Citat:

We were rolling with a CAAT (combined anti-armor) platoon from the 2nd Battalion, stomach 6th Marine Regiment. There isn’t much of an anti-armor mission in Iraq, order so CAAT platoons have increasingly been used as QRF (quick reaction forces) and for heavily armed vehicular patrols. We were positioned along one of the MSRs (main supply routes) in the city of Fallujah, diagnosis in front of a hospital. How fitting, huh? The insurgent had two vehicles to choose from, and he shot at us. I guess it was our lucky day.

Iako ovih par redaka izgledaju kao da su istrgnuti iz nekog akcionog romana ili scenarija za novi holivudski ratni spektakl, zapravo se radi o isečku iz blog-zapisa jednog od mnogobrojnih ratnih blogova-dnevnika personala koji služi u američkom korpusu marinaca u Iraku.

Iako vođenjem ratnih Web dnevnika marinci ne narušavaju nijedno vojno pravilo, protivnik iz ovih naizgled bezazlenih redova može da dođe do veoma korisnih informacija o operacijama Marinskog korpusa. Na ovaj način vojni blogeri mogu sasvim nenamerno da potencijalno ugroze sebe i svoje saborce, mogu da imaju indirektnog uticaja na razbijanje kohezije i narušavanje profesionalne slike o svojoj jedinici.

Dovoljno je u pretraživač uneti ključne reči “Marines blog” ili “military blog” i velika je verovatnoća da ćete ka rezultat dobiti gomilu linkova do blogova vojnika koji se trenutno nalaze na službi u Iraku, iz kojih ćete moći da steknete dnevni uvid o dešavanjima na terenu, što bi rekli “face on the place“.

Blogovi su u poslednje vreme široko prihvaćeni kao konvencionalna forma modernih masovnih komunikacija, a uvećan pristup širokopojasnom Internetu i povećanje poverenja u online izvore vesti samo su dali dodatni zamajac ovoj evoluciji.

Neki od službenika na terenu poput majora Michaela Cohena su toliko preduzimljivi da su na terenu kreirali sopstvene računarske mreže, odvojene od zvaničnih – vojnih. Tako je ovaj vojni medicinar zakupio sopstveni satelitski link ka Internetu, iz bolnice u Mosulu gde radi, kako bi sebi omogućio nesmetan i neograničen pristup Internetu i e-mailu. Sa iste pozicije on je pokrenuo i lični blog na kome je objavljivao iskustva iz poljske bolnice, i to sa veoma velikom detaljnošću, što je ubrzo bilo dovoljno da privuče pažnju njegovih pretpostavljenih i dobije privremenu zabranu na sve online aktivnosti.

U bezbrojnim prethodnim ratovima širom planete trupe na prvim borbenim linijama bile su upoznate sa kontrolom njihove komunikacije sa pozadinom kako bi se sprečilo oticanje informacija. Tako su recimo tokom II svetskog rata i sami novinari prepoznali važnost prethodne cenzure i samocenzure, pre objavljivanja “škakljivih” sadržaja.

Danas, furizni napredak tehnologije omogućio je direktnu komunikaciju vojnika iz borbenih zona sa njihovim voljenima, negde tamo daleko, kod kuće. Digitalna revolucija donela je široku i masovnu upotrebu digitalnih fotoaparata, računara, mobilnih telefona i drugih gedžeta, omogućavajući svakom prosečnom marincu da bude ratni novinar-amater, te da zabilazeći lanac komande objavljuje lična razmišljanja, poglede i osećanja.

Najgora potencijalna konsekvenca blogovanja vojnih službenika bez prethodnog cenzurisanja je otkrivanje ključnih operacionih informacija. Pretpostavljajući da protivnik poseduje znanja i mogućnosti da iskoristi razotkrivene informacije, neki blogovi mogu biti odlično oruđe u neželjenim rukama.

Da je “vrag odneo šalu” ukazuje i poruka američkog ministarstva odbrane upućena vojnom personalu u Iraku “da ne mogu voditi blogove u vreme službe, te da ti blog-sadržaji ne smeju da sadrže bilo kakve informacije o vojnim aktivnostima, koje inače nisu dostupne javnosti”. U to poruci detaljno je i objašnjeno šta treba da bude predmet autocenzure, od dnevnih aktivnosti, preko morala jedinice i rezultata pojedinih operacija, do statusa opremljenosti jedinica.

Kao kontraargumente u odbrani ratnog blogovanja, blogeri navode blogovi zapravo povoljno utiču kako na njihove jedinice, tako i na javno mnjenje, a kao primer se navodi i indirektan uticaj napisa na marinskim blogovima, na bolju opremljenost jedinica na terenu i veću pomoć porodicama nastradalih vojnika.

Većina vojnih blogera je svesna otvorenosti njihovih zapisa prema celom svetu, i većina se trudi da ne objavi nešto što bi narušilo bezbednost na terenu. Takođe, većina blogova su rezultat proste potrebe vojnika da iskažu sopstvenu verziju priče – koja opet nailazi na brojnu čitalačku publiku “žednu” ove vrste reality uzbuđenja.

Bilo kako bilo, ratovi dolaze i prolaze, donose zlo i uništenje, a samo se menjaju tehnologija i sredstva.