Dvorac Belvedere u Beču, here subota je popodne i ostalo je još samo pola sata da pogledamo izložbu posvećenu 150. godišnjici rođenja Gustava Klimta (1864-1918). Najznačajnija dela ovog austrijskog slikara i inače se nalaze u Belvedereu kao deo stalne postavke, order poput čuvenog platna „Poljubac“ („Najčuveniji poljubac na svetu“, ampoule kako piše na reklami na bečkom aerodromu), deo je u Leopold muzeju, takođe u Beču, a verovatno najpoznatija njegova slika „Adela Bloh Bauer“, prodata pre 6 godina za rekordnih 135 miliona dolara Ronaldu Lauderu nasledniku velike kozmetičke korporacije i trenutno se nalazi u „Neue Galerie“ u Njujorku.

Klimt je jedan od trojice čuvenih austrijskih slikara koji su umrli 1918. zajedno sa Austrougarskom. Druga dvojica su Egon Šile i Koloman Mozer. Godina u kojoj se završio Veiki rat a „španska groznica“ pokosila milione žitelja Evrope, odnela je sa sobom i trojicu velikih umetnika. Danas, bezmalo 100 godina posle njihove smrti, milioni turista svake godine dolaze u Beč da odaju počast velikanima secesije, stila koji je obeležio prelaz vekova.

Dok letimo dan kasnije avionom za Palmu, razmišljam o tome kako je gotovo sve u Evropi ali i širom sveta – što iz oblasti arhitekture ili umetnosti pobuđuje pažnju turista i putnika – nastalo pre 50 i više godina . Gradovi koje smo obišli na krstarenju u narednih sedam dana učvrstili su me u tom uverenju: u Barselonu turisti dolaze zbog remek-dela na otvorenom prostoru ili u muzejima i galerijama – Gaudija(1852-1926), Pikasa (1881-1973) , Dalija (1904-1989 ), Miroa (1893-1983)… Ima Barselona i bisera savremene arhitekture (ako ih neko ima onda je to ovaj grad), galerija savremene umetnosti i ostalih „proizvoda“ sa kraja 20. i početka 21. veka – ali tu nikad gotovo nikog nisam zatekao. Slično i u Malagi (rodni grad Pabla Pikasa), na Gibraltaru, u Ibizi, Marselju…

Ako izuzmemo „vanvremenske kategorije“ kao što su hrana, šoping, prirodne lepote, plaže, akvarijumi i zabavni parkovi – sve što „stvara redove i gužvu“ stvoreno je pre pronalaska  interneta. Proteklih 30 godina tehnologija je napredovala džinovskim koracima – a jesu li arhitektura i umetnost odgovorili adekvatno na ono šta zanima ogromnu većinu ljud?

Hoće li 2112. turisti hrliti u Beč povodom 250 godišnjice rođenja Klimta, ili će se u međuvremenu roditi (ili se već rodio?) neki umetnik i arhitekta koji će ga baciti u zasenak? Da li su umetnost i arhitektura koji pobuđuju pažnju ogromne većine turista – zapravo kič i sredstva za „zasenjivanje prostote“ dok se „prava umetnost“ krije u, većini nerazumljivim instalacijama i mračnim sobama sa video-radovima, po muzejima i galerijama u kojima izlažu umetnici rođeni nakon Vijetnamskog rata?

London? Jedina arhitektonska ili umetnička atrakcija koja privlači turiste a mlađa je od 70 godina je „London Eye“, ispred kojeg je red – ne zato što ga ljudi vide kao umetničko delo, nego kao malo veći vašarski „točak“ sa čijeg vrha je nalepša panorama grada. Sve ostalo – muzeji, zgrade, mostovi – sve je nastalo pre 2. Sv. rata. I ovde ima savremeno dizajniranih zgrada i muzeja i galerija savremene umetosti, kao i u Barseloni – ali ni tu oko njih nema gotovo nikog.

Slična priča se može ispričati za gotovo sve velike prestonice Evrope i sveta: Pariz, Berlin, Rim, Lisabon, Madrid, Dablin, Havana, Moskvu, Peking, Rio, Budimpešta, Milano, Kairo, Bombaj… Gde god sam putovao, svuda je bilo isto.

