Pamtićemo septembar po mnogo čemu. Pre svega po usvajanju novog Zakona o informisanju jer je elita odahnula, impotent a raja “podmirena” uvođenjem brojnih rialiti šou programa po vaskolikim nam TV stanicama sa nacionalnom pokrivenošću.

I dok tamo neki marginalci menjaju žene, a poznati likovi muzu krave na “Farmi”, izmrcvareni “junaci” “Trenutka istine” podsećaju me na likove iz kultnog filma “I konje ubijaju, zar ne?”
I, šta bi bio zajednički imenilac maratonskog plesa u cilju preživljavanja i ovog preznojavanja pod reflektorima dok su sve (srpske) oči sveta uprte u čoveka koji upravo treba da odgovori na pitanje da li je bio sa ljubavnicom u trenutku kada mu se rađalo dete? Kriza, naravno (ekonomska, kriza morala…)!

Ali, zapravo me je zadivio rialiti šou na B92, ali ne “Veliki brat”, taj je potpuno prevaziđen. Ovoga puta za moju konsternaciju bila je zaslužna informativna redakcija jer su mi “Vesti” na toj televiziji do 20. septembra, iz večeri u veče, razarale nervni sistem (kao, svojevremeno, TV Beograd početkom devedesetih izveštajima “sa ratišta”) “udarnom temom” koja se protezala na prvih petnaestak minuta a odnosila se, naravno, prvo na Paradu ponosa a potom na Povorku istog tog ponosa. Bar nedelju dana narečena parada bila je važnija od svega drugog, čak i od ulaska Srbije u Evropu, političkih i afera u privredi, važnija od života… Trebalo je po svaku cenu pred zapadnom javnošću zaslužiti predznak demokratske TV. Možda kane i neka parica…
Za nevolju, pročitah u novinama podatak da bi nas, poreske obveznike, ta šetnja po centru Beograda koštala milion evra. (?!) Dotad sam, uprkos svakovečernjem maltretmanu B92, na sve to gledala poprilično ambivalentno, međutim, na pomen tolike cifre, pao mi je mrak na oči. Dakle, ne treba biti matematički genije pa izračunati da bi nas predstavnici gej populacije (pet stotina prijavljenih) po glavi koštali – 2.000 evra! A koštali bi nas i više, s obzirom na pretnje nacionalističkih grupa kojima bi to bilo opravdanje da opet razbiju Beograd, da se ustreme na ambasade (ovoga puta na meti je bila švedska), o sukobima sa policijom i mogućim posledicama ne smem ni da mislim… Ipak mi se čini da je tu manifestaciju trebalo nazvati Paradom prkosa jer, kako drugačije objasniti njihovo neodustajanje (do zabrane) i neprihvatanje druge lokacije – parka na Ušću?

Zar je moguće da zemljica Srbija ne bi imala u šta pametnije da uloži taj novac? Nema kod nas sirotinje, gladi, bolesti, redova pred narodnim kuhinjama koje se polako gase jer Crveni krst nema sredstava za taj jedan obrok dnevno… (to je preslikano iz nekog drugog miljea pa nam je potureno da se malo nasekiramo).

Zar tim novcem ne bi mogle da se zbrinu desetine izbegličkih porodica, da im se podigne krov nad glavom i da se tako izbegne Parada jada (šta ako izbegla lica odluče da se, kao marginalizovana grupa, u povorci predstave svojim sugrađanima?) Zar su njihova prava na malo ljudskog dostojanstva toliko manje važna od prava gej orijentisanih? Evropa se odavno ne bavi prognanicima jer je “njihovo pitanje” rešeno na ovaj ili onaj način, ali Srbija mora da brine o ljudima koji nisu svojevoljno došli da se potucaju po nekakvim kampovima. Ko ono reče: “Dajte mi televiziju, pokoriću svet!”