Nekada davno u zemlji samoupravljana i besplatnih polutki postojale su samo jedne farmerice – Levis 501. I morao si da ih imaš! Besmislu u prilog – zbog toga da bi izgledao kao i ostalih 90% tvojih vršnjaka. Ipak, cough ne izgledati kao tih 90 posto, try značilo je izgledati kao “onih” 10 posto a, prostate za razliku od ostalih manjinskih elita, u toj grupaciji nisi želeo da se nađeš. Ovo “birano” društvo bilo je osuđeno da brani na golu, da ide po loptu, da se svojevoljno odriče užine i da vežba francuski poljubac na grliću flaše od Coca Cole do 18. godine. Dakle, svako odstupanje od osnovnog učenja (marka, broj, boja etikete) prolazilo je neslavno kao i skorašnje genetske modifikacije Smokija.

“Levare petstokec” prodavale su se u tri varijante: tamnoteget, koje su svojim naslednicima kupovale majke neoduševljene idejom da često uključuju veš-mašinu, svetloplave – izbor kraljeva lakih rešenja godinama kasnije zaposlenih kao portiri ili obezbeđenje, i one “srednje”. E, te “srednje” bile su prava stvar! Kada su nove, stekao si utisak da si uvukao noge u dva oluka i neko neupućen s pravom bi postavio pitanje: “U čemu je fazon?” Fazon je bio u tome što si na imidžu morao da radiš jer se “šmekerski” izgled “levara”, a automatski i njihovog bubuljičavog vlasnika, dobijao revnosnim habanjem.

“Levare” su bile “najšmekerskije” posle odprilike dve godine, nakon što je mladi petlić gotovo srastao sa njima a one ispuštale svoju kamenovanu dušu po šavovima i osuđivale mnogu zbunjenu majku na nedeljno lomljenje igala “Bagat” mašine. “Levare” su se “izlizavale” u školskim klupama, na drvenim, uglancanim sedištima autobusa, na uličnim bankinama i stilskom nameštaju na svečanom ručku sa roditeljima tvoje devojke koja te je volela takvog kakav si ali te je volela mnogo više baš zato što si u “levarama”. A u tim godinama “voleti” znači samo jedno… O, da…

Zbog toga je, u tim dermatološki traumatičnim godinama, i meni na um pala ideja da “zaradim svoje prve ‘levare’”. Taj mudri plan završio se u zadimljenoj policijskoj stanici sa dvojicom pijanih inspektora. Dobro, jedan je bio pijan… Ali, zahvaljujući tom demonski privlačnom parčetu teksasa, shvatio sam poentu – da treba da popravim keca iz geografije i da je pasivno pijanstvo moguće.

Zašto vam to uopšte pričam? Pa, eto, u FHM-u smo, he, he, već dve godinice… Srastao je sa nama i dobio pravu šmekersku patinu. Uživajte i nosite ga ponosno… Da svi vide…