 1900. godine.

Čivutski vrt

Nakon što sam pre osam godina prvi put bio na praškom Starom jevrejskom groblju, svaki put kada bi posle čuo stihove Balaševićeve pesme „Čivutski vrt“ setio bi se ovog mesta, svakako jedinstvenog na planeti: „Ako kročiš u čivutski vrt na sedmo koleno čini će pasti… Moja nesretna mati htela sme spasti savetom finim, ali morala je znati da ne sme kasti šta da ne činim… Ko u tuđi vrt uđe, crn lebac mesi u crnom plehu; ne poželi ništa tuđe, svi drugi gresi u tomsu grehu…“

Najstarije jevrejsko groblje u Evropi u praškom kvartu Josifovo osnovano je u 15. veku i u njemu je danas preko 100.000 nadgrobnih ploča, naslaganih i naslonjenih gotovo jedne na druge jer su zbog manjka prostora u getu, Jevreji morali da budu ekonomični čak i sa prostorom za sahranjivanje.

Današnji kvart Josifovo dobio je ime po autrijskom imperatoru Josifu II koji je 1780. izjednjačio prava Jevreja sa hrišćanskim stanovništvom. Do tada, Jevreji su u Pragu, ali i ostalim delova Habsburške imperije, živeli u getima. U Novom Saduje tako, geto bio na mestu današnje Jevrejske ulice i svako veče se zaključavao velikim lancem i katancem kako Jevreji posle sumraka ne bi odlazili u grad…

Iako su mnogi Jevreji koji su se u međuvremenu obogatili, počeli da naseljavaju i druge, reprezentativnije delove grada, a zidovi koji ga okružuju su srušeni 1848. – Praški geto opstao je do kraja 19. veka kada su vlasti odlučile da urbanizuju Josifovo i izgrade savremene bulevare i zgrade. Praški Jevreji su uspeli dana mestu nekadašnjeg geta sačuvaju šest sinagoga i pomenuto groblje. Svuda oko njih su pompezne secesijske palate, Pariska ulica koja preseca nekadašnji geto, urađena je u francuskom Art Nouveau stilu i danas je promenada najskupljih brendova kao što su Faberge, LV, Dior i Gucci.

U tom kruženju, praški Jevreji dočekali su 2. Svetski rat i holokaus. Kao i u ostatku okupirane Evrope, 90% čehoslovačkih Jevreja nije preživelo Holokaust. Prvo suodvedeni u Terezin, grad koji je pretvoren u „rajski logor“ u koji su nacisti dovodili delegacije Crvenog krsta, ali i neutralih zemalja poput Švedske i Švajcarske kako bi ih „uverili“ da je tretman Jevreja u Rajhu višenego human. Ovde su postojali bioskopi, horovi, orkestar, škole slikanja za decu i svi ostali elementi prividno normalno života. Stvarnost je, međutim, bila potpuno drugačija. Još pre potpune okupacije Čehoslovačke vlasti u Pragu (slično vlastima u Beogradu 1939.) donose nekoliko diskriminatorskih zakona koji su zabranjivali Jevrejima da trguju prehrambenim namirnicama, da se zapošljavaju u državnim organima i da se upisuju na fakultete u kvoti koja je veća od njihovog ukupnog udela u stanovništvu.

Kasnije, čim su Nemci okupirali Čehoslovačku pojavile su se table koje zabranjuju ulazak Jevrejima u bioskope, zabrane ulaska za jevrejsku decu u dečija igrališta u parkovima… A od 1. septembra 1940. – jevrejska deca više nisu mogla da idu uškole. Jedino mesto za igru bila su groblja – Staro u Josifovu i Novo groblje,izgrađeno krajem 19. veka u kvartu Žižkov. O ovome svedoči potresna izložba dečijih crteža koji su pronađeni u logoru Terezin a sada izloženi u sinagogi Pinkasova, odmah uz Staro groblje.

Zanimljivo je da su Staro jevrejsko groblje i okolne sinagoge preživeli Holokaust iz bizarnog razloga što su nacisti u nekadašnjem Praškom getu želeli da naprave „Muzej nestalih rasa“ i ovde dovlačili jevrejske relikvije, obredne predmete i svete knjige iz cele Čehoslovačke.

