„Evropljani koji dođu da žive ovde, sale vrlo brzo poprime neke prepoznatljive manire – glas im se utiša i postanu diskretniji i mekši u izražavanju!“ napisao je Norman Luis u knjizi „A Dragon Apparent: Travels in Cambodia, symptoms Laos and Vietnam“  nastaloj tokom njegovog putovanja po Franucskoj Indokini 1952. godine, brand viagra online uoči izbijanja rata. Zaista, prvo što upada u oči (i uši) je mirnoća i „nizak volumen“ u izražavanju žitelja Laosa (za razliku od znatno glasnijih i ekspresivnijih Tajlanđana i Vijetnamaca), koji posebno dolazi do izražaja u sudaru sa ovako bučnim nacijama kakva je naša.

Buddha Park, Vijentijen

Ulazak u Laos kopnenim putem preko „Mosta prijateljstva“ na reci Mekong nije ni malo jednostavan i brz. Granica se može preći samo pešice. U redu za vize pored naše petočlane grupe, tu je i nekoliko nekadašnjih žitelja Laosa sa američkim pasošima (više od 150.000 ljudi napustilo je zemlju nakon pada monarhije 1975, većina je otišla u SAD); dvojica vidno pripitih Rusa, jedna časna sestra, par mladih australijskih bekpekera… Pasoška procedura na aerodromu u Hanoju par dana kasnije dokazala nam je da su komplikacije na granici Laosa dečija igra za to što vas čeka na ulasku u Vijetnam

Komunisti podižu spomeni kralju

Nakon što smo dobili vizu, drugi autobus nas je prevezao preko „Mosta prijateljstva“ i dovezao u Vijentijen, prestonicu Narodne Republike Laos. Prvo što na ulasku u gradu primetite su partijske zastave sa žutim srpom i čekićem na crvenoj pozadini, koje se vijore tik uz državne. Kao nekad u SFRJ. Na obali Mekonga – spomenik kolosalnih razmera, muškarac koji pruža ruku ka reci. Prva pomisao – neki od komunističkih lidera zemlje. Iznenađenje: u pitanju je džinovski spomenik kralju Čaou Anouvongu (podignut 2010. povodom 450 godišnjice njegove vladavine) koji pruža ruku prijateljstva ka susednom Tajlandu. Redak primer u svetu, posebno kada je reč o Balkanu, da najveći spomenik u prestonici ne pruža sablju ili stisnutu pesnicu u pravcu „neprijatelja“ nego ruku pomirenja – prvim komšijama, koje su, uzgred, bile i dugogodišnji porobljivači Laosa – pre nego što su ih krajem 19. veka zamenili Francuzi! Takođe – nije čest slučaj bio da komunistička vlast kao najveći u gradu podiže spomenik jednom monarhu, pa makar on bio i iz davne prošlosti. Ispred spomenika su tezge sa suvenirima – dominiraju fotografije komunističkih lidera i ideologa – od Karla Marksa i V.I. Lenjina do vijetnamskog Ho Ši Mina.

„FunkyMonkey“ je bekpekerski hostel za 4 eura za noć po krevetu, sličan stotinama takvih širom sveta, pun mladih Evropljana, Australijanaca i Amerikanaca koji ispijaju lokalno pivo od 0,90 eura (8.000 kipa), sviraju na gitari i pevaju… Posle ukusnog ručka u lokalnom restorančiću na obali Mekonga, sedamo u tuk-tuk koji nas vozi u 25 kilometara udaljen Xieng Khuan, poznatiji kao „Buddha Park“. Radi se o bizarnom parku budističkih i hindu skulptura koje je 1958. izgradio sveštenik-jogin-šaman Luang Pu Bunleua Sulilat. Pomalo nalik parkovima statua komunističkih vođa u zapadnoj Evropi –  Xieng Khuan „ugošćuje“ više desetina betonskih statua Bude, Višnua, Šive, Arjune i drugih božanstava obe religije. Vlaga koja u tropima brzo prekrije patinom sve građevine, od katedrala i hramova od cigle do betonskih spomenika, doprinela je da se i Buddha Park posetiocima čini mnogo starijim nego što zaista jeste. Posle revolucije 1975. Luang Pu je pobegao uTajland gde je u gradu Nong Khani podigao gotovo identičan park – Wat Khaek.

Ulogatraktorske gume, opijuma i soka od limete

Očekujući rigidnu komunističku diktaturu sa primesama budističke mistike – dok smo se kasnije šetali novim delom grada – od Vijentijena smo dobili sliku dinamične prestonice u kojoj na svakom koraku niču nove zgrade, a vozni park na ulicama skuplji je od onog u većini evropskih gradova. Kineski kapital je taj koji je preplavio i Laos kao što je slučaj i sa mnogim drugim azijskim ali i afričkim i latinoameričkim zemljama. Po sličnom principu kao i Kina – država – jednopartijska a privreda – tržišna, Laos poslednjih godina beleži dvocifrene stope rasta BDP-a. Sa druge strane, utisak je i naše grupe, kao i novinara koji su pisali o ovoj temi, da zbog ranije pominjane specifičnosti njegovih stanovnika Laos i dalje deluje kao ostrvo u moru konzumerizma, betona i tv-rijalitija koje je preplavilo ostatak Indokine. Za razliku od Vijetnama, policije gotovo i da nema po ulicama, ljudi deluju opušteno i prilično raspoloženo. Svi lokali se zatvaraju već u oko 23 sata a gotovo celokupno stanovništvo ustaje pre 6 sati ujutro.

Sa druge strane, program na zvaničnoj državnoj televiziji ponovo odudara od stvarnosti koju smo zatekli – neprekidni niz spotova revolucionarnih pesama koje izvodi neki muško-ženski duet dok promiču kadrovi vojnih parada, sletova na stadionu ali i antiterorističkih vežbi policije Laosa(!?).

Još jedna stvar koju je nemoguće videti u ostatku nekadašnje Francuske Indokine – desetine francuskih restorana i vinarija gotovo na svakom koraku. Odličan ručak u francuskom restoranu koji bi u Parizu koštao bar 150 eura ovde nije više od 15.

Posle Vijentijena put nas vodi na sever u Vang Vieng – popularnu i kontroverznu turističku meku za bekpekere, naročito one iz Australije kojima je ovo kao kao Britancima odlazak do Ibice ili Aja Nape. Vang Vijeng je proteklih 15 godina postao popularan zbog ogromnog broja mogućnosti za rekreaciju i zabavu – od vožnje biciklom po idiličnom okruženju, preko hajkinga, istraživanja neke od desetina pećina, do kupanja u hladnim, smaragdno-zelenim izvorima i najzad – tjubinga.

Ovaj poslednji vid „rekreacije“ je najpopularniji ali pokazalo se i najopasniji! Donedavno, svake godine je u tjubingu život gubilo između 20 i 30 mladih, uglavnom Australijanaca. Kada su vlasti u Kanberi intervenisale kod Vlade Laosa, stvar je donekle stavljena pod kontrolu. O čemuje reč? Tjubing je spuštanje u naduvanim traktoriskim gumama niz brzake reke Nam Song. Problem je bio što prilikom tog spuštanja u većini slučajeva nisu samo gume bile „naduvane“. Uz zvuke trens-muzike i posle žurki po barovima na obali i rečnim ostrvima, pod uticajem najrazličitijih narkotika (posebno je opasna  smrtonosna kombinacija opijuma i soka od limete) mladi su divljali po reci i ginuli kao muve… Proteklih nekoliko godina kako su kontrole pooštrene, tjubing se i dalje sprovodi ali sa mnogo manje žrtava.

Mi smo se opredelili za višesatnu vožnju biciklima naplus 40 i – kao nagradu – osvežavajuće kupanje u ledenoj „Plavoj laguni“. Uveče smo seli u jedan od malih restorana u glavnoj ulici Vang Vienga i večerali (nas petorica) za ukupno 15 eura. Na stolu do nas ležao je pas. Posle smo stopala i noge izmučene celodnevnim okretanjem pedala častili polusatnom masažom po ceni od 3 eura.

Ako se imaju u vidu ove cene (hrane, pića, smeštaja,masaže…) koje su i za srpske prilike više nego smešne, lako je zamislitikakav je Vang Vijeng i ceo Laos – postao meka za turiste iz Australije ali idaljih zemalja

Kroasanii francuska vina na obali Mekonga

Sutradan, vozimo se mini-busom ka Luang Prabangu, staroj kraljevskog prestonici Laosa. Sa nama je stariji Amerikanac, Chuck, dobrano zagazio u sedmu deceniju života. Biolog u penziji koji obilazi ceo svet: „Imam novca do odsedam u skupim hotelima ali uvek idem u hostele ili guesthouse jer je tu pravi život. U hotelu od 5 zvezdica ništa nećete naučiti o svetu!“ Čak je, naravno, kao i većina ostalih, mislio da smo Rusi. Kasnije, nakon par sati razgovora – napravio je zanimljivu paralelu: „U odnosu na Ruse, vi iz Srbije ste kao Kanađani u odnosu na Amerikance – slični ali bolji i manje bahati“

Posle šestosatne vožnje uskim i na momente gotovo uništenim planinskim putem, stižemo u Luang Prabang, nekadašnju prestonicu Kraljevine Laos. Nakon što se ispostavilo da oblajn rezervacije ovde ne uzimajubaš previše ozbiljno, našli smo drugi hostel par metara od obala Mekonga. Gradkoji danas nema više od 60.000 stanovnika nalazi se na poluostrvu na ušću rekeNam Khan u Mekong i čini ga fantastična mešavina neverovatno očuvanih kuća ivila u kolonijalnom stilu iz prve polovine 20. veka i – više desetinaspektakularnih budističkih hramova. Na momente čini se da je grad doživeosudbinu Venecije – da gotovo i da nema svojih „običnih stanovnika“, da u njemuobitavaju samo turisti, prodavci suvenira, maserke, konobari, kuvari ibudistički monasi. Desetine francuskih restorana, vinarija i pekara, ovdedeluju još impresivnije nego u Vijentijenu jer ambijent nije narušen ni gustimsaobraćenjem ni betonskim poslovnim zgradama.

Misteriozna sudbina poslednjeg kralja Laosa

Gradom dominira nekadašnja Kraljevska palata koja jedanas pretvorena u Nacionalni muzej. Poslednjeg kralja Laosa Savanga Vatanu i njegovu porodicu –revolucionari su 1975. zbacili sa prestola i dve godine kasnije proterali uzarobljenički kamp na severu zemlje gde je zajedno sa kraljicom navodno umro odmalarije, tačan datum je ostao nepoznat. O njihovoj sudbini Kristofer Kremer dvadeset godinakasnije napisao je knjigu „Bamboo Palace:Discovering the Lost Dinasty of Laos“. Kraljevska palata pored portreta monara,poklona koje su dobijali od državnika i gostiju iz celog sveta – ima ikolekciju oldtajmera iz voznog parka nekadašnjeg monarha, gotovo sve poklonjenepedesetih i šezdesetih od strane Vlade SAD koja je obilato pomagala vladareLaosa u cilju sprečavanja širenja komunizma i na ovu izolovanu kraljevinu.

Kasnije tokom 2. Indokineskog rata (1960-1975.)Amerikanci su istresli na tone bombi na teritoriju Laosa u želji da uništekomunističke gerilce pokreta Pathen Lao kao i trupe Severnog Vijetnama koje su imdošle u pomoć. Zahvaljujući toj činjenici – Laos je posao neslavni svetski rekorderkao zemlja sa najviše izručenih bombi po glavi stanovnika što je ostaviloposledice do današnjih dana – u vidu neeksplodiranih projektila razasutihnaročito po severu zemlje.

Jedan od najzačajnijih rituala koji se svako jutro u 6obavlja na ulicama Luang Prabanga je deljenje hrane monasima. Stanovnici, aposlednju deceniju i turisti stoje u redu i dele „sticky rice“ (tvrdo kuvani,kompaktni pirinač) desetinama monaha koji dolaze sa svojim posudama.

