Proteklih dana jedan za drugim, gradovi na severoistoku Iraka padaju u ruke sunitskih islamskih fundamentalista koji masakriraju civile i opasno se približavaju Bagdadu. Rat je gotovo potpuno uništio Siriju, Tursku potresaju neredi, Afganistan je već tri ipo decenije bojno polje, isto toliko – u Iranu su na vlasti mule i imami. U Pakistanu stalni teroristički napadi i napetost, iz Indije svakodnevno stižu jezive scene obešenih tinejdžerki koje su pre toga brutalno silovane i ubijene.

Možete li da zamislite pobrojane zemlje kao bezbednu rutu hipika koji iz Evrope putuju za Katmandu i Gou, spavaju pod vedrim nebom, nekažnjeno uživaju u kanabisu i muzici?

Freak Street, Katmandu

Turska, Sirija, Irak, Iran, Afganistan, Pakistan i Indija bili su ’60. i ’70. godina 20. veka na ruti nazvanoj “Hippie trail”. Bili su to začeci današnjeg low-cost turizma, alternativni način putovanja za Zapadnjake koji su želeli da istražuju Istok. Amerikanci su kompanijom “Icelandic Airlines” dolazili u Luksemburg (!) i odatle kretali uhodanom rutom čiji su krajnji cilj bile peščane plaže Goe u Indiji ili mistični Katmandu u Nepalu. “Usrana šminka defilira, našim putem za Katmandu”, pevao je početkom ’80. Džoni Štulić. U Katmanduu i dalje postoji ulica Jhochhen Tole nazvana Freak Street po hiljadama živopisnih hipika koji su tu prolazili šezdesetih i sedamdesetih godina. Neke od njih, ostarele hipike iz sedamdesetih video sam 1996. u Katmanduu i 2011. u Goi, ostali su da žive u na kraju svoje rute, pronašavši svoj Shangri-la.

Tih godina sve ove države bile su mirne, relativno liberalne, bez muslimanskog ekstremizma, bezbedne za žene i strance… Ulicama Kabula, Teherana ili Bagdada šetale su devojke u mini-suknjama (Istok Pavlović nas je pre par dana na to podsetio jednom fotografijom), alkohol nije bio zabranjen, marihuana se tolerisala na mnogim mestima, naročito u Afganistanu…

Onda je 1979. u Iranu izbila revolucija, Sovjeti su upali u Afganistan i od tada čitav potez od Bosfora do Ganga pretvoren je u nemirnu i negostoljubivu zonu u kojoj su kratki periodi mira samo varljiva pauza između krvavih sukoba: Iransko-irački rat (1981.-1988.), prvi napad na Irak (1991.), drugi napad na Irak (2003.), “Arapsko proleće” (od 2011.), neprekidni ratovi u Afganistanu…

Dok se “hippie trail” tokom ’60. i ’70. bezbrižno protezao Bliskim i Srednjim istokom, nešto istočnije – Indokina (Vijetnam, Kambodža, Laos) bila je poprište krvavih sukoba.

Onda se sreća okrenula, “gvozdena zavesa” je pala, ideologija je prestala da bude predmet sukoba, Indokina je od ’90. počela da se razvija kao jedan od najatraktivnijih turističkih regiona na svetu – dok u zemlje kojima je išao “hippie trail”, danas zahvaćene nacionalnim i verskim sukobima – gotovo da niko više i ne putuje osim prodavaca oružija i “pasa rata”.

Dok ovo pišem, razmišljam o Balkanu koji je u proteklih 70 godina (prosečni životni vek) imao ratove “samo” u periodu 1991-1999, pa su nam svima oni i danas izgovor za većinu nevolja koje imamo. Šta o svom životu da kaže, recimo, Iračanin, Iranac ili Afganistanac rođen 1979. koji danas ima 35 godina a celog svog života pamti samo rat, krv i bedu? Ili Vijetnamac rođen 1950. koji je 25 godina svog života proveo u neprekidnom ratu?

Isto važi i za Beograđane i Novosađane koji su svoja nepuna tri meseca NATO-bombardovanja teže “doživeli” nego mnoge Sarajlije – 4 godine opsade grada i svakodnevnih bombardovanja.

Svet postaje nesigurno mesto i stvari se preko noći menjaju. Dok gledam utakmice u Brazilu, razmišljam o finalu Evropskog prvenstva u Kijevu pre tačno dve godine i tome kako je sve bilo savršeno opušteno i organizovano: koncert grupe “Queen” veče uoči finala, ljubazni domaćini, desetine hiljada ljudi na Majdanu peva “We are the champions”, italijanski i španski navijači nazdravljaju jedni drugima limenkama piva…

Misliti o ovome kada se u svojoj razmaženosti žalimo na polave, “ratove devedesetih” i ostale pošasti koje su “nas na Balkanu pogodile više nego bilo koji deo sveta”.