Ponekad se priključim organizovanim grupama turista i slušam (jel se to zove prisluškivanje?) šta im pričaju njihovi vodiči. Kombinacijom ovog „ukradenog znanja“, ličnog iskustva, filmova („Praški duet“…) i knjiga (Umberto Eko:„Praško groblje“, Franc Kafka: „Proces“) – doživljaj o nekom mestu u kojem niste živeli, postaje skoro pa potpun.

Legenda o praškom Golemu

Reč Golem pominje se u Starom zavetu u Psalmu 139:16 i označava ljudsko biće koje nije u potpunosti završeno. Prema nekim tumačenjima i Adam je, dok ga je Bog stvarao od blata, u početku, prvih par sati svog postojanja, bio Golem, živ ali ne i do kraja završen i uspunjen životom i svešću.

Kasnije u Srednjem veku u Judaizmu Golem se povezuje sa magijskom mogućnošću stvaranja novog ljudskog bića od blata kombinacijama i permutacijama jevrejskog alfabeta i drugim magijskim postupcima: “Kao i Adam, svi Golemi su napravljeni od blata, on je biće bez duše, bez sposobnosti izražavanja ali napravljeno tako da razume naredbe koje je dobijao ispisane na list papira koji bi se ubacivao u njegova usta. Koristio je kao sluga svog gospodara ili kao sredstvo da ispuni mračne namere svoga tvorca i nekome nanese zlo!.

Prema predanju praški rabin Juda Lev ben Bezabel je krajem 16. veka konstruisao Golema da zaštiti Praški geto od čestih pogroma kojima su Jevreji u to vremebili izloženi za vreme vladavine Cara Rudolfa II, imperatora Svetog rimskogcarstva. Legenda kaže da je rabin konstruisao ogromnog Golema od blata i gline i postavio ga na obalu Vltave kako bi zaštitio geto od napada: “Golem je rastao i širio strah i teror među žiteljima Praga. Car je prema predanju molio rabina dauništi Golema zauzvrat mu obećavši da će obustaviti progone Jevreja. Rabin ga je navodno uništio tako što je izbisao prvo slovo jevrejske reči ispisane na Golemovom čelu („emet“ – istina) pa je reč postala „met“ što znači – ’smrt. Golem se posle toga raspao i pretvorio u ogromnu masu gline i blata od čega jei stvoren”.

Legenda o Golemu ostala je da živi u Josifovu, na mestu nekadašnjeg Praškog geta. Na ovu temu snimljeni su mnogi filmovi, napisane knjige za decu ali i naučne studije. Preteča savremenih robota (nastali od nežive materije i stvoreni da ispunjavaju želje svog tvorca) ili Frankenštajnovog čudovišta – Golem je ušao u „jidiš“ kao reč za nekoga ko je trom i spor.

Četiri veka kasnije, nije se našao niko da od blata napravi Golema koji bi zaštitio praške Jevreje od holokausta a i danas bi jedan došao da povremeno poplaši i rastera horde bučnih turista koje opsedaju Josifovo.

Oštri uglovi u Kući crne Bogorodice

Kada kažemo „kubizam“ obično pomislimo na Pariz, na Pikasa i Braka. Slikarstvo i eventualno neku skulpturu. Međutim, Prag krije pravu riznicu kubističkog stila kakva se ne može naći nigde na planeti.

Za svega nekoliko godina uoči i za vreme Velikog rata (1910 – 1918) Prag je posle Pariza postao drugi najveći centar kubizma. Dok se u većini evropskih gradova Art Deco direktno nastavio na Art Nouveau – Prag ima taj dragoceni „most“ od nekoliko desetina zgrada rađenih u kubističkom stilu. Kubizam nije zahvatio samo arhitekturu nego i dizajn nameštaja, lampi, posuđa, čaša, nakita pa čak i ulične rasvete… Tako je i grob Franca Kafke, na Jevrejskom novom groblju Leopold Erman 1924. godine dizajnirao u kubističkom stilu.

Kubističke zgrade razasute su po celom gradu i ne postoji jedna određena četvrt gde se momogu videti. Kamuflirane među starijim i mlađim „sestrama“ iz drugih epoha i arhitektonskih stilova, kubističke građevine se mogu naći u delu ispod tvrđave Vyšehrad; zatim u samom centru grada – „House of the Black Madonna“ (tu je nekada bio Muzej češkog kubizma koji je na žalost prošle godine zatovren ali su predmeti iz njega odneseni u Muzej savremene umetnosti), pa na kraju Pariske ulice, iza hotela „Intercontinental“… Posle Velikog rata napravljeno je i nekoliko zgrada u „rondokubističkom“ stilu poput Janakove monumaentalne Palate Adria(1922-1925)…

U Kući crne Bogorodice u kojoj je nekad bio Muzej češkog kubizma još uvek se u prizemlju nalazi „Grand Cafe Orient“ sa lusterima, ogledalima i stolicama u kubističkom stilu a pored njega prodavnica „Kubista“ u kojoj možete kupiti neke zanimljive replike kubističkog porcelana, čaša pa čak i komade nameštaja.