Razlika u prirodi stanovnika Laosa pokazala se i nakonšto je posle 1975. cela nekadašnja Francuska Indokina došla pod vlastkomunista. U Kambodži su tako Crveni Kmeri Pola Pota u svojoj sumanutojpolitici deurbanizacije (proterivanje žitelja gradova na sela) izvršili masakr nadgotovo 2 miliona ljudi a na stotine monaha prebeglo je u Laos čiji jekomunistički režim bio mnogo „mekši“ u odnosu na vijetnamski i kambodžanski,nešto kao jugoslovenski u odnosu na ostale zemlje Istočne Evrope.

Dok odlazimo iz Laosa, na malom aerodromu u Luang Prabangu do kojeg se može doći i pešice jer je smešten gotovo u samom gradu, razmišljam o tome kako žitelji ove zemlje koja je mnogo propatila od suseda i bombardera SAD – danas ne mrze ni Tajlanđane, ni Vijetnamce ni Amerikance. Setio sam se rečenice taksiste iz Andore oženjenog Kambodžankom koji mi je pre mesec ipo dana rekao: „Tajlanđani su ljubazni ali u sebi samo razmišljaju kako da iskoriste turistu dok žitelji Laosa i Kambodže – kada ti se nasmeju – oni to zaista i misle!“

Shangri-La, fiktivna „rajska dolina“ koju je u svojoj noveli iz 1933. godine „Lost Horizont“ opisao britanski pisac James Hilton –„otkrivana“ je kasnije širom Azije. Sa Luang Prabangom kao poslednjom stanicom puta po ovoj sjajnoj zemlji, čini se da je od svih mesta zahvaćenih pošastima 21. veka – upravo Laos danas najbliži tome da bude savremeni Shangri-La.

Sportski auto i lepa zgrada. Može li italijanskije?

OTPOZADI

„Neće moći da uđe vaš kofer u pretinac za merenje ručnog prtljaga, sinjore!“, rekla je namrštena i ljubazna devojka (šizoidna kombinacija) na aerodromu Fiumicino u Rimu, na šalteru WizzAira, na povratnom letu za Beograd. „Moći će, evo vidite da je bez problema ušao.“, kažem ja sa smirenošću, jer sam to uradio već 10 puta na 10 aerodroma tokom prošlih godinu dana. „A, pa ne može da se spusti vertikalno pa da se posle položi. Mora da uđe horizontalno.“, „Ma šta pričate, već milion puta sam ovo uradio, naravno da ne može da uđe sa točkićima koje ima na sebi!“. Počinjem da se brinem i znojim. „Nee, neće to moći tako. Mora da ide u veliki čekirani prtljag, to je 20 evra. Ako odbijete, koštaće vas 40 na gejtu.“

E sad sam već besan. „Dajte mi pasoš, idem na gejt.“ „Izvinite, morate da pokažete da ćete moći da smestite prtljag u ručni odeljak iznad glave. Ne dam vam ni pasoš ni kartu.“ Sad sam potpuno besan. Odlazim do taksiste van aerodromske zgrade i pitam ga „Imate li šrafciger?“ On je iznenađen i kaže, „Nemam baš za odvrtanje, nego neki… običan… je l’ odgovara?“ „Odgovara!“ Viknem ja besno i doslovno umesto da odvrnem točkiće, otkinem ih i bacim u korpu za otpatke. Vratim čoveku šrafciger, oznojan i nasmejan na ludački način. Dođem do šaltera i besno odgurnem sve ispred sebe i kažem, „Evo, nema točkiće, evo stalo je!! Stalo je!! Vidi!! Je l’ dobro sad?? A??!“ Imam manijački sjaj u očima i izraz da ću je zadaviti. Kao programirani robot, devojka menja izraz lica u osmeh i kaže: „Sjajno! Hvala vam i srećan put!“ Mrš, bre. A taman sam zavoleo Rim.

Vatikanske pošte. Da, u kombijima i prikolicama su. Nema mesta da se izdvaja zgrada za poštu tako male države.

Pročitaj ostatak teksta… »

Stražarsko mesto u selu Izvor, treatment opština Pirot. 9. jun 1988. Smenjivali smo se na straži na malom izdvojenom objektu veze, discount nekoliko kilometara daleko od stare kasarne JNA u Pirotu sagrađene u vreme Obrenovića . 11 godina kasnije pročitao sam da je taj objekat pogođen i uništen NATO-projektilom.

Pirot, jun 1988.

Pošto JNA krajem osamdesetih (vidi pod „Karaula“ Rajka Grlića) nije bila posebno ozbiljna institucija, sate na straži prekraćivali smo gledanjem TV-programa kroz prozor trpezarije. Vesti u 17,00h i tada je kao i sad davao TV Novi Sad a vesti u 19,30 TV Beograd. Tog popodneva kao 19-godišnji vojnik JNA postao sam svestan da će zemlja čiju vojsku služim uskoro nestati bez traga…

U vestima u 17,00 čuo sam: „Banda rušitelja ustavnog poretka SFRJ došla je sa Kosova u Novi Sad sa namerom da obori legalno izabrano rukovodstvo Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine. Koriste Kosovo kao pokriće za svoje antiustavne namere…“

O istom događaju, na istom kanalu, vesti u 19,30 javljaju: „Predstavnici srpskog naroda sa Kosova i Metohije došli su u Novi Sad da izraze protest zbog odnosa odnarođenog rukovodstva SAP Vojvodine prema situaciji na Kosovu… Autonomaško rukovodstvo uskratilo je Srbima sa Kosova struju i vodu…“

Na istom kanalu, iz istog TV-aparata, prvi put od kako ja pratim medije, dve različite istine o jednom događaju.

Dva dana kasnije,  Lidija mi javlja da je rodila sina Stefana.  Koji danas ima 25 godina i trenutno se mota negde po severnom Tajlandu.

Tri meseca kasnije, vratio sam iz JNA i otišao u Novi Sad na fakultet.

Novi Sad, 6. oktobar 1988.

Prestonica SAP Vojvodine koju sam zatekao u septembru 1988. godine bila je čist, organizovan i sređen grad u kojem su se gotovo svi znali. Na mom Pravnom fakultetu, većina studenata bili su Novosađani koje su po završetku studija već čekale advokatske kancelarije u Ulici Vase Stajića ili Radničkoj. Sve je bilo predvidivo i pomalo učmalo. „Zlatna mladež“, potomci tadašnjih vladara Vojvodine koje sam u to vreme upoznao, živela je prilično raskalašnim životom, tipičnim za poznu, dekadentnu fazu svakog režima.

5. oktobar oko podneva. Sociologija u velikom amfiteatru Pravnog fakulteta, predavač – profesor Sergej Flere. U jednom momentu ulaze dvojica „omladinaca“ i prenose profesoru Flereu „nalog“ da pošalje sve studente, nas stotinak u tom momentu – da se pridruže mitingašima koji su počeli da pristižu iz Bačke Palanke i drugih delova Vojvodine i Srbije u Novi Sad počinjući ono što će kasnije biti poznato kao „jogurt revolucija“.  Profesor Flere odbija da izvrši „nalog“ i nastavlja čas. Kasnije se za vreme rata preselio u Sloveniju i danas tamo živi i predaje na Univerzitetu u Mariboru.

Te večeri, sa balkona na 3. spratu hotela „Putnik“ gledao sam masu koja se gura ispred zgrade Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i u jednom momentu trouglastim tetrapak-jogurtima gađa predstavnika „autonomaša“ koji se pojavio na stepenicama u nameri da im se obrati. Sećam se da je tog dana u „Putniku“ bio neki međunarodni kongres ginekologa i da sam sa nekim  američkim doktorima komentarisao predizbornu kampanju u kojoj je demokrata Majkl Dukakis posle 8 godina Reganove konzervativne vladavine pokušao da oponira Džordžu Bušu starijem.

Sutradan, 6. otkobra protesti su se nastavili. Popodne je masa demonstranata počela da se okuplja pred Banovinom. Otišli smo u bioskop „Jadran“. Davao se trosatni Bertolučijev „Poslednji kineski car“. Kada smo posle filma izašli na ulicu, centar grada bio je sablasno pust. Demonstracije su bile gotove, pokrajinska vlada je pala a na pločnicima i trotoarima Bulevaru Maršala Tita ostale su gomile smeća. Bilo je to prvi put da sam na ulicama Novog Sad video smeće…

Sve što se kasnije dešavalo, poznato je. Danas bezmalo 25 godina kasnije, ponovo demonstracije koje je neko nazvao „jogurt revolucijom“. Ovih dana neko se našalio kako je sve isto kao i 1988. godine samo nam je jogurt sad pun aflatoksina…

Politički – sličnosti su zastrašujuće! Oni koji se busaju u Vojvodinu, koriste to da bi prikrili korupciju i zaštitili svoje fotelje i lagodan život. Čas izuzecima. Oni koji se busaju u „jedinstvenu Srbiju“  i ponovo potežu Kosovo – rade to da bi prikrili svoju nemoć na ekonomskom planu i tragično neshvatanje istorijskog momenta i okruženja. Čast izuzecima.

Jedina razlika je da su i Vojvodina i Srbija  – u međuvremenu postale tri puta siromašnije, zgnječene ratovima i krizama, obeznađene i obesmišljene, da su ostale bez hiljada svojih žitelja izginulih u ratovima i desetina hiljada bespovratno iseljenih u Kanadu i Južnu Afriku.

A vođe „zaraćenih strana“ i njihovi potomci – kako oni iz 1988. tako i ovi sad – žive i dalje na visokoj nozi,  a tako će verovatno biti i 25 godina kasnije. Pametnom dosta.

Delhi je grad koji simbolizuje Indiju, koja opet, za 5 godina postaje najmnogoljudnija zemlja sveta, te stoga simbolizuje svet. Barem Treći svet. A kakav će biti najveći deo sveta, ako gledamo po Delhiju? Lud, prenaseljen, prljav i ljubazan, šaren i bučan u isto vreme.

Vozač motorne rikše, Sik sa karakterističnim turbanom.

Razne se ideje motaju po glavi svakome ko krene u Indiju. Uglavnom su „romantične“: šarene ulice, zanimljivi ljudi raznoraznih običaja, egzotična priroda. Nešto kao kulise filma „Indiana Jones 2“. Ali, sve je to velika greška. Indiana je bio u Indiji pre nekih 70-ak godina, kada nije bilo (puno) motornih vozila, izduvnih gasova, PET-ambalaže, i neuništivih kesica od čipsa i čega sve ne. Možda je dečurlija tada trčkala gola do pasa po selima u kojima jeste bila beda, ali barem autentična beda, ali danas, u eri globalizacije, deca nose dresove Manchester Uniteda, drže u rukama mobilne telefone. Na kućama, i onim najsiromašnijim, sada su satelitske antene. Svet je postao jedno, u isto vreme ostavši totalno podeljen. Šta nas deli, kada već imamo zajedničke… dresove, Coca-Colu i mobilne telefone? Pa, duh. Istočnjački duh je ono što definitivno imaju narodi Azije, a narodi Evrope, pa čak i ako su bili dugo pod Turcima, nemaju. Stalno mi je u glavi odjekivao stih Rudyarda Kiplinga „East is East, and West is West, and never the twine shall meet.“ Trebao je da kaže: srešće se i zagrliće se, jednom rukom. Nikad sa obe.

Kompleks Humajunov grob

U Delhiju te mogu stići razne stvari, već od aerodroma: jet-lag, dehidratacija, klimatski šok, kulturni šok. Kad smo kod ovog poslednjeg, upečatljivo je da na delhijskom novom aerodromu Indira Gandi nema klasičnih podova od pločica ili granita, već su svuda postavili tepihe. Ako ti se ovolika „kućevnost“ učini prevelikom, posle ćeš primetiti da Indijci a)obožavaju da idu bosi b) obožavaju da sede na podu, posebno žene. Hladni granit nije dobra opcija. Bolje tepih. Kilometri tepiha, u hodnicima aerodroma. Na delu za pasošku kontrolu, destine otvorenih dlanova i cvetova, simbola religije hinduizma, dominantne u Indiji. Kasnije ću primetiti da su, iako u laičkoj državi, svi veoma posvećeni svojoj religiji, i da ona utiče na to kako će se ponašati koja osoba u svakodnevnom životu. Ponekad čudno, ali uvek spokojno, bezbedno i veselo, takav će biti i ceo boravak u Indiji, zemlji najljubaznijih ljudi na svetu.

