Nedavno sam se vratila sa poslovnog putovanja iz Pariza i zaključila sam da su business trips veoma tužni skupovi. Zašto? Išla sam kao jedini novinar iz Srbije i dočekala me je zaista divna delegacija ljudi o kojima još uvek ne smem ništa da pričam jer se radi o poslovnoj tajni te je i proizvod koji su lansirali još uvek nepoznanica za javnost; imala sam fantastičan tretman, viagra 100mg luksuzan hotel, sale priliku da vidim organizovanje dogadjaja na jedan novi i prisan način, sve je bilo fantastično. Dakle, zašto tužni skupovi, pitate se. Pa, zbog onog posle dogadjaja.

U Parizu sam boravila desetak dana 2004. godine i sa svojom drugaricom obilazila muzeje, galerije, trgovačke centre, znamenita mesta, Euro Diznilend, ručala u preslatkim i familijarnim restoranima, pila kafice kod Luvra i na Ajfelovoj kuli, sjajno smo se provodile..a sada sam potpuno SAMA. Da li otići u hotelsku sobu i biti potpuni očajnik koji je došao u Pariz i gleda tv u hotelu ili šetati i obilaziti ALL ALONE?

Ovo drugo naravno. Nemam ja strah da ostanem sama sa sobom, nekad sam sasvim dobro društvo, snalažljiva sam, prilično sam proputovala, govorim čak i pomalo Francuski, sve je to ok ali dok šetam pored Opere i lagano počinjem da osećam bol u nogama razmišljam: Bože dragi, kako je strašno kad čovek nema sa kim kafu da popije, da prokomentariše protekli dan, sumira utiske, blebeće, ma bilo šta…i tako ja stojim na semaforu i pored mene se stvori devojka sa mapom u ruci i nasmeje se. Pomislim Francuskinja nije, one se i ne smeškaju nepoznatima, pitam je kako se snalazi i odakle je.

Milica i Renata u baru “Costes”

Iz Brazila i zove se Renata, došla je u Pariz da traži posao u predstavništvu avio kompanije iz Brazila. I ona je sama jer njeni domaćini rade i niko nema vremena za šetnju i razgledanje. Ko zna koliko su puta već prošli tim ulicama a treba i zaraditi za extra skup život u zapadnim metropolama. I tako nas dve, do pre par minuta usamljene, odlazimo u obližnji prelepi bar “Costes”, (rue St. Honore) i naručujemo: ona cup de champaign a ja po starom dobrom srpskom običaju kafu. Zavalile smo se i pričale jedna drugoj svoju istoriju i razlog posete Parizu. Posle smo otišle i u šoping i na večeru zajedno i smejale se, slikale, ćakulale…

Ona je sutradan ujutru imala let za Brazil a ja sam sama otišla do Notre Damma, popila sama kafu, platila je 10 evra!!! i zaključila da ponekad prija nakratko ostati bez društva i telefonske zvonjave ali na duže vreme i na prelepom mestu to je jednostavno greota, postavljaš sebi previše pitanja na koja nemaš i ne možeš da imaš odgovore, misliš da svi gledaju u tebe a ako si nešto smešno pomislio ili video, ne daj Bože da se nasmeješ, pomisliće da si lud…. Sa Renatom se dopisujem, poslala mi je fotografije i ako ikad odem u Brazil imam pravog vodiča…:)