Jako me zabole…

“Doktore, takva-i-takva stvar!”, panično sam uleteo na odeljenje psihijatrije lokalnog dispanzera. “Razumem, smirite se. Biće sve u redu”, dočekao me je smirenim glasom i velikodušno mi ponudio svoj kauč. On je poslednji koji može da mi pomogne. Moj um je na granici da se pretvori u paštetu i napusti me zauvek. Što je najgore, ja zapravo ne znam jesam li ja uopšte lud. Sve ukazuje na to da jesam. Nema okolišanja, izneću svoj problem otvoreno i hrabro: “Doktore, mene boli lakat, uvo i dupe za Novaka Đokovića i njegove teniske uspehe. Štaviše, dragi moj doktore, mene ceo tenis uopšte ne zanima. Eto, rekao sam!”

Dugo je ćutao i gledao me u oči, a zatim progovorio: “Mladi Milinoviću, to što si ti osetio sasvim je prirodno. Nauka poznaje milione slučajeva u kojima zdrave osobe osećaju ravnodušnost prema tenisu. Neke od tih osoba čak su srpskog porekla.” Pogledao sam ga, a oči su mi se smejale, mislio sam da sam pronašao spasenje. Ja sam normalan! Sa mnom je sve u redu! “Međutim, mladiću čestiti”, nastavio je potom, “iako je to osećanje sasvim prirodno i ne može nikome da šteti, nije poželjno iskazivati ga javno, pogotovo ne u sredini kao što je naša.”
Objasnio mi je da će mi društveni život biti uništen, a javna osuda mog stava može ići toliko daleko da ću verovatno biti prokazan kao izdajnik svoje zemlje i naroda.
“I ja sam, nikome ne reci, potpuno nefasciniran tenisom, a Đokovićev lik uspevam da zapamtim samo zato što mi je izuzetno iritantan”, rekao je konspirativno, šapćući. “Pokazaću ti proverene tehnike pomoću kojih će izgledati kao da te zaista zanima tenis, a zapravo ćeš moći da se posvetiš svom životu, radu i svemu ostalom.”

Prosvetlio me je sa nekoliko zaista jednostavnih izraza: Nole, brejk, đus, as, set i Federer, a potom mi otkrio načine zaobilaženja TV kanala na kojima dominira narandžasta ili zelena površina. Saznao sam da, van granica naše domovine, postoje bukvalno dve milijarde ljudi koje ne prate tenis. Ulio mi je nadu! Nosim se mišlju o odlasku u Švedsku, Kanadu ili neku drugu napredniju zemlju u kojoj se javno iskazivanje neinteresovanja za tenis toleriše. Opet, sa druge strane, jača mi i želja da se za te ideale borim u svojoj zemlji! Nema predaje.

Samo hrabro – što bi rek’o Nole…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 95 jul 2011.