Kompleks Humajunov grob

„Samo 1 dolar bakšiša?“, kaže taksista kada nas je dovezao pred hostel u centru Nju Delhija, u ulici Glavni Bazar. Dobro, evo ti dva. „Samo dva?“ Nemam više volje da se raspravljam. Cela vožnja je koštala 4 dolara. Izrazom lica kažem da je nerealno očekivati da dam 100% bakšiša. Nasmejani taksista kaže: „Vi ste iz neke zemlje koja nije baš mnogo bogata?“. „Baš tako! Malo bolja od Indije!“. Šta će čovek, navikao se na neke darežljivije ljude. Mada, kada sam video kako se Australijanci cenjkaju za svaku rupiju, ne znam na koga se navikao. Još smo mi iz Srbije bili i najmekša srca u poređenju sa vazda avanturističkim, nasmejanim i uvrnutim Aussijima. Poenta: što sam onda došao u jeftinu zemlju ako ću da plaćam za bakšiš isto onoliko koliko se plaća i po redovnoj ceni? Sledeći taksista, uprkos dobroćudnim očima, neće dobiti ekstra dolar na moljakanje.

Humajunov grob je jedan od umetničkih vrhova mogulskog, muslimanskog stila u Indiji

Glavni Bazar (Main Bazar) je došao pomalo kao šok. Pazi, od države koja ima milijardu stanovnika (i još par stotina miliona kao kusur) očekuješ neku glitzy i classy glavnu ulicu, neku fensi prestonicu. Makar u centru. Ne u Delhiju! Kuće na 1 sprat, mali dućani, cenjkanje, dobra trgovina, ali nigde „prestoničkog“ mentaliteta i arhitekture. Ali, eto prilike da vidiš šta je Indija u stvarnosti. Čovek koji prodaje preskupe kašmirske šalove preko puta uličnog kuvara koji na talandari peče meso na ulju. Pored uličnog kuvara je javni WC sa tri otvorena pisoara i sve bazdi na amonijak. Australijanci naručuju hranu. Pitam ih da li je bezbedno. Kažu, „Jeste, ako ne jedeš već gotovu hranu, gledaj da pravi pred tobom“. Nisam ubeđen u potpunosti. Ne postoji džaba bolest koja se sastoji od mahnite dijareje i povraćanja sa temperaturom koja je u udžbenike ušla pod imenom „Delhijski stomak“. Preko puta WC-a večito leži isti pas. Pored je internet-kafe i silni stranci ćaskaju Skype-om ili surfuju. Dečaci se drže za ruke, kao znak drugarstva, a ne gejštine. Žene niko ne gleda pohotno. U haosu svakodnevice prašina zbog gradnje stotina zgrada i metroa meša se za smogom. Ko mi je kriv kada nisam proverio činjenicu da je Delhi i zvanično najzagađeniji grad na svetu. To se primeti kada hoćeš da slikaš nešto u daljini: i po najsunčanijem danu nema velike vajde da hvataš daleke kadrove.

Očigledno je pljuvanje raširena pojava.

Uzrok zagađenja današnjeg Delhija su stotine motora, motornih rikši i automobila. „Indija? To ti je zemlja u kojoj su svi na biciklima!“, rekao mi je jedan stariji putnik koji je, očigledno putovao u Delhi pre globalizacije i ekonomskog buma. Sada su ulice toliko zagušene i gužvom i smogom, da je razmišljanje o bicikističkom Delhiju nestvarno koliko i Titova Jugoslavija. Ali, šta sad. Enjoy the ride! Australijanka sa pirisngom u donjoj usni koja je došla na 3 meseca u Indiju (!) i već ordinirala po nekim svadbama (pa je zato iscrtana uklonjivim tetovažama od kane po rukama) poklanja mi mapu grada. Vozač motorne rikše, Sik sa bradom i turbanom, nudi da nas odveze do prvog highlight-a koji sam izabrao, Humajunovog groba. Naravno, ovo ne ide tako jednostavno kao na Zapadu, ali je beskrajno zabavno. Prvo se svi slikamo u rikši i pored nje, na zahtev vozača. Onda nam svi prodavci iz okolnih radnji prilaze da nas pitau odakle smo i je l’ bi smo šta pazarili. Kasnije! Sik nas vodi do Humajunovog groba, ali tipičnom indijskom ljubaznošću, prvo do svih ostalih spomenika koji su usput: katoličke crkve (u bojama indijskog hrama, zanimljivo), i ispred sikskog hrama. Ovo je uradio sa posebnim ponosom, i zaustavio se da se slikamo mi sa hramo, sa njim, međusobno i sve tako u krug. I sve sa osmehom na licu. Ovde vreme nema nikakvog uticaja. Olakšavajuće je. Humajunov grob je možda i najznačajniji spomenik Delhija, i kao i ostali najznačajniji spomenici, potpuno je muslimanski. Sever Indije je inače, po spomenicima, apsolutno muslimanski: ovde je vladala dinastija Mogula, koji su biti toliko bezobrazno bogati da je njihovo prezime postalo zajednička imenica za nekog strašno bogatog i moćnog. Medijski mogul? Finansijski mogul? Evo me pred pravim Mogulom. Tj. grobom cele familije koje su jedni drugima podizali u tipičnom mogulskom stilu, sa prepoznatljivom lukovicom na vrhu kao kupolom. Ima nekoliko zdanja i grobova, kapija i džamija, ali je grob samog Humajuna najupečatljiviji. Liči malo na Tadž Mahal, što nije ni čudo, jer ih je gradila ista porodica, samo što je stariji. I Tadž Mahal je gradio muž pokojnoj ženi, a ovo čudo arhitekture gradila je žene pokojnome mužu. Svuda su školska deca u crveno-belim uniformama koja viču „Hello!“ sa osmehom i hoće da se slikaju. Već mi se čini da su ovde naseljeni najljubazniji ljudi sveta, a osećaj će se iskristalisati do kraja putovanja. U blizini je neka vrsta Trijumfalne kapije, zapravo Kapija Indije (The Gate of India), spomenik poginulim indijskim vojnicima u I Svetskom ratu. Inače, u to vreme, 1914. Indijci su toliko bili verni Imperiji da su se prijavili u enormnom broju kao dobrovoljci da ratuju za Kralja i Otadžbinu širom planete.

Bicikl-rikšadžija, mršav, nizak, snažan i tvrdoglav. Zaslužio je svaki cent bakšiša.

Naravno, tu su i svete krave i njihova balega, po kojoj se neumitno gaca i koja širi nezaustavljiv miris unaokolo. Ako si gadljiv, nije zemlja za tebe. E sad, zašto su krave svete, odgovor je jednostavan: Šiva i Brama su u jednoj inkarnaciji bili u obliku krava, pa se smatra da su sve krave sada „deca Šive i Brame“, tako nekako. „Pa ako su krave toliko svete, zašto ih ljudi ostavljaju da žive na asfaltu i u smeću među ljudima, zašto ih ne odvedu na pašnjake i ukažu im dostojno poštovanje?“ pita jedna članica naše grupe. Odgovor je i kompleksan i prost: krave su TOLIKO svete da nisi TI, bedan i nedostojan, običan čovek, uopšte u stanju da shvatiš šta je za kravu dobro! Krava je toliko pametna i mudra da ti ne možeš, kao čovek i nula kosmička naspram nje, shvatiti zašto je ona izabrala da bude u gradu. Ako krava ‘oće da bude na asfaltu, to je zato što zna bolje od tebe zašto je to dobro. Tako da ljudi i nemaju pravo glasa po ovom pitanju, a uputstvo za kretanje po gradu je: vozi sporo, da ne bi udario kravu. Ili dete. Ili čoveka. Svi su svuda i svi se kreću bez nekog reda, ali opet, nema sudara, i sve je nekako savršeno.

Muslimanski hotel. Nije bitno koliko je siromašno, važno je da je religijski “očišćeno”. To je Indija.

Povratak je možda i najupečatljiviji doživljaj Delhija. Nakon kraće vožnje metroom (nova stvar u Delhiju, ali prevozi samo 1% stanovnika, mada čisto i redovno), izašli smo na stanici koja je „nedaleko“ od hostela. Jedini koji hoće da vozi je bicikl-rikša. Ima samo dva mesta napred, a jedno pozadi, pa se ja odlučujem za ovo „drugorazredno“, sa pogledom unazad. E, to već ima šta da se vidi: hindu hram pored koga sede žene u tirkiznim haljinama sa zapaljenim svećama, a metar od njih leži onesvešćeni dečak u svom izbljuvku, koga preskače pas. Na metar od dečaka je prodavac kafe, a pored lončar suši svoje vrčeve, koje niko ne dira. Prosjaci se mešaju sa napucanim likovima na motorima i skupim telefonima i satovima. Ovako mogu da nastavim danima. Potpuni haos i red u isto vreme, a sve je nekako spokojno i puno ljubavi, čak i kada se vidi tragedija na svakom ćošku. I niko nikog ne dira. Čak ni nas, koji smo očevidno stranci i očevidno bolje stojeći od većine prisutnih. Maksimalna opasnost u Delhiju i celoj Indiji je – džeparenje. Objašnjeno mi je da je većina ljudi veoma privržena hinduističkim verovanjima, po kojima je najbitnija stvar o kojoj treba da razmišljaš u svakom trenutku – tvoja sledeća inkarnacija. Ako nešto naopako uradiš, prebaciće te u „nižu ligu“ u sledećem životu. Ako ubiješ nekog ili ga povrediš, rodićeš se 100 puta kao svinja, žaba i ili insekt, tako da je bolje nikoga ne povređivati. I obrnuto – sve što si radio u prošlim životima, kao karma je uticalo na ono što si danas. Ako si jadan dečak koji se ispovraćao i onesvestio, to je zato što si nečim to zaslužio u prošlom životu, valjda. Pa da se ne mešamo. Mešati se u živote unesrećenih mogu samo hrišćani i Majka Tereza, na radost poniženih i uvređenih. I KP Indije, jedna od najjačih na svetu, uzgred.

Elem, svako malo samo što nisam ispao iz rikše, u mene su se zaletali i motori i kola, i smejali su se kada su se zaustavljali na 10 cm ispred mojih nogu. Razgovarali su sa mnom dok smo čekali u gužvama i na semaforima. Gledao sam svetla bučnog velegrada i ruševne kuće i radnje gde se uvek nešto dešava, prodaje, viče, trubi. Opijen ovim iskustvom nagradio sam bic-rikšadžiju debelim bakšišom na kraju. Crče čovek dok nas odveze 2 km, kroz uličice i stranputice. Ali, otkrio nam je jedan novi svet. I vrli, ako se pod vrlinom podrazumeva mir, tolerancija i ljubav prema bližnjem.

Prodavac, sa likom Ganeše, boga koji štiti trgovce.

Ima još arhitektonskih bisera u Delhiju: Džamija Masdžid je mogulska, opet nalik na mogulski Tadž Mahal, sa mnoštvom ljudi u dvorištu. Ali, dolazak do nje je posebno zadovoljstvo, jer se prolazi kroz Stari Delhi, muslimanski, još luđi i sumanitiji od Novog: frizer ima svoju radnju na sred ulice i šiša i brije prolaznike, a ljudi suše veš na elektičnim žicama, kojima su se ilegalno priključili na bandere. Bandere izgledaju kao četke koje žene koriste za kosu. Spooky. Šteta što sam većinu fotki pravio iz rikše u pokretu, pa neke nisu preterano uspele. „E, ovo je opasan Delhi!“, kaže vožač. „Ovde je ludo i siromašno!“. Neprepričljivo skoro. Nedaleko od džamije, opet mogulska Crvena tvrđava, ispred koje ima puno turista, pa čak i stranih. Red je toliki da se mora doći sat ranije da se kupe karte. Pošto sunce zalazi, odustajemo od namere. Na obližnjoj autobuskoj stanici, čovek umotan u ćebe spava između autobusa, a gleda ga pas, netremice. da nije mrtav? Ko će znati. Preko puta, hindu hram sa kukastim krstovima, svastikama, koje su ovde jako popularne, i niko nema nameru da ih se odrekne samo zato što ju je jedan umobolnik zloupotrebio. Polako se navikavam da svakih par sekundi doživim nešto neuobičajeno. Opet hram, Birla Mandir, opet svastike i stotine božanstava u šarenom svetu hinduizma. Malo beline? Klasicističke britanske zgrade koje su kolonizatori sagradili da upravljaju Britanskom indijom dah su „Starog sveta“. Istovremeno su mi nostalgično privlačne i čudne. Kao i cela Evropa.

