Nisam ja samo stariji nego smo i mi jadniji

Treću godinu zaredom, anesthetist a možda i duže, ali za ovoliko sam siguran, imamo prilike da uživamo u danima Kopaonika u Novom Sadu (Beogradu, Subotici, Podgorici). Nešto se tamo negde otkačilo, pregorelo, slomilo, pa sad u mom kraju imamo skoro ceo jedan mesec godišnje pokriven metrom snega, a temperatura padne i do –27 Celzijusovih. Dve stvari odmah primećujem: 1. Ovako nije bilo kad sam ja bio mali i 2. Userem se od straha kad vidim kako napada, a da se ovo dešava dvanaestogodišnjem meni – bio bih presrećan pa bih se opet uneredio. Upišavanjem. Od sreće!
Celo detinjstvo maštao sam o tvrđavi od snega u dvorištu iza zgrade. O dve tvrđave! Pa da ratuju moja zgrada protiv Mikičine i Jocine. Tvrđava da bude visoka dva metra i da ima snežne stepenice i tunel za brzo bekstvo. Ali, tada nije bilo ovoliko snega. Ako bi se skupio sneg koji je napadao za dve tadašnje zime, ne bi ga bilo onoliko koliko je napadao samo juče i danas.
Kad sam konačno dobio sneg svog života, bez da idem na udaljene planine, nisam se obradovao nego sam prestravljen. Da li sam ja to odrastao pa su zimske čarolije prestale da deluju na mene? Ne! Odgovorno tvrdim da sam malo odmakao od onog klinca koji se pali na grudvanje i igloe. Znam to jer me petarde i vatrometi jednako, ako ne i više, oduševljavaju i sada. O čemu se radi? Radi se o tome da danas živim u jadnijem društvu. Živim u lešini od države, okružen živim mrtvacima. Jedan sneg nam nokautira zemlju i drži je u nepokretnosti nedeljama. Sve crkne jer i bez snega je na izdisaju. Plašim se da će nestati struje. Plašim se da ću sjebati auto i pući lovu koju nemam na popravku. Plašim se da će opet ostati zatrpan i da ću skupo plaćati taksi kad želim da se pomerim nekud. Plašim se da će mi neko drag pasti i slomiti se ili drugačije nadrljati, a lečenje je skupo i traljavo. Plašim se da tu bednu i jadnu situaciju ne iskoristi neki od hiljada ludaka i napravi neko novo, veliko sranje na ekonomsko-političkom planu. Na kraju krajeva, plašim se jer ne vidim ni decu koja bi trebalo da se raduju ovolikom snegu. Tužni ljudi izgledaju još tužnije na snegu. Zimska idila baš i nije idila ako izaziva strah i očaj.

Srećna vam Nova godina! Daj te petarde i vatromet da dignem u vazduh ovaj skenj!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 112 januar/februar 2013.