20 GODINA POSLE BERTOLUCIJA: U Zabranjenom gradu

Marija je devojka u ranim četrdesetim, drugs izgleda bar deset godina mlađe i u Pekingu je od 1992. Proteklih nekoliko godina kineska prestonica joj je stalno mesto boravka a u Srbiju dolazi svega par puta godišnje. Uvozi tekstil i garderobu iz Kine u gotovo sve republike nekadašnje Jugosalvije. Stanuje u rezidencijalnoj četvrti Pekinga, uz glavnu prestoničku aveniju koja izbija na Tienanmen i deli metropolu na severni i južni deo.

Marija se seća ranih devedesetih kada su još čitave čete od više stotina biciklista obučenih u tradicionalne sive radničke uniforme čekale na semaforima na svom povratku iz fabrika u svoje skromne domove. Onda, kada je počela tranzicija, Kinezi su iz sivih uniformi uskočili u garderobu koja se najplastičnije može uporediti sa onim što su određeni slojevi stanovništva kod nas nosili u periodu rađana turbofolka (1993.-95.) “Hodali su ulicama kao papagaji! Nijedan Kinez nije na sebi imao manje od 5 boja: crvene pantalone, plava havajska košulja, žuta kapa, bele cipele, zeleni kaiš…”, priča Marija.

POD VRELIM SUNCEM ISTOKA: Hram neba

Onda su vrlo brzo mnogi Kinezi sa bicikala uskočili u moderne japanske, južnokorejske, italijanske i nemačke automobile, firmiranu zapadnu garderobu i danas kada se šetate ulicama Pekinga imate utisak da ste u zemlji u kojoj je kapitalizam već decenijama. Od simbola komunizma ostala je samo Maova slika na Tienanmenu i poneki vojnik ili policajac koji u skamenjenoj pozi stražari ispred neke od državnih institucija. Zvanično, politički sistem je i dalje socijalistički i jednopartijski ali je u ekonomskom smislu kineska svakodnevica – potpuno kapitalistička. Kao na Tajvanu ili u Južnoj Koreji. Dogodilo se zaista ono u šta mnogi nisu verovali da će se zapravo Kina stopiti sa Honkongom i Makaom a ne obrnuto. Bivša bitanska kolonija Honkong vraćena je u sastav Kine 1997. godine a nekadašnji portugalski posed Makao, poznat i kao kockarska meka Istoka, dve godine kasnije – 1999.

VERNI TRADICIJI: Hiljade zitelja Pekinga svakog vikenda u manjim i vecim grupama sviraju hramonike i pevaju u nekom od presonickih parkova

Vratimo se priči o Mariji koja je kao jedan od prvih “stranih trgovaca” postala toliko poznata u Pekingu da se u srpskoj zajednici u kineskom glavnom gradu često prepričava epizoda od pre nekoliko godina kada je jedan taksista čuvši da je turista kojeg vozi iz Jugoslavije rekao: “Jugoslavija? Valter? Tito? Marija?”

SPEKTAKULARNI DIZAJN: Pekinski klub “Lan” čiji je enterijer radio cuveni dizajner Fili Stark

Titovo ime i dalje je glavna (pozitivna) asocijacija na to kada u zemljama “Trećeg sveta”kažete da ste iz Beograda, Srbije ili Jugoslavije. U to sam proteklih desetak godina nebrojeno puta imao priliku da se uverim širom planete – od Kube i Venecuele preko Sejšela do Indije. Potonji lideri Srbije i drugih republika ex-yu doneli su neku drugu vrstu “prepoznatljivosti”, onu zbog koje ti ponekad biva neprijatno da istrpiš sumnjičave i poglede pune sažaljenja onih koji su pola veka ranije još ratovali kopljima.

O Bati Živojinoviću, filmu “Valter brani Sarajevo” i njihovoj opštepoznatosti i omiljenosti širom Kine napisano je toliko tekstova da je svako pojašnjavanje izlišno.

Jedna od spektakularnijih destinacija savremenog Pekinga je klub “Lan” (vidi www.lanbeijing.com), čiji je enterijer autorski rad svetski poznatog dizajnera Filipa Starka (Philippe Starck) i proteže se na ni manje ni više nego 6.000 kvadratnih metara. Svako opisivanje te mešavine stilova, materijala i pristupa koja na kraju nije izrodila kič već vrhunsku senzaciju – zahtevalo bi nekoliko kartica teksta, zato pogledajte navedeni sajt a ako odete u Peking – nemojte ga preskočiti.

