Postenom nalazacu…
Sinoc sam iskoristila priliku da pogledam poslednje vece izlozbe Pikasovih grafika.
Prijatan ambijent Galerije Matice Srpske, arthritis rec kustosa o delima i umetniku, symptoms dokumentarac iz pedeset i neke koji prikazuje nastajanje genijevog dela uzivo (slikao je na staklu a simatelj je snimao sa druge strane tako da je “uhvatio” njegove poteze, radjanje i menjanje tek rodjne ideje, prerastanje jedne zamisli u drugu… – sto je za Pikasa karakteristicno), zatim, slajd show koji prikazuje stotine njegovih najpoznatijih dela, pa, pametna i radoznala lica studenata, mladih parova, ljubitelja umetnosti starije generacije i decak koji crta (papir i olovke nadohvat ruke za klince) dok ceka majku da pogleda izlozbu.
E, necu smarati o Pikasu!
Osim njegovih dela moj “utisak veceri” bila je pomisao da nam se neke stvari u zivotu dese prerano.
Kada sam u srednjoj kulturoloskoj skoli ucila o Pikasu, nije da me to nije zanimalo ali jednostavno bilo je – prerano! Pikaso i ja smo tada bili na razlicitim talasnim duzinama. Sada je vec drugacije. Mnogo drugacije.
Nedavno je razredni staresina moje cerke profesor Tornjanski na roditeljskom sastanku rekao, da mora da brani Anu Karenjinu jer je deca na casu napadaju da je nemoralna zena. “To je roman za nas, koji smo 15 god u braku, sta deca mogu da zaju o tome, sta oni znaju sta je jad…”, rekao je.
Sa 15 sam smatrala da treba da procitam, i usred letnjeg raspusta citala sam Carobni breg Tomasa Mana. Dostojevskog, takodje pre vremena, i mnoge druge…
Za razliku od Pikasa na koga mozes da “naletis” i kasnije u zivotu (na izlozbama nalik ovoj), na mnoge stvari vise ne mozes.
Surov zivotni tempo, trka za novcem, borba za opstanak, mnostvo narastajucih informacija koje nas preplavljuju – onemogucuju nam da se ponovo sretnemo sa Tomasom Manom, Dostojevskim, Tolstojem…
Tako je malo vremena.
Za sve sto treba da se uradi, procita, cuje, vidi, dozivi…
Moj dan vise nema 24 sata!. Ako neko primeti moje izgubljene sate neka bude ljubazan da mi ih vrati. Postenom nalazacu sledi nagrada :).
Lepo si to primetila. 2005. sam bio zaljubljen u kubizam, godinu dana kasnije u Art Deco, pa u Art Nouveau i celu Belle Epoque, zatim u Kandinskog i Shagala… Posle posete Bienalu u Veneciji pre dve nedelje – zainteresovala me je savremena umetnost 21. veka.
Nije me sramota da priznam da sam Braka, Piskasa i ceske kubiste otkrio tek u svojoj 37. godini. Pre toga sam samo cuo za njih. Posle toga zavoleo sam i desetine ostalih umetnika cije sam originale imao srecu da vidim u muzejima od Njujorka preko Madrida, Londona i Pariza do Moskve. Posle posete muzejima istrazivao sam na netu, kupovao monografije, gledao dokumentarce na TV-u…
Toliko slika koje treba videti, toliko knjiga koje treba procitati, toliko filmova i predstava za pogledati, toliko gradova posetiti… Ali, tu moram citirati Sartra: “Kada dodjete u novi grad, nemojte teziti da obidjete sve znamenitosti u par dana. Bolje pronadjite najboolju kafanu, uzmite dobar sto i pustite da grad prodje ispred vas!”. Nije slucajno smo neku knjigu procitali tek u 40. a ne u 20. godini… Verujem da ne treba panicno juriti za svim onim sto smo u trci za poslom i zivotom propustili iako se i sam cesto tako ponasam.
Sve sto si napisala…,svaka cast! Potpuno se slazem, neke stvari nam se prerano ^dese^. Ipak, nikad nije kasno, svo vreme sveta je nase!
… U srednjoj skoli sam citala kao luda. Nema te knjige koja je stajala u dedinoj vitrini a da je nisam overila. Moj maturski rad iz srpskog, E.M. Remarque. Nisam znala za koju knjigu da se odlucim, pa sam obradila sve. Na zappadu nista novo, Tri ratna druga, Iskra zivota… Ipak, poseban akcenat na Trijumfalnoj kapiji. Dr. Ravik i Joana Madu… Mislim da sam je znala napamet, eto.
Onda posle par godina, film na tv-u. Njega je glumio Robert Mitchum, nju ona lepa s plavim ocima, Leslie An Down, mislim. I razocaram se, kazem, nije to moj Remark. Ne moze biti. Ja sam tu knjigu citala na minus deset, u ladnoj sobi, s lampom ispod jorgana…. Ovo nije ni blizu.
I tako, pricam o tome s jednom prijateljicom s posla, kazem, nemam tu knjigu, nekom sam je dala, i nikad mi se nije vratila. Trazila sam je po knjizarama, ali tesko, niko danas ne cita Remarka.
Elem, nakon nekoliko dana, stigne mi interna posta, na posao. Beli koverat naslovljen na mene. Potezak. Da nije bomba, zezamo se u kancelariji. Antrax…?
Otvorim, vidim – knjiga.
Pozutela, stara, ali Trijumfalna kapija. Umotana u beli papir, na kom je isprintana kutija bensedina. I posveta. ”Za regulisanje pritiska, 6 X 1 na dan, za mog druga, Plavsa.”
Kako si nasla, pitam je kasnije. Lepo, zaredjala po antikvarnicama i eto…
Od tada, pocinjala sam da je citam i po nekoliko puta, ne ide. Hrvatski prevod, nije to to. Moja je bila u izdanju ”Minerve”…
Mislila sam da je do knjige. Nije. Do mene je. Neke beta-blokatore, valjda prosto prerastemo.