Nakon što sam prošle nedelje na HRT-u odgledao film “Što je Iva snimila 31. listopada 2003.” siguran sam je Nenad Polimac (filmski kritičar zagrebačkog “Nacionala” i član žirija Filmskog festivala Srbije) bio u pravu kada je nedavno izjavio da je hrvatski film danas bolji od srpskog.

“ŠTA JE IVA SNIMILA…”: Inserti iz filma

Do pre par godina takva izjava bi bila smatrana neviđenom glupšću, ailment drskošću, nepoznavanjem materije i – javno ismejana. Međutim, nakon što se odgleda šta je hrvatska kinematografija izbacila proteklih nekoliko godina i šta je od 2000. na ovamo učinila srpska – stvari postaju drugačije. Hrvatskai film – decenijama potpuno inferioran u odnosu na srpski – u 21. veku preuzeo je primat.

Kada sam na otvaranju Filmskog festivala Srbije pre projekcije Kusturičinog filma video uvodni kroki “U slavu srpskog filma” sa insertima iz onoga što se može nazvati srpskom kinematografijom od dokumentarca o krunisanju Kralja Petra I iz 1904. do “Šejtanovog ratnika” – oblio me je osećaj ponosa što živim u zemlji koja je produkovala toliko dobrih filmova!

Ono što je potom usledilo uverilo me je u tačnost Polimčevih reči. Kako naime drugačije gledati na filmsku produkciju u kojoj autor “Podzemlja” i “Doma za vešanje” snima takav banalni bućkuriš već viđenih fazona, komediju kojoj se niko ne smeje – kakav je film “Zavet“. Kako ne uzdahnuti duboko nakon što Šijan propusti sjanu priliku i upropasti odličnu ideju da svoj autobus iz “Ko to tamo peva” iz 1941. godine smesti sa gomilom istih glumaca u 1991. Film “S.O.S. – Save Our Souls” teško zavređuje da “čisti cipele” delima istog autora s početka osamdesetih.

Nagradu za najboljeg srpskog glumca dobio je Rom naturščik iz Žilnikovog filma!?! I to pored živog Nebojše Glogovca koji je odigrao rolu života u “Hadersfildu“. Najboljim filmov proglašen je “Belle Epoque” čije je snimanje završeno još pre 17 godina i koji zaista takvu nagradu ne zaslužuje čak ni u tako lošoj konkurenciji.

Ovaj post nema za cilj da se pridruži orkestriranom pljuvanju Filmskog festivala Srbije: bio sam tih dana u Novom Sadu, prisustvovao sam nekolicini projekcija, atmofera u gradu je bila karnevalska, propratni koncerti i sadržaji koje su organizovali ljudi iz EXIT-a, tradicionalno dobri. Drugog dana festivala nastup subotičkog benda “Gyass” je zbog kiše pomeren kod nas u “Garden“: svirka koja je usledila bila je jedna od najboljih spontanih žurki kojima sam prisustvovao!

Uz sve to lakše sam podneo očajan zvuk na svim projekcijama na kojima sam prisustvovao: u Katoličkoj porti je svaki put 10 minuta nakon početka filma počeo da strhovito zuji desni zvučnik a tokom projekcije Hadersfilma – ničim izavana se uključila i fontana čiji su se “vodoskoci” preseklikavali na platnu jer su projektori bili iza nje…

Da se vratimo srpskom filmu i činjenici da se od 2000. na ovamo uglavnom snimaju “uradci” poput “Zone“, “Ivkove slave“, “Anđela 3“, “Zaveta“, “S.O.S.” i sl. ili potpuno hermetični “autorski filmovi” kao što je “Hamlet” prikazan na proteklom Festivalu.

Da li su srpski scenaristi, reditelji i producenti izgubili inspiraciju nakon 5. oktobra? Kako to da nam je pozorište u globalu postalo još bolje od 2000. a film toliko potonuo? Da li je moguće da je Tuđmanovom smrću hrvatski film “vaskrsao” a da se srpski spustio u zemlju u Miloševićevom kovčegu?

Dok postavljate sebi ta pitanja, odgledajte film Tomislava Radića “Šta je Iva snimila 31. listopada 2003.“. Ukratko, otac (Ivo Gregurović) kupuje kćerci Ivi kameru za njen 15. rođendan i čitav film je “snimljen” iz vizure te kamere. Isto veče dolazi na večeru kod njih u stan očev poslovni prijatelj Nemac. Tu nastaje zaplet jer je on spreman da učini sve kako bi udovoljno svom poslovnom partneru i privolio ga da potpiše ugovor. Tu su svi naši karakteri: otac tranzicioni gubitnik koji pokušava da se dokopa “posla stoleća”; majka (Anja Šovagović-Despot) na pragu da postane alkoholičarka; kćerka u pubertetu koja je uverena da je niko ne shvata, ujak dekintirani umetnik, grafički dizajner koji posuđuje novac od sestrinog muža; devojka iz agencije za poslovnu pratnju koja odlično govori nemački i ne želi da se nazivaju kurovom nego “escortom”… Sve to u ambijentu jednog našeg prosečnog stana i kasnije jedne naše prosečne kafane. Odlično smišljeno, sjajno režirano, još bolje odglumljeno.

“ŠTA JE IVA SNIMILA…”: Inserti iz filma