Pakao izneverenih očekivanja
Novi Sad će za nekoliko godina postati najopasnije mesto za život u Srbiji. Ovu, pills naoko neobičnu prognozu izneo sam mnogim sadašnjim, bivšim i budućim liderima grada i nisam uveren da su me najbolje shvatili.
Između dva popisa (za samo 9 godina, od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došli su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije…zavedeni pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano. U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu i čekaju bolji život. Oni drugi, došli su da studiraju, tata im je možda kupio stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke…
Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora grada, pokrajine ili republike, par javnih preduzeća i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva koji su pokupovali stanove mahom u Novom Sadu i čija dece takođe ovde idu u vrtiće “jer je u Novom Sadu lijepo”. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“ koje se još uvek šire celim regionom.
Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnijo da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 eura puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca.
Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast.
U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja… Za 5 godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“ sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.
Robrte mislim da si potpuno u pravu, na nasu veliku zalost…otisao sam iz Novog Sada pre tri godine i u proteklih nekoliko danas sam se uverio da ti nije ni iole blizu onome gradu u kejom sam nekada ziveo, radio i bio secan…vise nisam siguran da li bi se ikada vratio u nazad…
Hvala za iskrenost,
MIlan
Mene je strah da imam decu koja će rasti u ovom Novom Sadu, u ovoj Srbiji. Tako, postoje dva rešenja – ili da sebi uskratim decu, ili da sebe i svoju decu uskratim Srbiji.
Grad duhova i senki, privida što tone u jednoličnoj prolaznosti Dunava. Domaćin svetskog festivala i palanačke svesti umišljenih lopova-demokrata i lažnih, umno poremećenih nacionalista. Takozvana prestonica Vojvodine, postojbine proteranih, a vrednih, te stecište dođoša kojima autothotoni (i obratno) redovno “skidaju kajmak”. Grad sa najviše zelenih površina u bivšoj Jugi, a sada poligon za predizbornu disciplinu zvanu – ko više asfalta, tome više glasova! Grad multikulturalnosti u kojem Mađari u društvu Srba i Mađara pričaju strogo na mađarskom, dok Srbe koji ne znaju mađarski baš zabole da ga uče. Grad tolerancije, gde se gradski čelnici sa SPC ne dogovaraju, nego s njom pregovaraju, između pauza za prepucavanje. Mesto gde je Obojeni program obojio novi talas sa “Najvažnije je biti zdrav”, dok je sada “Najvažnije da je svetska produkcija”. Grad avangarde u kojem cveta nadmenost “zaslužnih”, i ako si s njima dobar, imaćeš i para. Grad u kojem se zakapitalila levica, mada je to zvanično Skvoter tim građanske inicijative. Grad u kojem je performans važniji od realnosti koju ljudi žive.
Istina. Kovertuj ovo razmisljanje. I otovri kovertu za 5 godina… Kada se mnogi budu ceskali po glavi sta su uradili tekuce godine…
Pardon, sve se slažem, izuzev… Urbane legende o “divnom Novom Sadu” i nisu baš legende…. Ja sam se rodila i odrasla u divnom Novom Sadu, a onda je on umro… Slava mu!
Pricali smo na temu, naseg Grada zaista, nebrojeno puta…Krozsudbine ljudi o kojima champracimo kafenishuci u Siciliji, kroz dogadjaje i manifestacije kulturne, koje pohodimo zajedno, kroz nase sabesednike koji nam se prikljucuju na matineima i soareima,etc…Ne mislim da je problem u svenarastajucoj populaciji koja pohodi Novi Sad. Da, mozda je Grad 60 iljadi stanovnika i docekao nespreman, ali je i narod, odnosno narodi koji zive na ovim prostorima jednako bio i ostao nespreman za sveobuhvatnu dezintegraciju drustveno-politickog uredjenja celokupne Drzave, te u tom mikrokontextu i naseg Grada. Naprosto, da je neko ziveo ovo sto mi zivimo od 1990. godine, recimo jedna ostrvska Velika Britanija, da ne kazem Kraljevstvo, sa sve onim njinim zemljama Komonvelta, da vidim kako bi se vladao…A, bicu fina, pa ti necu kasti, ovdi kako bi to plasticno izgledalo. Verujem, da ces se sloziti sa mnom da dokle god ne bude privrednika, odnosno proizvodnje, koja za sobom povlaci milion drugih okolnosti i mogucnosti, mi nemamo sta pricat o boljitku naseg drustva…O koncu, znas moju tezu, …u ovom casu, Vojvodina jeste srpska Kolumbija, a Novi Sad centar te mafije. Treba li u opste da napominjem, potpomognut pojedincima iz izvrshne oligarhijske vlasti.
@igor perkovic rodila sam se u dvojezicnoj porodici na telepu, odrasla u drustvu rusina, srba bosanaca i madjara. Na ulici smo se uvek sa srpskom sporazumevali, ne znam gde si ti upoznao madjare koji na madjarsko pricaju u blizini drugih nacija.
Malo je naslov predramatican, ali se slazem sa vecinom tvrdnji u tekstu, na zalost
@agnes curcic asodi Agi, kada pričam o društvenim problemima, kao i svi drugi na ovom svetu, ne mogu to da radim, a da ne uopštavam stvari. A uopštavanje, sasvim jasno, nosi rizike da će se osetiti prozvanim i neko ko ima apsolutno drugačija iskustva i razmišljanja, kao, eto, na primer ti. Isto je bilo i meni, kada sam se jednog sunčanog dana u društvu supruge zatekao u Kninu. Popeli smo se na Kninsku tvrđavu, uredno platili kartu, i onda saznali (od slova do slova: “Srbi su na ovom mestu imali koncentracione logore”. Istina je da ja nemam pojma da li je tu bilo konc. logora, ali, sve i da jeste, kakve ja imam veze sa tim Srbima? E pa, iste kakve i ti imaš veze sa ovdašnjim Mađarima na koje mislim. Oni nisu ništa manji nacionalisti od ovih srpskih naci-degenerika, a odlikuje ih i to što se druže isključivo među sobom, te kada se tu iz ovih ili onih razloga pojavi neko ko priča na srpskom, ako je u manjini, spika se najčešće na mađarskom. I to je činjenica utemeljena samo na mom ličnom iskustvu, tako da svako ima pravo da kaže kako umišljam, ili, još gore, lažem. Protiv slobode mišljenja glupo je boriti se. Ali je, takođe, kontraproduktivno živeti u zabludi kako netolerancije nema, tj.da su za istu krivi vazda jedni te isti. To što na 02kecu nikada nećeš čuti za ovaj problem, ili što se nikad nisi družila sa onima koji su skloni da ga prave, ili što nevladinom sektoru ne pada na pamet da čuje ovakvo mišljenje, odnosno, uzme ga kao polazno za širu raspravu, ne znači da problem ne postoji. Pa evo, kaži sama, kada si poslednji put naletela na javno slovo o dužnostima nacionalnih manjina u Vojvodini? Verovatno nisi naletela nikad. To je kao nekakav multi-kulturalni tabu, zapravo, tema u kojoj se prepoznaje loša namera predlogodavca. Ja nisam od tih.