Stari Delhi je muslimanski, bučni i haotični deo grada gde se, recimo, veš suši na telefonskim kablovima…

U našoj ulici, šoping. Kupio sam majice koje mi ne trebaju. Ranac koji mi treba, triput jeftiniji nego kod nas. Prodao mi ga je čovek u čijoj radnji na majicama leži perverzno debeli čika bez zuba kome krvari iz bezubih usta i koji me moli da mu dam dinare kao suvenir. Sve OK, samo me ne diraj krvavim rukama. Svima je on jako simpatičan i normalan. Ovo je Indija. Tolerancija do svake granice, i preko nje, pa se navikavaj.

…i gde brica radi na sred ulice!

Kad se vratim kući, sačekaće me tišina i manjak ljudi na ulici. Posebno neobičnih ljudi, i prizora. Da li će se osećati čudno i usamljeno? Svi koji su bili u Aziji, kažu da su na svet pogledali novim očima. I, u pravu su. Možeš ti videti sveta ko’lko voliš, ali ako to nije vanevropsko iskustvo, sve je to isto kao kuća. I ništa u suštini nisi video. Zato, ponovo u Aziju. Gdegod.

Džama Masdžid, prelepa mogulska džamija u Starom Delhiju

…usrdna molba.

Fast drink

Svastika, kukasti krst, je ponosni simbol hinduizma i njih baš briga što je tamo-neki upropastio sveti simbolizam ovog znaka u zapadnom svetu.

Čovek umotan u ćebe na peronu autobuske stanice. Da li spava ili je mrtav, ne zna se. Muva i psi ga vole.

Crvena tvrđava, laičko mogulsko zdanje

Fast food, vegetarijanski.

Čuvajte se napasnika koji će vas daviti.

Tipična scena Nju Delhija. Vreva, prodavci i mačke koje mirno posmatraju sve to.

Krajem marta Srbiju je posetio Kristofer Forbs, discount therapy potpredsednik izdavačke kuće „Forbes“ koja izdaje istoimeni magazin poznat poslovnim i finansijskim temama i svojim listama najbogatijih i najuspešnijih…

60-godišnjeg Amerikanca u Srbiji primili su: Predsednik Republike, patient predsednik Vlade, remedy prvi potpredsednik Vlade, ministar finansija i – Patrijarh!

Tri meseca ranije u kratkoj poseti Beogradu u organizaciji privatnog „Alfa univerziteta“ bila je Marina Abramović, verovatno u svetu najpoznatija umetnica sa ovih prostora. Tom prilikom, Marina je izjavila: „Nijedan diplomata, s našim konzulom u Njujorku na čelu, niti predstavnik države Srbije nije posetio moj performans “The Artist Is Present” u Momi. Takav odnos Srbije nisam zaslužila, posebno ako se ima na umu da sam jedini živi umetnik čiju je izložbu u Momi videlo više od 850.000 ljudi. Konzul Srbije u Njujorku živi dva bloka od muzeja, a nije se pojavio za dva i po meseca, koliko je izložba trajala. O ministru kulture, ili ne daj bože drugim visokim državnim činovnicima koji često borave u Njujorku da ne govorim. Za razliku od njih, ministar kulture Crne Gore je došao!“

Marinu Abramović u Beogradu nije primio ni Predsednik Republike, ni predsednik Vlade, ni prvi potpredsednik Vlade, ni ministar finansija, ni Patrijarh… Ali ni ministar kulture, ni gradonačelnik Beograda u kojem je 1946. godine rođena… Ministarstvo kulture je izdalo saopštenje u kojem kažu da nisu bili obavešteni o dolasku Marine Abramović u Beograd.

Šta bi bilo da je u Beograd došao jedan drugi Abramovič – Roman? Da li bi dobrog Romana pored gore navedenih državnika i Patrijarha – primio i predsednik SANU, gradonačelnik Beograda… Ko je još ostao?

O čemu je reč? Zašto najveće srpsko (crnogorsko) ime u svetu umetnosti na planetarnom nivou – u Beogradu nije primio niko iz našeg državnog (i crkvenog!?) establišmenta a potpredsednika jedne izdavačke kuće koji je prvi put u Srbiji – kompletan državni i crkveni vrh!?!

Zašto je Patrijahu Irineju važniji Kristofer od Marine? Ako već znamo odgovor na to pitanje kada je reč o Dinkiću, Vučiću, Nikoliću i Dačiću… Da paradoks bude veći, upravo Kristofer Forbs je više zainteresovan za umetnost nego za biznis: po sopstvenom priznanju napustio je studije ekonomije i upisao Istoriju umetnosti… On je i u Srbiji više obilazio galerije, crkve i muzeje nego fabrike i korporacije. U „Fiat“ su ga bukvalno odvukli iz galerije fresaka na Oplencu, kojom je bio oduševljen.

Takav je Kristofer. A kakvi smo to mi? Opsednuti novcem, lakomi na svakog gosta za kojeg pomislimo da bi mogao da nam dovede „neke od milijardera sa vaše liste“? Da li je u bilo kojoj „banana državi“ Južne Amerike moguće da potpredsednika jedne izdavačke kuće primi kompletan državni i crkveni vrh. Možda u Panami 1955.

U Panami 2013 – nikako!

Sa druge strane Crnogorci (konzervativni, mafijaši, zar ne, tako mi u Srbiji mislimo!) su pre dve godine Marini Abramović dali zgradu bankrotirane fabrike„Obod“ u Cetinju da u istoj napravi Marina Abramovic Community Center – MACCOCetinje ( www.maccocetinje.me ) koji će, sasvim je sigurno, ovoj državi doneti više pozitivnog imidža pa i novca nego dobri čika Kristofer – Srbiji!

Egipat, jedna od prvih stanica Evropljana na putu kroz beskonačnu Afriku, punu boja i mirisa. Nekima je i to previše. Ostanu u „sigurnoj“ Evropi ili maštaju o Americi, Njujorku ili nečemu sličnom. Meni je Egipat bio iznenađenje i mamac za ulazak na kontinent na kome se već po boji neba, zemlje i mora vidi da nisi u Evropi. Još kad uz to dodam i brčkanje na moru i faraonsko nasleđe, prava divota.

„Hoćeš li cigaretu?“, upitao me je vozač koga sam stopirao u Šarm el Šeiku na putu do plaže. „Ne, hvala, ne pušim.“ „A hašiš?“, pitao me je uz osmejak. „Ne, hvala.“ „Ni ja ne uzimam to, šalim se malo!“. Nije se šalio. Bacao je udicu. Prvi šofer koji me je vozio, prva osoba koju sam sreo „u civilstvu“, van ušuškanih hotela od 5*. Prvog dana. „Hvala ti za vožnj u svakom slučaju“. „Ej, zaboravio sam da ti kažem da je ovo taksi, samo još sam u procesu registracije pa nemam tablu“, kaže vozač, humani čovek Arapin. Ja mu dam 3 evra sitno u egipatskim funtama i to je to. Vraćao sam se peške. Orijent. Sve je tako kao što se čini i sve nije tako kao što se čini. Dobrodošli u Egipat.

ŠARM EL ŠEIK

Dolazak na Sinaj, biblijsku zemlju. Možeš  da budeš agnostik kol’ko voliš, ali u toplom vetru koji duva sa brda preko pustinje na more u zalazak sunca mogu te snaći svakakve ideje. Kažu da se čovek menja u pustinji, nereligiozni postajahu religiozni, konzervativac postade komunista, a strejt posta gej ili obrnuto, šta god. Istina je da kad god odeš u pustinju i vratiš se, uvek je sanjaš. Čudna atmosfera, bulevari u pustinji pored mora, nepregledne plaže i hoteli koji liče na dvorce iz „1001 noći“, palme i hiljade kilometara puta bez semafora, samo sa kružnim tokovima. Saobraćajni znaci samo na arapskom. Opet palme i travnjaci, i lokalci koji te vukljaju za rukav da nešto kupiš. Dobro, ne vuku, viču, nude, mašu. Uvek je puno emocija: Srbija i Egipat su braća rođena, cena je samo za tebe, ja radim od jutra do mraka, a ti tako meni jadnom snižavaš cenu… Navikavaš se na buku i tišinu naizmenično. Hoteli su savršeni, bazeni i beskonačno ispijanje koktela i piva u bazenčićima. Mnogima je predaleko da se cimaju do plaže, koliko je dobro u hotelu. Meni nije. Idemo na plažu. Pesak i kamen, topla voda, koralni grebeni, lepe boje okera i plavog.

Pivo ispod suncobrana. Preko puta vidim napola potopljene brodove u Crvenom moru, nemačke koje su potopili britanski, britanske koje su potopili nemački, pa one iz suecke krize, pa iz izraelsko-egipatskih ratova. Groblja brodova pod vodom, idealno za korale. Ronjenje je savršeno, ribice svih mogućih boja i šara se vrzmaju onaokolo. Treba ti fotoaparat koji radi pod vodom. Preko puta je Saudijska Arabija, vidi se. Vraćam se u hotel. Britanci su kao termiti: proždiru sve što stignu u all inclusive hotelu. Navijaju za Newcastle i Sunderland. Željni su sunca, crveni kao rakovi. Britanke su uvrnuto slatke, kao i uvek. Crnkinje se sunčaju u toplesima. U gradu, kafići sa šarenim jastucima i nargile, izležavamo se u vreloj noći. Konobari su u nargile stavljali onu konoplju, izgleda. Veseli su u galabijama i sa turbanima. Golicaju naše devojke po tabanima. Valjda to nije skaredno, a smatra se muvanjem. Kad naručiš pivo, dobiješ ga u obliku 50% pivo, 50% sok od jabuka. Egzotično i užasno. Hard Rock Café je tu na par metara, elitni hoteli. Hilton ima hotel ovde, a garantujem da Paris nije došla da ga poseti, ima preča posla glupirajući se. Pamet ne ide s bogatstvom, kanda. Grad je kao i svaki drugi primorski bumtaun: radnje i kafići, suveniri. Za odmor i razonodu. Osim ako ne napraviš neki fakultativni izlet, na Sinaj ili svetu Katarinu, najstariji manastir na svetu, i malo takneš uzbuđenja.

