Veze. Ima nešto gotovo religijsko u ovom starom srpskom običaju. One su nevidljiva sila, čije je postojanje teško empirijski dokazati. Imaju svoje sledbenike, predane mistike koji su kao lokaciju svog služenja izabrali pošte, zdravstvene ustanove, proizvodne trake… Jedno je sigurno – od njih mnogo više zavisi nego od Božje volje. Religija veza nikada neće doživeti krizu, različita tumačenja i neće imati problem sa sekularnošću. Zapravo, u dualizmu svetovnog i duhovnog i leži njiena magična snaga. U čvrstom verovanju da će ti svetost veze pomoći sa svim mikroproblemima ovozemaljskog života. “Znaš li nekog tamo?” i potvrdan odgovor na ovo pitanje kod većine vernika ove kosmopolitske religije izaziva veliki mokri prasak koji se može porediti samo sa premijernim ukazivanjem Gospe međ’ kamenom, crvenicom i dračom u vukojebini Hercegovine. Ne kažem da Gospa treba da nastupi na Jazu, ali… Uglavnom, u zavisnosti od nemilice u kojoj se vernik našao “Sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” može se prineti žrtva u vidu 200 grama mlevene ili ključevi stana na Novom Beogradu. Ili je barem tako bilo. Sada se ime gospodnje uzima uludo. “Komšija, ajde naplati mi cigare, molim te, žurim…” ili “Pusti mog malog preko reda…” i slične “izjavne molbe” postale su deo folklora čak i u situacijama kada je božanska intervencija potpuno nepotrebna. Ono što iznenađuje zapravo jerevoltiranost duhovne braće koja glasno negoduju na nečije javno objavljivanje ezoteričnog iskustva. Naglas izrečena rečenica: “Srediću ja to preko Pere…” kod njih izaziva napad ljubomore kao da dotični ima crkvu u svom dvorištu… Pored džakuzija. Gnušanje nad ovom nečasnom mehanikom podrazumeva se iako su i sami više nego spremni da uživaju u zabranjenim plodovima tuđeg rada. “Lako je njemu – on zna Peru!” (a Pera je inače j*beni poštar i veliki poštovalac Rubinovih proizvoda) napućenih usana i prekrštenih ruku duri se mala Luca, silno se trudeći da ne otkrije svoju kolaboracionističku prirodu i prizna da će ona isto to srediti preko Milana (majstora koji joj popravlja veš-mašinu i velikog poštovaoca Rubinovih proizvoda). Jer, Luca je ispravna. Luca ima hobi. Ona pije puno kafe i provera svoj rodoslov. Ona ima mamu i posao. Luca možda ne ume da obavlja bazične životne funkcije, ne mislim ovde na disanje i ostale instinktivne radnje, ali pitaj Boga gde gura četkicu za zube… Luca ne ume da radi svoj posao, ali zato odlično ne ume ni bilo šta drugo. Luca će dovesti firmu do bankrota, poslodavca do srčanog udara, a kolegu poštenog radnika do orgazma. Kratkog i neubedljivog. Umoran sam, Luco, evo ti za taksi, brinuće se mati…