Čak i Njujork – kao sinonim za „novi svet“ najviše ljudi privlači upravo „proizvodima“ starijim od 70 godina – Empajer Stejt Bilding (1931.), Krajsler Bilding (1928.), Kip slobode (1886.), Bruklinski most (1883.), MoMA (1929.), Metropoliten muzej (1872.)… I Njujork je naravno pun bisera savremene umetnosti i arhitekture – koji, eto, skoro nikog ne zanimaju…

Hoće li tako biti i 2112. ili će za 100 godina turistima biti zanimljivija dela sa početka 21. veka?

Reći ćete – a Dubai? Zašto turisti odlaze u taj grad u kojem ništa nije starije od 30 godina? Osim hotela „Burdž el Araba“ koji je zaista prepoznatljiv širom planete, malo šta od arhitektonskih ili (ne daj Bože) umetničkih „uradaka“ privlači pažnju turista koji tamo odlaze. Neko će reći da je to tipična „nouveau riche“ destinacija na koju idu oni koje zanimaju samo šoping, zabava i plaže.

Jedini grad na planeti u kojem sam bio a za koji mogu da tvrdim da je glavni motiv za dolazak turista arhitektnosko delo s kraja 20. veka je – Bilbao. Naime, kada je u njemu otvoren Gugejhajm muzej 1997. godine – u najveći grad Baskije su počele da dolaze reke turista iz celog sveta. Muzej je remek-delo savremene arhitekture i u njemu se izlažu gotovo isključivo dela savremene umetnosti. Grad je lep, hrana i vino jeftini, ima u njemu i lepih grada iz 18. i 19. veka, plaža na Atlantiku nije daleko, šoping je solidan, ali da – glavni motiv za dolazak 90% turista u Bilbao je – Gugenhajm! Dakle, Bilbao! Ima li još neki? Možda ovde uguramo još i Sidnej čija je čuvena opera počela da se gradi 1959. a završena 1973. – ali, složićete se, i to je vreme „pre interneta“.

U čemu je dakle problem? Nedostatak istorijske distance umanjuje interesovanje? Ne bih rekao!

20. vek bio je vek umetnosti a 21. tehnologije i čistog konzumerizma?

Da li sve gore pobrojano još interesuje samo nas „rođene pre kraja Vijetnamskog rata“ dok pripadnike mlađe generacije (barem ogromnu većinu njih) apsolutno boli uvo za Klimta, Gaudija, Šilea, Miroa, Gugenhajma, Bruklinski most, Kineski zid, Vasilija Blaženog i Hrista Iskupitelja koji raširenih ruku „lebdi“ nad Rijom?

Da li njih već sada zanimaju samo: moda, gedžeti i zabava?

Ono što imam prilike da vidim na brojnim putovanjima ali i u svom okruženju – govori mi da ova teorija nije daleko od istine.

Napredna društva bore se protiv toga na razne načine – muzeji u Parizu, Londonu i Njujorku puni su školske pa i predškolske dece koja sede na podu i uz pomoć kustosa „analiziraju“ neku sliku. Da li je to dovoljno? Hoće li ih u tinejdžerskom dobu to interesovanje potpuno napustiti a njihove glave zaposesti „sveto trojstvo“: šoping, gedžeti i zabava.

OK – ponekog zanima i sport (prilično slaba poseta turista na Olimijski igrama u Londonu ukazuje da ni ta vrsta turizma nije u usponu!). Naravno, ostaju tu i „verski turizam“, „kongresni turizam“, „seks turizam“, „kockarski turizam“ – ali sve ove „grane“ bazirene su na „vanvremenskim kategorijama“ (Bog, seks, kocka…a u slučaju kongresnog turizma – češće seks, šoping i zabava – nego nešto drugo).

Pažnje vredan bio je napor Galerije Matice Srpske u Novom Sadu da tokom festivala „Exit“ po centru grada rasporedi flajere u kojima poziva „egzitaše“ da se u pauzama zabave „ohlade uz umetnost“. Bilo bi zanimljivo čuti od upravnice kakvog je to efekta imalo na ovu, vrlo specifičnu grupu turista.

Da se vratimo na arhitekturu i umetnost sa početka priče. Biće zanimljivo videti kako će se stvari na ovom polju odvijati već u narednih desetak godina (čini se da se „istorija ubrzava“) a šta će turiste zanimati 2112. godine iz današnje perspektive – gotovo je nemoguće predvideti.