HURGADA

Malo je prijavljenih za brod od Šarm el Šeika (u prevodu „Šeikove brade“) do Hurgade, koja je odmah prekoputa, pa se ukrcavamo na avion. 20 minuta vožnje noću! Tek što poletiš, već si sleteo. Stjuardese na brzaka dele sokiće i vafle. E, sad smo u Africi. Šarm je ipak Azija. Hurgada je jeftinija i živopisnija. Stari grad je na nivou socijalističkog naselja iz Enver Hodžinog vremena, a pijaca je prava orijentalna: sve je napolju, meso visi sa kuka, voće i povrće se šareni, smeće, devojke sklanjaju glavu kad hoćeš da ih slikaš. Obližnja crkva je ogromna, a hriščanke su poptuno drugačije po imidžu od muslimanki. Kroz njih se vidi lepota starog Egipta i ovdašnjih žena. od Kleopatre do danas. Kafići i čajdžinice su živopisni, popio sam sok od ceđene šećerne trske naiskap. Odlično, priroda. Zanimljivo, sve u hotelima je cakum-pakum, a sve što je baš njihovo lično, je zapušteno. Sećam se islamske filozofije trgovaca Arapa: ono što je moje, ne mogu ga prodati, pa čemu lickanje? Ono što je za prodaju, to će biti prvoklasno. Džins je jeftin. Klinci žele da se slikaju sa nama i traže bakšiš: 15 dinara, 1 funta, egipatska. Može i Egipćanin tebe da slika. 1 funta. Možeš i ti njega. 1 funta. Može da ti ponese kofere… Cena ista. Možeš da daš i više. Bakšiš je obavezan. Jedna radnja se zove „Big Brother“, sa sve logom, a prodaje suvenirski kujundžiluk. Sumanuti sudar starog i novog. Hoteli u Hurgadi su savršeni i pružaju se na desetke kilometara duž obale. Sve je bajkovito. Plaže su još bolje, narandžastooker pesak i suncobrani, toplo more već u aprilu. Još ima mesta duž obale. Kažu mi da ćemo jednog dana pričati da smo bili ovde dok je bilo pusto i džabe. Jer do pre 10 godina ovde je bila livada. A kao i u Izraelu ili Dubaiju, i ovde su od pustinje stvorili raj. Marina u gradu je nestvarna i liči na Karibe. Nikad nisam video tako čisto more i čistu luku, tako jarkoplavu boju mora, u svim nijansama od tirkiza do teget. Uveče se marina pretvara u ludnicu izlazaka. Od pabova evropskog tipa u drvetu do arapskih kafea i atmosfere harema. Pravoslavni Egipćani prave sav alkohol, pa i pivo. Sakara King – 10%! Favorit. Sutradan, odlazim na izlet na ostrvo koje se reklamira kao „Rajsko ostrvo“. Saznajem da se zove Mahmeja. Posle vožnje brodom, ispostavlja se da je lepše od svakog sna o  Egiptu. Sad mi je jasno kako je ovo bila superiorna civilizacija još pre 5000 godina. Kakve plaže! Kao na Maldivima ili Tajlandu, kažu oni koji su bili u Aziji. Kada pokazujem slike ljudima, misle da je Photoshop. Nije. Mahmeja je „the beach“, što rekoše u istoimenom filmu sa Di Capriom. Kupamo se, pa igramo odbojku na obodu pustinje i obodu mora. Restoran sa arapskim specijalitetima. Naš hotel, Sunrise Makady Bay, liči na naselje iz Zvezdanih staza na nekoj planeti na kojoj je sve savršeno. Samo nije zlokobno savršeno. Jednostavno savršeno. Ovako bi trebala da izgleda ljudska civilizacija i gradovi širom sveta. ili bar u Africi. U beduinskom selu, jahanje kamila, vožnja kvadova kad se umotaš kao Arapin. Beduinka pravi hleb rukama kojima ubacuje sušenu balegu kao ugalj u vatru. Hleb je odličan. Mesec izlazi nad pustinjom. Sanjaću pustinju. Neću kući.

KAIRO & GIZA

Da bi išao da vidiš piramide i Kairo, moraš da ustaneš u 2 ujutru ili da kreneš pravo iz diskoteke, jer put traje 6 sati. Kada stigneš, prizor piramida u Gizi je nestvaran. Kada stalno sanjaš, celog života, da vidiš nešto, onda je taj trenutak kada to ugledaš obično čudan, i postaješ svestan svega u potpunosti tek kad odeš i sabereš utiske gledajući slike. Možda tome kumuju i silni turisti koji se tiskaju radi što bolje fotke unaokolo. Sfinga je najupečatljivija, valjda zato što možeš da joj priđeš najbiže. Nekada se moglo i penjati na piramide, i noćiti pored njih, ali zbog vandala i terorista, više ne. Kad bi se samo ovi ljudi sklonili, da mogu da se opustim i natenane gledam? Kad bi prodavci utihnuli? Nema ništa od toga. U grobu faraonke, tj. kraljice, nestvarno je toplo. Izreka „hladno ko u grobu“ pada u vodu. Keops, Mikerin, Kefren, sjajan background uz plavo nebo i oker Saharu. Odlazimo u fabriku parferma. Egipćani su izmislili parfeme, kao što su izmislili i pivo. Čista esencija mirisa. Još pre 5000 godina izmislili su ženski miris Lotos i muški miris Papirus, koji su osnova skoro svih sadašnjih mirisa. Ulazim u prodavnicu. Selam alejkum! Alejkum selam. Wahed Coca-Cola! Arba lira. Za 1 Coca-Colu, 4 lire, tj. funte. Prošao sam kao ovdašnji, čim znam malko arapski. Inače je za bledunjave 10 funti. I pocrneo sam, mogu da prođem kao lokalac, samo da se ne oblačim kao Indiana Jones. Lokalni vodič kaže da ga podsećam na njegovoj ujaka. 500 godina pod Turcima nije šala, kažem ja njemu.

Preko reke Nil je Kairo, sa ove strane je Giza. Kairom dominira Toranj al-Kahira, tj. Pobeda, jer to znači i ime grada. To je simbol grada u kome ima 3 semafora, 1 radi, a 10 miliona ljudi napravi manje sudara i gaženja pešaka bez pešačkih prelaza nego u nas. Misteriozno. Luksuzna četvrt Kaira zove se Zamalek. Ovde živi crème de la crème. Mačo tipovi su bogati i debeli i vole blede žene koje ne liče na mršavice. Jedna manekenka pored mene lošije je prošla od devojke sa jasnijim oblinama. Mršavi mrze što su vitki. U Hard Rock Caféu, urbani Egipćani rade kao konobari i liče na alter-likove iz bilo kog dela sveta. Gitara Peppersa, gitara Stinga, potpis Madonne. Ugledan Hard Rock sa odličnim pogledom na Nil. Han el Halili je pijaca na kojoj se cenjkaš i kupuješ poklone za ženskinje kod kuće, a možeš i sebi nešto uzeti. Trg Imama Huseina, sa sjajnom džamijom i jednim od nastarijih univerziteta Al-Azhar, mesto je gde ima puno orijentalnih kafića. Ako tu ne sedneš da piješ kafu, ništa nisi uradio. Kafa s pogledom. Prodavci dolaze i deru se na uvo, ako ne obratiš pažnju, odlaze posle 5 s. Posle  minut, gluv si za sve osim za sagovornike. Čovek je prilagodljiva životinjica. Esencija Kaira i arapskog sveta, vrata Afrike. Kad se vratiš sa Han el Halilija u Evropu, sve ti ovde dođe sterilno. Grad mrtvih je mesto u koje se ne ulazi tek tako: grobnice koje su siromasi nadzidali da naprave kuće: milioni njih. Iznad njih, Citadela. Džamija Muhameda Alija, Albanca, vladara Egipta, po kome je Klej uzeo ime. Odvojio Arape od turske direktne vlasti i sazidao džamiju kao sa Balkana. Već je mrak. Vazduh je vreo. Odlično.

LUKSOR & KARNAK

Zeleno priobalje Nila, siromašne kućice i sretni ljudi. Toplina u bedi, i tako kilometrima. Stižemo u Luksor. Dolina kraljeva, mesto gde su sahranjivani faraoni, Dolina kraljica, mesto gde su im žene. Potpuni pakao: stenje na +46 postaje +56. U grobovima faraona nesnosna vrućina i neverovatna lepota slika. Sve je odneto. Hram Hatšepsut, neverovatno moderan, uklesan u stenu. Opet atmosfera sa druge planete. Kao da se vraćaš milenijumima unazad. Vreme stoji. Plovidba Nilom. Isti je kao Sava i Dunav, zelen, velik, spor. Isto miriše. Hram u Luksoru i hram u Karnaku kao da su pravljeni za ljude visoke 6 metara. Osećaš se vanvremenski i jako, jako mali. Oko tebe je Kleopatra i Poaro i Smrt na Nilu. 5000 godina je ispred tebe, sati su ti smešni, brige su ti smešne, Zapad ti je smešan. Izgubiš se među stubovima sa hijeroglifima. Izgubiš se u lepoti. Egipat je super. Ali baš.

Tokom boravka u Andori zainteresovala me je neobična i krajnje bizarna epizoda koja se vezuje za ruskog pustolova Borisa Skossyreffa koji se u leto 1934. godine proglasio Kraljem Adore i uzeo ime – Boris I.

Već osam vekova Kneževina Andora je pod zajedničkim suverenitetom šefa Francuske države (kralja, sale cara, cough predsednika…) i  španskog biskupa iz Sau d’Urgella. Jedini izuzetak bila je osmodnevna vladavina kralja Borisa I – u julu 1934. godine.

Boris Skossyreff, rođen 1896. godine u Viljnusu (tada u Carevini Rusiji, potom u Poljskoj, danas – glavni grad Litvanije) napustio je svoju zemlju 1917. prilikom izbijanja Oktobarske revolucije. Nakon toga boravi u Velikoj Britaniji, Japanu, SAD… Posle 1. Sv. rata, nakon što je Viljnus pripao Poljskoj, Boris se vraća u svoj rodni grad na kratko, da bi 1922. dobio holandsko državljanstvo.

1927. dolazi u Andoru gde počinje da se bavi “biznisom”, četiri godine kasnije ženi se 10 godina starijom bogatom Francuskinjom – Marie Louise de Parat Gassier. Ubrzo ga viđaju u društvu američke ljubavnice Florence Marmon. Živi u Andora la Velji, u predrađu Santa Coloma u vili koja ubrzo dobija naziv “Ruska kuća”.

Boris je u kontaktima sa lokalnim stanovništvom postao svestan da zemlja koja nema turizma, kocarnica i zimskih sportova a veći deo godine je prekrivena snegom i ledom – nema šanse za prosperitet. Dozvola da se gradi kazino po ugledu na Monte Karlo iz 1881. “stavljena je na led” od strane konzervativnih biskukupa iz Sau d’Urgella.

7. jula 1934. Boris u pratnji svoje mlade američke ljubavnice – saziva Savet Andore koji ga sa 24 glasa za i jednim uzdržanim – proglašava Kraljem Andore, Borisom Prvim.

Zvanična titula koju je uzeo je glasila: “Boris I, Prince of the Valleys of Andorra, Count of Orange and Baron of Skossyreff…sovereign of Andorra and defender of the faith”.

Novi Kralj štampa 10.000 primeraka novog Ustava Kraljevine Andore, daje intervjue za strane magazine i dnevne novine, pozira fotografima – obećava da će zemlja vrlo brzo postati “bakarski, kocarski i turistički raj” poput Monaka, Lihtenštajna, Luksemburga i ostalih malih evropskih državica. Francuska nije pokazala veliko zanimanje za dešavanja u susednoj državici ali je zato biskup iz Sau d’Urgella intervenisao kod španskih vlasti koje su 21. jula poslale policiju da uhapsi Kralja Borisa I i stražarno ga sprovede ga u Barselonu.

Dva dana kasnije, u vagonu 3. klase prebačen je vozom u Madrid i utamničen u zatvoru “La Model” gde je nastavio da igra ulogu “prognanog monarha”. Nešto kasnije proteran je u Portugal, odakle odlazi u Maroko, u Tandžir koji je bio pod internacionalnom upravom… Kasnije je viđan širom Evrope, bio je čak u logoru u Višijevskoj Francuskoj za vreme 2. Svetskog rata, kao i na Istočnom frontu…

Umro je 1989. godine u nemačkom gradiću Bopardu u 93. godini.

Roman pod nazivom “Boris I, Kralj Andore”, objavio je 1984. godine katalonski autor Antoni Moreli y Mora. Knjigu je posvetio svojoj baki koja je tvrdila da je lično poznavala Skossyreffa. Roman je kasnije postavljen i kao pozorišna predstava.

Verujem da većina ruskih turista koji danas u hiljadama svake godine dolaze na skijanje i u šoping u malu kneževinu na Pirinejima, nema pojma o zanimljivoj epizodi koja se ovde dešavala pre 80 godina a čiji je akter bio jedan njihov sunarodnik.

Boris Skossyreff

Boris I

Grob u Bopardu. Kao godina rođenja navedena je 1900. mada većina izvora tvrde da je rođen 1896.

