Ja sam onaj pas koji laje dok karavani prolaze…

Ovog leta sam sasvim sigurno oborio vlastiti rekord u propuštanju događaja koji su svetu oko mene i te kako bitni. Kao posebne uspehe ove sezone naveo bih svoje odbijanje da u svest primim hepeninge – kao što su Sabor trubača u Guči, viagra buy Letnje olimpijske igre u Pekingu i rat u gruzijskoj pokrajini Južna Osetija. Ovakav poduhvat zahteva da vama, ailment (ne)zainteresovanom javnom mnjenju, objasnim tajnu svoga uspeha i dam neku prigodnu izjavu… Ovako: Guču tradicionalno ignorišem od njenog nastanka (što znači da sam je ignorisao i 20 godina pre nego što sam se rodio, ali takav sam vam ja. Sve mogu ako se potrudim!) i već sam se toliko izveštio da verujem da bih mogao da odem i na lice mesta a da se ne uključim u sve to. Priznajem da je ove godine bilo baš teško, jer se vaskoliki srbijanski domaćinluk potrudio da njihovo gibaničarsko poselo izviri iz svega što podseća na sredstvo informisanja. Najteže mi je bilo kada sam, tupo prebacujući kanale na TV-u, nabasao na prenos jedne od večeri i tamo video jaaako sisatu plavušu kako đipa na ramenima stasitog gastarbajtera. Tada umalo da ostanem na kanalu Javnog servisa! Dobro je da je deset narednih kadrova bilo posvećeno vojvodama od Gajbe dok sede u blatu i spasavaju srpstvo. Olimpijadu sam skoro celu uspeo da previdim, ali mi se, avaj, opet u naletu blentave dosade, zalomio prenos sinhronizovanih muških skokova u vodu. Pa, to je više gay od najboljeg druga Grand pevačice. Izvadiću se time što nisam video ni sekund onog spektakularnog otvaranja o kojem svi pričaju. Ništa! Čuo sam da su ljudi leteli i da će Tibet zauvek ostati kineski zbog toga, ali sam baš tog dana morao da se teglim po krevetu i da smišljam šta ću jesti kada toplotni udar napolju malo umine. Najvažniji vojno-politički sukob letnje sezone poklopio se sa otvaranjem Olimpijade, pa sam i njega propustio u kompletu. Nisam stigao ni da formiram stav o celoj toj zavrzlami u Osetijama, ali otprilike mi je jasno ko je tu u pravu – čim pogledam naše sovjetske vesti u 19.30. Ali, tu mom propuštanju događaja nije kraj. Nemojte misliti da sam snob i da samo izbegavam svetske događaje. Ne. Ja se i na ova lokalna dešavanja oglušujem sa istim žarom i intenzitetom. Delom zbog toga što, kad me negde pozovu, pozivnica stigne taman jedan dan posle događaja, a delom i zbog mojih letnjih obaveza prema krevetu, ostalim ležaljkama, diviksima i špriceru. A, da – treba i ovaj časopis neko da sklepa, pa mi i to oduzme malo vremena…