Iako će me već zbog naziva teme mnogi prozivati (Miro, therapy ja Vas volim :)), erectile smatram da taj izraz najbolje i najkraće opisuje ono o čemu želim da pišem.

Nedavno sam se ozbiljno zamislila – koliko puta u životu mi se desilo da se zadovoljim nečim što vredi manje od onog što znam da mogu i da zaslužujem. Naravno, nisam došla ni do približnog broja, jer se dešavalo gotovo svakodnevno.
“Ma neka, pusti, samo da nije gore”, rečenica je koju sam nebrojeno puta sebi rekla. I sada se zbog svakog od tih puta kajem! A da budemo načisto, veoma sam uporna osoba i ukoliko mi je do nečega zaista stalo, pomeriću planine ako treba… ali sa druge strane, toliko puta sam pristala na manje od onoga što je trebalo!
I sigurna sam da se svako našao više puta u takvim situacijama. Zanima me, zašto to ljudi rade? Da li smo nekada jednostavno lenji da se potrudimo, izborimo se za nešto? Da li zaista možemo da prihvatimo bilo šta, “samo da nije gore”?
Koliko vas je pristalo na uslove na poslu koji su daleko ispod onog što zaslužujete, a možda ste i mogli da se izborite za više? Koliko vas je imalo prijatelje koji to ustvari nisu bili? Koliko vas je bilo u vezama koje nikuda nisu vodile?

Još uvek žalim što na prvoj godini fakulteta nisam poništila 6 iz Rimskog prava, jer sam znala za više, iako mi prosek nikada nije bio bitan. Besna sam i na sebe i na profesorku, samo zato što tada nisam uradila ništa povodom toga!
Sebi ne opraštam što sam godine provela u lošoj vezi, samo zato jer sam tada verovala da je i loša bolja od nikakve!
A još manje to što se nisam borila za ono što je valjalo, jer sam išla linijom manjeg otpora…

Sada sam starija i iskreno verujem pametnija, i to mi se sve ređe dešava.
“Ne, ne želim sladoled od šumskog voća. Mrzim šumsko voće!”.
Uvek treba početi od malih stvari :)

Kajete li se vi zbog nečega?