“Ruska kuća” u Andori

Boris, u sredini, u izgnanstvu u Portugalu

Boris I, Kralj Andore

Art Deco District u Majami Biču, for sale kvart sa najvećom koncentracijom očuvanih art deco građevina na svetu – nastao je kao posledica diskriminacije Jevreja u ovom gradu koja je, medstore neverovatno ali istinito – potrajala i nakon Holokausta u Evropi, ampoule 2. Svetskog rata i američke pobede nad nacistima.

Jevrejima naime prve tri decenije 20. veka nije bilo dozvoljeno naseljavanje severnije od 5. ulice na Majami Biču. To je uslovilo da veliki broj kreativnih jevrejskih arhitekata (Henry Hohauser i Morris Lapidus su najpozatiji) i preduzimača – krene sa izgradnjom malih ali stilski doteranih hotela na Saut Biču. Tako je nastao danas čuveni Art Deco District koji privlači milione turista iz celog sveta. Vremenom, Jevreji su počeli “da se šire” i severnije pa danas sjajne art deco građevine nailazimo i do 17. ulice…

U isto vreme, Jevrejima je bio zabranjen ulazak u “WASP hotele” sve do 1949 godine, nije im bilo dopušteno ni zapošljavanje na državnim klinikama pa je tako nastala danas čuvena “Mt. Sinai Hospital”.
Takođe, sve do sredine šezdesetih – čuvenim crnačkim džez pevačima koji su nastupali po hotelima i klubovima u Majamiju (Duke Ellington, Louis Armstrong, Cab Calloway, Count Basie, Ella Fitzgerald…) nije bilo dopušteno da posle nastupa u tim klubovima i odsedaju.

I sve to u Americi koja je pobedila Hitlera i nacizam.

Do 1965. broj Jevreja na Majami Biču popeo se na čak 65.000 (u odnosu na 7.500 1945.) ili gotovo 70% stanovništva. Danas nakon brojnih migracija i doseljavanja Kubanaca i drugih “latinosa” – Jevreji čine 20% populacije Majami Biča ali su i dalje politički i ekonomski najuticajnija etnička grupa u gradu.

Na godišnjicu Racije, medic svakog 23. januara pogledam na TV-u ili YT-u neki od dokumentarnih filmova, radijskih ili TV-emisija snimljenih na tu temu. Ove godine pogledao sam na YT-u emisiju iz dva dela „Ledeni dani“ u produkciji RTS-a. Preporučujem da je pogledate jer u medijima se najčešće pominje „Novosadska racija“ a malo toga se zna o detaljima pakla kroz koji su prošli žitelji Čuruga, Žablja i ostalih šajkaških sela…

Kako godine odmiču, čini me se da je upravo ta 1941. kada je o Vojvodini reč, bila godina u kojoj je sve krenulo po zlu i to traje do današnjeg dana.

Naime, pre okupacije 1941. Novi Sad imao je gotovo jednovekovnu „eru“ neprekinutog prosperiteta koja počinje nakon oporavka grada od bombardovanja sa Tvrđave u Revoluciji (Buni) 1848/49. Nakon što je u junu 1849. gotovo ceo grad sravnjen sa zemljom, uz pomoć državnih (erarskih) zajmova Bečkog dvora koje su dobijali novosadski trgovci i zanatlije – kreće njegova obnova. Danas živim u kući koja je upravo podignuta 1851. godine novcem koji je iz erarskog zajma dobio novosadski trgovac Obren Milutinović,onaj čiju je ćerku kasnije oženio Svetozar Miletić.

Od te 1849. do 1941. Novi Sad je rastao i razvijao se, sa njim i cela Vojvodina, menjale su se države (Austrija, Austro-Ugarska, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija) ali se napredak osećao iz godine u godinu. Kopali su se kanali za navodnjavanje, podizala industrija, desetak različitih nacionalnih zajednica razvijale su se i živele jedna pored druge i jedna sa drugom uz uzajamno poštovanje. Nicale su pravoslavne i katoličke crkve, sinagoge, protestantski i luteranski hramovi… Ali i železničke i tramvajske pruge, električne centrale, fabrike, stambene zgrade, klasicističke, secesijske, ar deko i modernističke lepotice u centrima Subotice, Novog Sada, Zrenjanina, Pančeva…

Da je Vojvodina narednih 70 godina nastavila da se razvija u ritmu u kojem je napredovala od 1851. do 1941. odgovorno tvrdim da bi danas živeli standardom žitelja švajcarskih kantona.

Okupacija te 1941. pokrenula je lavinu događaja čiji tragični niz do današnjeg dana nije prekinut. Prvo su u leto 1941. godine Mađari iz Bačke proterali sve koloniste koje je Kralj Aleksandar Karađorđević naselio posle Prvog svetskog rata (uglavnom ratne dobrovoljce iz Like, Hercegovine i Dalmacije). Otac moje supruge rođen je u jednoj takvoj izbeličkoj koloni u Mirkovcima u Slavoniji u junu 1941. Većina njih potražila je utočište u svojim starim krajevima a ogroman broj je završio u jamama ili Jasenovcu.

O Raciji 1942. i stradanjima srpskog i jevrejskog stanovništva u Novom Sadu i Šajkaškoj zna se gotovo sve. Posledice tog zločina vuku korene do današnjih dana, još ima živih svedoka Racije a veruje se da su među živima i neki od izvršilaca pogroma. Traume Racije (čija je godišnjica počela zvanično da se obeležava tek 1967.) do današnjih dana svakog januara talasaju politčke, verske i društvene krugove Novog Sada i Vojvodine.

Dok je „jevrejsko pitanje“ u Banatu pod nemačkom okupacijom i Sremu pod NDH bilo „rešeno“ još 1941. godine – većina Jevreja u Bačkoj poslati su u pravcu Aušvica u proleće 1944. Nakon „dobrovoljaca“, Vojvodina tako ostaje bez još jedne značajne zajednice.

Promenom ratne sreće i pomeranjem fronta ka Zapadu – Sovjeti u avgustu stižu do Banata i velike kolone nemačkog civilnog stanovništva iz Vojvodine napuštaju svoje kuće i u kolima koje su vukli konji ili volovi, bogatiji u automobilima, neki čak i na brodovima (iz Bačke Palanke i Apatina npr.) odlaze u pravcu Austrije i Nemačke. Deo vojvođanskih Nemaca, njih oko 30%, uglavnom seljaci, starci, deca i oni koji nisu nikome ništa u ratu skrivili, mirno čekaju dolazak Rusa i partizana uvereni da nemaju čega da se plaše, jer „bila je i 1918. propala je Austrija, a oni su ipak ostali“.

Oni su se najtragičnije prevarili i veliki deo njih, procenjuje se gotovo 20.000 umro je od gladi, bolesti i zime u logorima koji su postojali od 1945. do 1948. Uglavnom su cela sela pretvarana u logore (Gakovo, Bački Jarak, Knićanin…) ili pak delovi gradova – po uzoru na na jevrejska geta u nacističkoj Nemačkoj – Odžaci, Bačka Palanka… Starci, deca i bolesni naguravani su u male prostorije, iznurivani glađu i zimom i sahranjivani u masovnim grobnicama. Deo porodice moje bake završio je u jednom od tih logora.

Treba napomenuti da Drugi svetski rat u Vojvodini nije preživela ni brojna zajednica Rusa, emigranata  nakon Oktobarske revolucije, kojima je Kralj Aleksandar pružio utočište a u Vojvodini je velika koncenatracija ove zajednice bila u Sremskim Karlovcima, Zrenjaninu, Novom Sadu… Neke od najlepših zgrada u Novom Sadu iz dvadesetih godina (Dom vojske,  npr) sagradile su ruske arhitekte. Sovjetske snage su po ulasku u gradove – prvo likvidarale svoje zemljake koje su smatrali „ideološkim protivnicima“.

Ovde treba dodati i „odmazdu“ nad većim brojem srpskih i mađarskih civila optuženih da su sarađivali sa okupacionim vlastima, što je najčešće bio izgovor za otimačinu imovine (streljanja u Rajinoj šumi u Novom Sadu npr.)

Drugi svetski rat ostavio je Vojvodinu očišćenu od Rusa, Jevreja i Nemaca, tri verovatno najnaprednije i procentualno gledano najobrazovanije nacije u pokrajini.

Kolonizacija stanovništva iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore je Vojvodinu tih prvih godina nakon rata bez svake sumnje tehnološki i civilizacijski unazadila ali joj je isto tako donela i preko potrebnu „svežu krv“.

Period od zatvaranja logora za Nemce 1948. do „jogurt revolucije“ 1988. godine prati privredni razvoj, srazmeran sa razvojem ostatka Jugoslavije ali nesrazmeran sa „početnim pozicijama“ na kojima je Vojvodina pre 1941. u odnosu na te krajeve bila. Privredni razvoj prati prilično rigidna politčka vlast, jedna od najrigidnijih u SFRJ kada su političke i umetničke slobode u pitanju („Golubnjača“ itd).

Slom „autonomaša“ u „jogurt revoluciji“ 1988. godine (ovde sam već lično bio svedok, bilo je to u prvoj nedelji mog studiranja u Novom Sadu) – označio je početak 12-godišnjeg centralističkog „upokojavanja“ Vojvodine kroz oduzimanje brojnih nadležnosti, osiromašenje, kasnije u ratu i „meka“ etnička čišćenja (Hrvati u Sremu). Sve ovo prati i drastični pad nataliteta koji se od popisa 1981. na ovamo sunovraćuje i kome čak ni veliki priliv izbeglica početkom i sredinom devedesetih – nije uspeo da bitnije popravi „krvnu sliku“. Prema popisu iz 2011. broj stanovnika Vojvodine prvi put posle nekoliko decenija pao je ispod 2 miliona.

Pad Miloševića 5. oktobra 2000. za Vojvodinu znači dolazak na vlast koalicije DS-LSV koja je u Banovini i mnogim opštinama u Pokrajini „u foteljama“ već punih 12 godina. Umesto po privrednom i kulturnom procvatu, ovu dekadu, na žalost, pamtićemo po korupciji, pljačkaškoj privatizaciji, gotovo potpuno uništenim industrijama u Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Subotici, Novom Sadu… Pamtićemo je po pokrajinskim funkcionerima koji su još 2000. naredili da se u Banovini u njihovim kabinetima od voda služi samo „evian“, da se u ponoć šalje skupštinski vozač u Zagreb po sanduk „malvazije“, da se po njihovom nalogu privatnim avionom u Istru iz Vojvodine „dopremaju“ fazani za supu i srnetina za paprikaš… Ova dekada pamtiće se poŠariću, Razvojnoj banci, Fondu za razvoj Vojvodine, Tesla banci i desetinama, neki kažu i stotinama miliona evra koji su „isparili“.

U 2013. ušli smo sa istom pokrajinskom vlašću čija se jedna polovina pred našim očima raspada dok lideri druge polovine čekaju hapšenja zbog korupcije. Lokalne samouprave preuzele su razne opskurne koalicije, pale se zastave, skidaju natpisi, ruše spomenici…

Danas, gotovo da ništa više suštinski nije ostalo od opevane „Vojvodine stare“ – osim par patetičnih pesmica, folklornih nastupa na RTV i secesijskih zgrada koje još nisu srušene u naletu građevinskog urbicida čiji smo svedoci proteklih par decenija…

Hoće li posle 90 godina neprekinutog prosperiteta (1851-1941) trebati da prođe 90 godina poniranja (1941-2031) da bi ovde stvari ponovo krenule nabolje? Ako te 2031. ovde još bude nekog ko će za to da mari.

Pre nedelju dana, viagra 60mg na radost  novosađana ali i svih namernika zainteresovanih za istoriju promocije i reklame, u Muzeju Vojvodine otvorena izložba “Sve je samo reklama” autora Ljubice Otić, muzejskog savetnik – istoričara, Veselinke Marković, višeg kustosa – istoričara i Mirka Grlice, muzejskog savetnika – istoričara.

