Proteklih godina ljudi su me gledali čudno kada bi im rekao da idem u bioskop: svi novi filmovi na piratskim DVD-ima (iznajmljenim u DVD-klubu ili kupljenim za 150 dinara na ulici) se pojave još pre bioskopa čije su sale u očajnom stanju, medicine ozvučenje je bolje u većini stanova nego u “Jadranu”, medicine recimo.

Tako mi se prošlog leta desilo da dođem u pomenuti “Jadran” u želji da pogledam projekciju jednog filma u sedam uveče. Stigao sam u 19.05h i kasirka mi je rekla da projekcije neće biti jer niko nije kupio kartu, da sam došao par minuta ranije – bio bih jedini u sali ali bi “po zakonu” traku morali da “odrolaju”. Ovako – ništa! Na Tribini mladih mi se mesec dana kasnije desilo da budem potpuno sam u dvorani.

Onda mi se ovog proleća dogodilo da zbog obaveza i putovanja ne stignem da pogledam filmove koji su bili na FEST-u kao ni kandidate za “Oskara” i – prelomio sam: pridružiću se većinskoj armiji konzumenata piratskih diskova.

Tako sam za svega par nedelja uspeo da pogledam filmove: “Casino Royale”, “Parfem”, “Dvostruka igra”, “Optimisti”, “Babel”, “Poslednji kralj Škotske”, “Krvavi dijamant”, “Kraljica”, “300: Bitka kod Termopila”, “Zabeleške o skandalu”, “Autostoper”, “Sedam i po”…

Idemo redom: mnogi tvrde da je “Casino Royale” najbolji Bond do sada. Dopadaju mi se inovacije u načinu snimanja i montaže ali sve ostalo – ne. Možda sam romantičarski vezan za Bonda iz perioda hladnog rata ali i ovi “posthladnoratovski” Bondovi koje je igrao Brosnan su mi bili OK. Ovo jednostavno nije to. Dopuštam konstataciju da me je vreme pregazilo.

“Parfem” je zanimljiv i neobičan. “Dvostruka igra” mi se ne dopada. Bar ne toliko da mislim kako zaslužuje “Oskara” za film godine. Inače, volim Skorsezea. “Optimisti” su film sa lepom fotografijom i otužnom pričom koja na momente sjajno preslikava stvarnost tranzicione Srbije i nista više od toga.

MOJ FAVORIT U SEZONI: Plakat za film “Babel”

“Babel” je delo po mom ukusu. Tri radnje na tri strane sveta (Meksiko, Maroko i Tokio) koja se kako film odmiče – spajaju u jednu, sjajna gluma većine aktera, odlična atmosfera filma… Najbolji film sezone, ako se ja pitam.

“Poslednji kralj Škotske” je takođe film po mojoj meri, pre svega zbog tematike i perioda: diktatura u sedamdesetim godinama prošlog veka (film “Momci iz Brazila”, odličan roman Dušana Miklje o poslednjim danima etiopskog cara Hajle Selasija “Put u Adis Abebu”…). “Krvavi dijamant” – avanturisitička drama u duhu filmova “Sahara”, “The Constant Gardner” i ostalih koji tretiraju afrički aktuelni momenat. Sasvim OK!

“Kraljica” me je prijatno iznenadila. Englezi stvarno umeju da naprave TV-film koji je bolji od pola američke bioskopske A produkcije. Na glumu Helen Miren ne treba trošiti reči. Ono što me je iznenadilo je scenario gde je Čarls prikazan u neočekivano pozitivnom svetlu a Kraljica Majka – ekstremno negativno. Za Princa Filipa, Elizabetinog muža sam i očekivao da će biti opisan kao bezosećajni, uskogrudi britanski (zapravo grčki!) aristokrata…

“300” je sjajno snimljen film koji je poštovao stripovska preterivanja a ipak ostao izvan granica istorijskog SF-a. Čitao sam posle da je Iranski predsednik Ahmedinedžad protestovao kod producenata filma (film je naravno zabranjen u Iranu) zbog toga što se Perisjanci kao preci današnjih Iranaca prikazuju kao degenerisani varvari.
“Zabeleške o skandalu” je odlično delo i to ne samo zbog sjajne glume Džudi Denč i Kejt Blanšet. Kao dugogodišnjeg urednika novina posebno me se ticao tretman medija u tom filmu i ponovo kapa dole engleskoj školi tabloidnih naslova: u poslednjoj sceni filma pojavljuje se “The Sun” sa naslovom “Shame of Sheba”!

“Autostoper” je mešavina trilera i horora snimljena savremeno, dinamično, bez previše krvi a da je opet ima dovoljno za poklonik žanra. Meni su se uvek dopadali honori bez i jedne kapi krvi poput “Rozmarine bebe” Romana Polanskog i sličnih dela šezdesetih i sedamdesetih. Za kraj – “Sedam i po” – sigurno jedan od najboljih srpskih filmova proteklih nekoliko godina. Posebno je hvale vredna prva priča – “Srebroljublje”.
Negde sam čitao tekst o tome kako je početkom XX veka bilo mišljenja da će bioskop uništiti pozorište. To se na sreću nije desilo. Sto godina kasnije – pozorište je kao medij veoma živo a nove tehnologije u službi piraterije su doprinele tome da u Srbiji danas radi još svega nekolicina bioskopa. U svetu je nešto bolja situacija ali bioskopi globalno odlaze u istoriju, to govori statistika poseta.

Kakva sudbina čeka proizvođače i distributere muzičkih CD-a i to je veliko pitanje? Sa MP3-plejerom i internet konekcijom danas možete da imate svaku domaću ili inostranu pesmu koju poželite za svega nekoliko minuta koliko traje daunlod. A i jedno i drugo (MP3-plejer i internet) iz dana u dan ima sve veći broj konzumenata muzike. Uskoro će ih imati svi.

Sećam se kada sam sa prijeteljem koji vodi foto-radnju 2001. godine razgovarao o tome u kom procentu se u Novom Sadu privatne fotografije građana izrađuju sa filma a u kom sa kartice digitalnog aparata. Tada je odnos bio 80% : 20% za film. Danas je upravo obrnuto! Za samo šest godina desio se taj ogromni preokret i lom.

Na polju masovnih medija takođe se nije desilo da magazini unište dnevne novine, niti da radio uništi magazine, a ni je televizija nije uništila radio iako se i jedno i drugo i treće u tim vremenima predviđalo. Verovatno je da još neko vreme internet neće uništiti sva četiri predhodna medija. Međutim, za 20 godina? Ko sme da se kladi?

Kada je o bioskopima i muzičkim CD-ima reč sasvim sam siguran da će im se desiti sudbina iz pesme “Video Kill The Radio Star” (The Buggles, 1979) i to je jednostavno nemoguće sprečiti pa bi i zakonodavstva trebala da se prilagode tome i filmove i muziku proglase “opštim dobrima” kako se ne bi desilo da 99% populacije bude u konstantnom prećutnom kršenju zakona. Producenti i autori muzike i filmova moraće jednostavno da se preorijentišu na druge vidove finansiranja svojih projekata, na čemu mnogi već i rade.