Jedan kišni dan u Karlovim varima

Izlet u Karlove vari udaljene 130 kilometara zapadno od Praga bila je moja ideja. Kiša koja je pala – Božija volja.

Čuveno lečilište i modnenska banja za aristokraciju u koju su dolazili gotovo svi kraljevi, carevi, prinčevi i kneževi Evrope u 19. i prvoj polovini 20. veka (naš Milan Obrenović je bio veliki fan, dok je njegova Natalija više volela francuski Biaric) – posle 2. Svetskog rata izgubio je deo starog šarma. U sred koloritnih baroknih, klasicističkih i secesijskih građevina – iznikao je ogromni betonski soc-realistički “Hotel Termal”. Stanovništvo, do 1945. gotovo isključivo nemačko (Karlove vari, nekada Karlsbad, su u tzv. Sudetima) posle rata je proterano, većina njih u Bavarsku i Austriju a stara slava je u rukama novih čeških, socijalističkih upravnika banja, restorana i hotela počela da bledi. Odmah posle rata – 1946. vlasti su osnovale Filmski festival u Karlovim varima u želji da povrate bomeski šarm mestu i dovedu umetnike i turiste iz celog sveta… To će im poći za rukom tek kasnije i danas je ovaj festival jedan od najznačajnijih u Evropi.

Dok kiša dosadno sipi i mi bežimo u prvu poslastičarnicu – prve dve stvari koje padaju u oči su ljudi koji hodaju po gradu sa malim porcelanskim posudicama iz kojih na „pipak“ ispijaju, praktično „cevče“ – lekovitu vodu koja se toči na nekoliko česmi ugradu. Voda je odvratnog ukusa ali, kažu – lekovita. Druga stvar koju odmah primetite je činjenica da su gotovo svi natpisi – na ruskom reziku. Nisam pronašao zvaničnu statistiku, ali posle par sati provedenih u ovom mestu – u maju mesecu 99% turista su – Rusi

Zanimljivo je to sa Rusima posle pada Zida. Prve ruske turiste sreo sam sredinomdevedesetih na Sejšelima. Bili su bogati kao šejci, kockali su se za sve pare ali nisu bili i previše bahati. Par godina kasnije u Tursku je nagrnuo talas „višeg-srednjeg sloja“ ruske mafije i para-mafije: ljudi koji su bacali tanjire sa hranom u restoranima luksuznih hotela, tukli se sa Turcima na bazenu zbog neke dečije razmirice oko igračaka… Kako su godine odmicale, Rusi u Turskoj bivali su sve civilizovaniji i danas jedva da se razlikuju od „ostalih gostiju“. U međuvremenu preplavili su Evropu, Majami, skijališta po Italiji, Austriji iŠvajcarskoj, Francusku rivijeru, Tajland, brodove za krstarenja po Sredozemljui Karibskom moru… Razmišljam šta bi bilo sa svetskim turizmom i lancima hotela da danas nema Rusa i Kineza, dakle, da je „gvozdena zavesa“ ostala?

Istok jeda nas taj koji “ima novac” i decenijsku gotovo endemsku „neiživljenost“ kojoj će trebati puno godina da sustigne Zapad i „zasiti se“. Na radost poslastičara u Karlovim varima.

Prošle nedelje u okviru Noći muzeja nisam propustio izložbu “POLET” posvećenu  ekonomskoj propagandi u Jugoslaviji od 1969. – 1980. Na izložbi POLET su prikazani najrepzentativnije reklame objavljene u nedeljniku „Ekonomska politika“ u periodu od 1969. do 1980. godine.

U pitanju je svojevrsna antologija tog vremena koja vizuelnim narativom oslikava odnostržišta i privrede, abortion potrebu za približavanjem potrošačima i proširenje marketinških pravila i filozofije.

Izložba je još aktuelan u novosadskom KCNS, rx  pa je nemojte propustiti, a u nastavku pogledajte deo “eksponata” sa pomenute izložbe:

Pročitaj ostatak teksta… »