Kako će ova izložba  biti otvorena do 30. marta 2013. godine niko od novosađana nema prava na izgovor da je ne poseti :)

Pojam reklame kao svojevrsnog fenomena u razvoju ljudskog društva veoma je kompleksan, kao i oblici kroz koje se ona ispoljavala u određenim vremenskim periodima. Reklama se tokom opšteg istorijskog razvoja menjala i prilagođavala potrebama poslovnog i društvenog života. Iako su trgovci i zanatlije još u dalekoj prošlosti shvatili njen značaj, temelji i osnovneideje savremenog marketinga potiču iz druge polovine 19. i sa početka 20. veka.

Privredni razvoj Vojvodine tokom 19. veka nije imao isti intenzitet kao u većini evropskih zemalja, ali je, ipak, i na ovom prostoru bilo prisutno oglašavanje i reklamiranje zanatskih i industrijskih proizvoda, kao i uslužnih delatnosti. Jačanje ekonomske osnove društva i porast broja zanatskih i trgovačkih radnji doveli su do konkurentske borbe na tržištu, a reklama je postala moćna poluga poslovnog uspeha. Potencijalne kupce je trebalo privući kvalitetom proizvoda, lepotom njihovog dizajna, ali i pravovremenim i dobro osmišljenim oglasom i reklamom. Dizajn proizvoda i pojedinih vidova reklama menjao se u skladu sa stilskim odlikama određenog perioda.

U nastavku, evo pregleda dela izložbe, samo kao tizer koji će vas privući da posetite ovu veoma zanimljivu postavku:

Krema Desanka ispravlja bore

Cimer za tvornicu salama “Herz i sin” iz Banatskog Karlovca

Reklama za novosadski Albus sapun

Kalodont

Gerberovo pivo iz Pančeva

Čuveni Bajerov aspirin

“Želeo bih da mi se deca jave i da se zaboravi sve što je bilo”, and kaže otac petoro dece, allergy pesnik i beskućnik s ulica našeg grada. Neke želje, iako obične, male i prirodne, deluju tako nedostižno. D. će, zasad, morati da se se zadovolji krovom nad glavom u jednom od prihvatilišta za odrasle koje smo posetili u okviru niza kompanijskih humanitarnih aktivnosti tokom ove godine. Nastaviće svoj život s nadom da će mu želje možda biti ispunjene, iako se čini da je već umoran i ne može mnogo učiniti kako bi postavio stvari na svoje mesto. D. i njemu slični ljudi, nažalost, nisu svesni koliko su bitni za sve nas, “ostale”.

Oni su ljudi-lekcije. Uče nas tome šta je u životu važno, čemu treba stremiti, šta je to što nas zaista može ispuniti i zagrejati nam dušu. Kada bi to znali, možda bi uspeli da podignu pognutu glavu, da povrate samopoštovanje, da shvate da nisu gubitnici već naši učitelji. Možemo im pomoći u tome ukoliko doprinesemo da budu vidljivi, pre svega nama samima, a onda i našoj deci, dragim osobama, kolegama i – ako priznamo da smo spremni da učimo od njih i da se menjamo. U ovom trenutku to znači – da prihvatimo neke nove vrednosti, da prestanemo robovati starim zahtevima od života i da našu novogodišnju jelku umesto skupim, zlatnim, kitnjastim kuglama ovaj put okitimo pozitivnim mislima i toplim porukama. To smo uradili i mi, učestvujući u akciji humanitarne fondacije Ana i Vlade Divac – Najlepša jelka. Jelku L&Z okitili smo fotografijama i motivacionim izjavama naših olimpijaca i paraolimpijaca kojima ćemo se rukovoditi i u 2013. Osim toga, na pragu nove godine dali smo šansu i: veoma mladima (Antonina, na samom početku manekenske karijere), nedovoljno afirmisanima (Andrea, rukmetašica) i pravim, rafiniranim umetnicama (Bojana, balerina iz Narodnog pozorišta). Vidite ih vedre i nasmejane na našoj naslovnici, a njihove priče iz kojih ćemo takođe učiti pročitajte na strani 22.

I na kraju, dajemo šansu i vama, drage naše čitateljke: budite i dalje s Lepotom i zdravljem!
Srećna 2013!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 143 januar 2013.

Nisam ja samo stariji nego smo i mi jadniji

Treću godinu zaredom, anesthetist a možda i duže, ali za ovoliko sam siguran, imamo prilike da uživamo u danima Kopaonika u Novom Sadu (Beogradu, Subotici, Podgorici). Nešto se tamo negde otkačilo, pregorelo, slomilo, pa sad u mom kraju imamo skoro ceo jedan mesec godišnje pokriven metrom snega, a temperatura padne i do –27 Celzijusovih. Dve stvari odmah primećujem: 1. Ovako nije bilo kad sam ja bio mali i 2. Userem se od straha kad vidim kako napada, a da se ovo dešava dvanaestogodišnjem meni – bio bih presrećan pa bih se opet uneredio. Upišavanjem. Od sreće!
Celo detinjstvo maštao sam o tvrđavi od snega u dvorištu iza zgrade. O dve tvrđave! Pa da ratuju moja zgrada protiv Mikičine i Jocine. Tvrđava da bude visoka dva metra i da ima snežne stepenice i tunel za brzo bekstvo. Ali, tada nije bilo ovoliko snega. Ako bi se skupio sneg koji je napadao za dve tadašnje zime, ne bi ga bilo onoliko koliko je napadao samo juče i danas.
Kad sam konačno dobio sneg svog života, bez da idem na udaljene planine, nisam se obradovao nego sam prestravljen. Da li sam ja to odrastao pa su zimske čarolije prestale da deluju na mene? Ne! Odgovorno tvrdim da sam malo odmakao od onog klinca koji se pali na grudvanje i igloe. Znam to jer me petarde i vatrometi jednako, ako ne i više, oduševljavaju i sada. O čemu se radi? Radi se o tome da danas živim u jadnijem društvu. Živim u lešini od države, okružen živim mrtvacima. Jedan sneg nam nokautira zemlju i drži je u nepokretnosti nedeljama. Sve crkne jer i bez snega je na izdisaju. Plašim se da će nestati struje. Plašim se da ću sjebati auto i pući lovu koju nemam na popravku. Plašim se da će opet ostati zatrpan i da ću skupo plaćati taksi kad želim da se pomerim nekud. Plašim se da će mi neko drag pasti i slomiti se ili drugačije nadrljati, a lečenje je skupo i traljavo. Plašim se da tu bednu i jadnu situaciju ne iskoristi neki od hiljada ludaka i napravi neko novo, veliko sranje na ekonomsko-političkom planu. Na kraju krajeva, plašim se jer ne vidim ni decu koja bi trebalo da se raduju ovolikom snegu. Tužni ljudi izgledaju još tužnije na snegu. Zimska idila baš i nije idila ako izaziva strah i očaj.

Srećna vam Nova godina! Daj te petarde i vatromet da dignem u vazduh ovaj skenj!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 112 januar/februar 2013.

Dok jedem vafle prelivene sirupom i divim se raznobojnim „art nouveau” lepoticama u centru Brisela, health ne mogu da ne mislim na Slobodnu državu Kongo i ono što se u njoj od 1890. do 1908. godine dešavalo. O čemu je reč?

Slobodna Država Kongo bila je de facto privatni posed pod kontrolom Leopolda II od Belgije koji je koristio radi eksploatacije resursa (guma, pharmacy viagra bakar i drugi minerali). Ova para-država postojala je od 1885. do 1908. na području današnjeg Konga. i bila 76 puta veće od Belgije.

1874. britanski istraživač Henry Morton Stanley vratio se u Evropu i privukao pažnju svojim izveštajima o bogatstvima kraj reke Kongo. Berlinska konferencija 1884. utvrdila je sfere interesa kolonijalnih carstva u Africi a Leopold II, kralj Belgije dobio je područje Konga na svoje raspolaganje. Leopold II potrošio je ogromnih 20 miliona franaka od 1885. do 1890. kako bi isterao arapske robovlasnike i dobio kontrolu nad Kongom, tako da je u želji za profitom koji će nadoknaditi njegove gubitke krenuo u neumoljivo ceđenje tog područja od bogatstva.

Zbog izuzetno brutalnog postupanja Belgijanaca sa domorocima i otvorene pljačke zemlje, Slobodna Država Kongo stekla je negativnu reputaciju širom sveta pa ju je nakon abdikacije Kralja Leopolda II – 1908. ukinula i pripojila Belgija.

Masovni gubitak života nadahnuli su Josepha Conrada prilikom pisanja romana “Srce tame”.Winston Churchill i Mark Twain bili su neki od najpoznatijih kritičara ovakvog brutalnog režima. Eksploatacija kaučuka i slonovače u Kongu se zasnivala na prislinom radu što je za posledicu imalo smrt miliona radnika u toku tih 20 godina. Radnici koji nisu ispunili zadate kvote kaučuka su kažnjavani sakaćenjem (uglavnom odsecanjem šake), paljenjem sela i ubistvima. Čak su i žene i deca radnika koji nisu uspeli da postignu kvotu u proizvodnji kaučuka – kažnjavani odsecanjem šaka!

Frederic Wertham procenjuje da je populacija Konga pala sa 30 na 8.5 miliona stanovnika u tom razdoblju.

Nemam iluzija da su Pariz, London, Hamburg, Amsterdam, Madrid ili Lisabon sagrađeni bez surove eksploatacije stanovištva u kolonijama. Međutim, ono što se u „Slobodnoj državi Kongo“ dešavalo graniči se sa nacističkim holokaustom nad Jevrejima ili genocidom nad Jermenima u Turskoj 1915. – samo što ova sakaćenja i ubistva nisu bila motivisana verskom ili nacionalnom mržnjom – nego čistom i nepatvorenom pohlepom.

Znam da vam ovakve misli neće pokvariti uživanje u vaflima, čokoladi, lef pivu ili školjama sa pomfritom – i ne treba, ali nije zgoreg prisetiti se povremeno, ne samo u Belgiji, da se iza mnogih svetlih palata, katedrala, bankarskih nebodera – krije „srce tame“ i nečiji znoj, krv i suze.

Naša glavna najava na naslovnici glasi “Šta da radimo dok čekamo bolja vremena”. Savete našeg lajfkouča na ovu temu naći ćete na strani 92. No, viagra order allergist osim toga, try sigurno je da možemo uraditi još ponešto. Ponešto i od onoga što vam savetujemo u okviru niza L&Z rubrika, price ponešto i od onoga što nađete između redova…

A evo i jednog mog “iskustva plus”! Nedavno sam s koleginicom iz konkurentskog magazina provela divno popodne u organizaciji beauty kompanije Avon. Na kraju vrhunskog doterivanja, stilizovanja, friziranja i mejkapa usledilo je fotografisanje među kulisama Njujorka i čuvene Pete avenije (a sve u studiju na vrhu Ušća!), a ono je rezultiralo zaista lepim fotografijama. Jednu od njih vidite u ovom tekstu – lepše nisam izgledala ni na retuširanim maturskim fotkama!

Jedne večeri kad sam bila tužna kao kiša koja je napolju sipila okačila sam tu “moćnu” fotku na FB i dobila baš mnogo pohvala. Dakle, moja antidepresivna akcija je upalila i već znatno raspoloženija upitala sam se: zašto ljudi (žene) reaguju toliko pozitivno na tu fotografiju?

Ponekad se desi da neke stvarno zanimljive teme i sadržaji, koje lično vrednujem više od svoje “doterane” fotografije na toj istoj stranici, prođu gotovo nezapaženo. Hmmm… “Vidi, kada ti možeš tako dobro da izgledaš za sat-dva sređivanja, a bez skalpela, mogu i sve druge žene. To nam se dopada!“, rekla mi je bliska prijateljica.

Definitivno, jedna od stvari u koje i dalje verujemo i od kojih nećemo odustati jesu kozmetika i šminka, rečju – ulepšavanje. Ono nas povezuje i neumoljivo ruši barijere ženske sujete.

Priznajte, teško nam je da odolimo kada vidimo doteranu, lepo obučenu, našminkanu i nafriziranu koleginicu ili poznanicu a da je ne upitamo: “Šta si promenila na sebi, koju kremu koristiš, koji je broj tog ruža koji imaš na usnama, kod kog frizera sada ideš…“.

Vremena su teška, čekamo bolja. I dočekaćemo ih. Lepe, u formi, s osmehom i ružem na usnama. A šta ćemo raditi dotle? Kako šta?! Negovati se, vežbati, hodati, jesti zdravo, kombinovati najbolju garderobu koju imamo i – ulepšavati se! I posmatrati svoj odraz u svakom staklu i ogledalu pored kog prođemo.

Ako nekome još nije jasno…

Ja imam lep posao. Veoma ga volim. Kreiranje ovog magazina i gledanje finalnog proizvoda zaista me usrećuju. Ima tu ponekad i dosadnog, sample sale besmislenog i neprijatnog delanja jer ne postoji radno mesto koje je isključivo zabavno i lepo. Na svu sreću, salve te stvari “iza kulisa” često su samo apsurdne i nema potrebe da vam ih opisujem, denture iako bih i mogao jer su uglavnom smešne. Ipak, dosad mi se već dvaput desilo nešto zaista, zaista ružno i teško. Magazin za zabavu i razonodu ne bi nikada trebalo da ima ovakav uvodnik, ali izgleda da je i to moralo doći na red. Ako nas redovnije pratite, znate da bih sad najradije kukao o svojim pokušajima da skinem pokoji kilogram, tražio pravdu za kosom siromašne muškarce ili mrzeo medijsku ponudu. Ovaj put svoju kafansku stolicu, na koju sam se uspentrao da izjavim šta imam, iskoristiću da kažem nešto o smrtno ozbiljnoj temi.
Nasilje nad ženama i tretiranje istih kao vlasništvo je, uz rasizam i homofobiju, nešto što najviše na svetu prezirem i od čega mi je muka do povraćanja. Već drugi put u svojoj desetogodišnjoj istoriji ovaj magazin mora da izveštava o preranoj i nasilnoj smrti lepotice koja mu je ukrasila naslovnu stranu. “Nemoj o tome. Nije to mesto za takve stvari. Okreni se lepšim stvarima”, mnogi će reći, ali ja ne mislim tako. Mi promovišemo lepe žene što, priznajem, radimo po prilično ustaljenom standardu te ispravno bivamo i često kritikovani od raznih grupa pokreta za prava žena. Tu “krivicu” priznajem, ali nikad nećemo ćutati na nasilje koje žene trpe. Od neugledne domaćice do “naše” lepotice na naslovnoj. Nemamo odgovor na pitanje zašto žene ostaju u blizini osobe koja ih fizički zlostavlja, ali znamo da je ovo pitanje kompleksno i lični izbor igra malu ulogu u odnosu na okolnosti. Žene se ne smeju tući i – tačka! Nikad, nikako. Oni koji tuku žene ne smeju se tolerisati! Nikad, nikako. Nasilje ove vrste nije problem samo njegovih aktera, to je i tvoj i moj problem takođe. Ne toleriši siledžiju. Uradi sve što možeš. Mešaj se u “tuđe stvari”.
Gola devojka nije poziv na prodaju nje same. Ne postoje žene koje “traže to što dobiju”. Ne ćuti o ovome i deluj kad situacija nalaže. Toliko možeš a pomoći ćeš puno.
Želeo sam i da zatražim malo poštovanja za žrtvu u medijima. Malo ljudskosti i odmor od bednog senzacionalizma, ali sam se zadržao samo na ovome što možda ima smisla i – što je upućeno ljudima a ne smrdljivim hijenama.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 112 decembar 2012.

U vodičima za različite muzičke i druge zabavne festivale i događaje za mlađu populaciju, možete naleteti i na jedan drugačiji festival – “Festival smrti”, koji se dešava u oktobru u Salemu, u državi Masačusets.

Ovo je najznačajniji festival te vrste i uvažava veliko poštovanje poklonika “strave i užasa”, a svake godine poseti ga preko 250.000 ljudi. Već par dana uoči 31. oktobra, dok gotovo u svim evropskim gradovima mladi još uvek biraju maske i kostime za Halloween žurke, autoput od Bostona do Salema je zakrčen, jer svi žure na najotkačeniju Halloween žurku u Americi.

Na tom mestu se 1692. godine dogodio najveći lov na veštice kada je 19 ljudi osuđeno na smrt, a Salem je tako postao grad-inspiracija za filmove i priče o vešticama i tajnama onostranog. Ako se nađete u SAD, u državi Masačusets, u bilo koje doba godine, posetite Muzej veštica i Kuću sa sedam šiljaka.

Ostatak Amerike je umereniji i proslavljanje Halloweena vezuje za svoj dom. Celog meseca su pragovi i dvorišta kuća ukrašeni bundevama, jesenjim cvećem i slamnatim lutkama dok iznad vrata onih maštovitijih vise kosturi i “otrgnuti delovi tela”, a naše se i po koja “krvava mrlja”.

Ovaj praznik u suštini jeste vezan za dom jer potiče od starog keltskog rituala isterivanja zlih duhova koji mogu da naude letini koja treba da prehrani ljude tokom zime.

U slavlje su uključena i deca koja maskirana idu od vrata do vrata komšija tražeči slatkiše a domaćini im ih daju kako bi “umirili nečiste sile”. U elitističkom i otmenom Bostonu, stanari luksuznih, starih zgrada sede celu noć na svojim stepeništima, pijuckaju vino i zabavljaju se.

Definitivno, uragan je prošao, a njegove posledice su, bar u ovom delu Istočne obale, prešle u nadležnost zaduženih gradskih otaca i ostalih kompetentnih struktura što običnog građanina baš i ne zanima dok vodi i dalje dovoljno dobar život na kakav je navikao.

Kada sam pre par dana stigla u Masačusets svi su mi govorili: “Uživaj, anabolics sad je indijansko leto!”. I zaista, topli jesenji dani prepuni boja blistali su na suncu.

Pomislila sam da je i kod nas skoro isto tako, doduše “miholjsko leto”, ali sam ga propustila zbog svakodnevnih obaveza koje ti ponekad ne daju da podigneš glavu i vidiš čarobne krošnje.

Indijansko leto je dobilo naziv po indijanskoj legendi o začaranom medvedu koji je stalno lutao šumama umesto da se čim dođe jesen sakrije u jazbinu. Zli lovci su ga ulovili i sada on tamo na nebu u “zvezdanom kolu medveda” krvari bojeći prirodu svim nijansama crvene, narandžaste i žute.

I tek što sam proučila priču o indijanskom letu, bez upozorenja Istočnoj američkoj obali je pretio veliki uragan “Sandy” koji je zaustavio veliki i moćan američki život. Sada svi čekamo.

A ja, prekinuta u uživanju u jesenjoj čaroliji, gledam kroz prozor kako vetar savija drveće i vitla lišće indijanskog leta.

Na samoj sam ivici dokle će dopreti uragan. Nadam se da će mi ostati bar oni divni herbarijumski primerci hrastovog lišća i da moj let za povratak kući neće biti otkazan.

Šta je etički a šta razumno?

Kada ste đet-set, hospital trendseting, pills haj-lajf selebriti, anabolics kao što je to slučaj s potpisnikom ovih redova, često vam se desi da budete pozvani da svojim likom i delom ukrasite neku od sto sedamdeset hiljada tristo dvadeset pet pričaonica emisija na vaskolikim TV kanalima u nas. Našoj javnosti, očito, neophodno je da sazna šta na razne teme ima da kaže urednik jednog “muškog” mesečnika koji će se pritom naći u društvu drugih (samo sebi samima) poznatih osoba. Potpisnik redova dosad je odbijao takve situacije uz najneverovatnije izgovore. Nisam želeo da uvredim autore emisija o kojima nemam ništa lepo da izjavim

. Mama mi je još kao malom rekla da ako nekom nemaš ništa prijatno da kažeš bolje da ništa i ne govoriš. Ili je to bila mama Foresta Gumpa? Nije bitno, dobar je savet…

Sedim ja tako i gledam talk show u kojem samo što sam izbegao gostovanje i osećam dve oprečne misli kako se rađaju u meni. Prvo mi drago što se ne blamiram s onim imbecilima koji ne propuštaju nijednu priliku da prikažu koliki su džiberi i džiberke, a u isto vreme osećam da bi neko, nekada, nekako i konačno više trebalo da im kaže da su šljam i ućutka ih. Jesam li baš ja taj usamljeni vitez kog je proročanstvo poslalo u kaljugu da zasija? Bilo je pokušaja da se “sistem uruši iznutra” i nijedan nije uspeo, a diverzant koji se ubacio iza neprijateljskih redova po pravilu bi ispadao budala kao i ostali akteri. I sad, pitanje glasi: da li ostati po strani i pustiti govnare da nesmetano nastave da caruju a jedinu utehu nalaziti u tome da si ostao čist do kraja i nisi dopustio da te svuku na svoj nivo ili sinđelićevski skočiti u septičku jamu srpske javnosti i pucati u barutanu, učiniti da fekalije polete do neba i usvinjen pasti moralno mrtav te sa sobom povući određeni deo neprijateljskog ljudstva?

Da li da sam sebe pamtim kao cool lika koji se nije dao srozati na nizak nivo ali i ništa nije uradio da se zlo smanji ili kao budalu koji je dao sve od sebe da nekom nešto objasni i samo su ga iskoristili na ustaljeni način, a njegov čin dopro je možda do jedne osobe, tamo negde?

A i sve te TV stanice uglavnom su u Beogradu i jako me mrzi da se cimam toliko…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 111 novembar 2012.

Razmišljam ovih dana o odluci koju treba da donesem, viagra i to brzo. Odluke nikada nisu lake, bar meni. Ovog puta, otputovati ili ne. A put je dug.
Tu su i „za i protiv“. Raščlanjujem obe opcije na sastavne delove. Ako uradim kajaću se, ako ne uradim, kajaću se.

I prisećam se svih savete o tome kako je ponekad najbolje ne vagati i ne procenjivati razumom već se pouzdati u „gut feeling“. Mada baš sam nedavno pročitala da najnovija istraživanja pokazuju da se na „gut feeling“ ne možemo oslanjati jer on najčešće odražava strepnju, strah, paniku koje su od promene, od novog, od iskoraka iz zone komfora. To su oni naši praiskonski „čuvari“ iz perioda kada smo lovili zarad opstanka i branili se od plemena iz susedne pećine.

Međutim, intuicija, treće oko ili šesto čulo imaju i mnoge druge svoje „izvore informisanja“ i načine na kje nam se obraćaju. Na primer, raznorazne znakove pored puta na koje treba da motrimo.

I tako sam ja danas pre podne, rešena da najzad pospremim prenatrpan radni sto, naletela na razglednicu sa svetionikom na kojoj je pisalo: „Dok plovite kroz život, ne izbegavajte uzburkano more. Mirna voda vas neće pretvoriti u veštog mornara.“

Kupiću danas tu kartu i skinuti prašinu sa kofera. Ma, uvek mogu odustati. Znate, onako filmski :)!

Njuzmagazin Time tradicionalno održava godišnji izbor najboljih globalnih blogova koji pokrivaju raznoliku tematiku od ekonomije, allergy gedžeta, preko američkog građanskog rata, do mode i kritike oblačenja Kejt Midlton.

Evo nekolkiko predloga sa lsite Top blogova za vaše nove blog miljenike:

• http://neverseconds.blogspot.com/ – blog koji prati menije školskih ustanova i šta deca jedu i piju
• http://thebillfold.com/ – blog o novcu i načinima njegovog trošenja
• http://www.npr.org/blogs/allsongs/  – blog koji definiše muzičke ukuse
• http://www.designsponge.com/ – uradi sam, dizajn enterijera, kultura življenja
• http://www.asymco.com/ tehno-analitički blog
• http://comicsbeat.com/ – blog posvećen stripu
• http://drezner.foreignpolicy.com/ – međunarodna politika
• http://500px.com/ foto-komjuniti blog
• http://www.manrepeller.com/ – modni blog