U Pekingu sam bio na 36. kongresu FIPP (International Federation of Periodical Press, www.fipp.com), najveće asocijacije izdavača magazina na svetu čiji je “Color Press Group” jedini član u Srbiji. Zbog smrtnog slučaja u porodici morao sam da napustim kongres na samom njegovom početku. Promena avionskih karata, otkazivanje hotela i slične komplikacije koje nastaju u momentu iznenadnog povratka kući uvek su neprijatne. Međutim, kada bi bilo gde u zapadnoj civilizaciji rekli da vam je umro otac i da morate hitno da napustite hotel, da otkažete put za Šangaj, da promenite termine leta za Beč i Beograd – svi bi vam sa pristojnim izrazom lica izjavili saučešće i učinili sve što je u njihovoj moći.

POSLEDNJI OSTACI KOMUNIZMA: Garda pod Kineskim zidom

Ali, u Kini je, to mi je kasnije pojasnila Marija, odnos prema smrti potpuno drugačiji. Oni su u odnosu na smrt potpuno ravnodušni, nema velikih žalosti, nema ceremonija prilikom sahranjivanja – čitavu stvar doživljavaju kao najobičniju razmenu materije. Život ide dalje, nema preterane tuge, nema izjava sučešća, ni stvarnih ni onih “protoklolarnih”. Verovatno mi je taj istočnjački pristup fenomenu smrti pomogao da čitavu stvar lakše podnesem.

Dva dana pre iznenadnog povratka uspeo sam da iznajmim bicikl, tačnije, to je za mene uradilo osoblje “China World Hotel”-a u kojem smo odseli a koji je bio i domaćin kongresa. Na tradicionalnom i nekad skoro jedinom prevoznim sredstvom Kineza – prošpartao sam u tu nedelju 13. maja skoro sve što je bitno da se vidi u Pekingu. Zabranjeni grad je zaista magičan, naročito ako isto veče na DVD-u na laptopu ponovo pogledate Bertolučijevog “Poslednjeg cara” i na Wikipediji istražite sve o tom kompleksu palata kineskih careva iz poslednje dve dinastije (Ming i Quing). Za snimanje ovog dela komunistička Kina je prvi put otvorila kapije Zabranjenog grada nekom zapadnom filmadžiji. Inače, do 1924. godine u Zabranjenom gradu je živeo poslednji kineski car Pu Ji i tada je ovaj kopleks pretvoren u muzej što je ostao i u Republici Kini i u Narodnoj Republici Kini nakon 1949. kada su komunisti došli na vlast.

“Poslednjag cara” premijerno sam gledao u novosadskom bioskopu “Jadran” 6. okobra 1988. godine uveče u vreme dok je ispred Banovine, par stotina metara dalje – trajao završni čin “antibirokratkse revolucije”, svrgavanja dodatašnjeg pokrajinskog “autonomaškog” rukovodstva i ustoličenja Miloševićevih kadrova od kojih su mnogi ovih dana na naslovnim stranama štampe u vezi sa duvanskom i ostalim mafijama.

Nikada mi iz sećanja neće nestati scena koju sam video po izlasku iz bioskopa: prljave novosadske ulice prekrivene gomilom ambalaže peciva, sokova i jogurta koje su to veče konzumirali “revolucionari” dovedeni na traktorima iz Bačke Palanke.

Novi Sad, do tada poznat kao najčistiji grad SFRJ – te večeri je i simbolički i stvarno zaprljan. Scene poput onih iz kineske “kulturne revolucije” iz zadnjih sekvenci filma o poslednjem kineskom caru – dešavale su se pred našim očima, dvadeset godina kasnije, hiljadama kilomatara dalje. Da se razumemo, leko od toga da imam apologetsko mišljenje o autonomaškoj vrhuški koja je tada skinuta – bili su to sledbenici onih koji su ubijali nemačke civile po logorima (1945-48.), koji su čupali brkove “kulacima”, otimali zemlju, stanove i fabrike predratnim gazdama a sami uživali u vilama po Fruškoj gori i pokrajinskim odmaralištima na Jadranu.

19 godina kasnije šetam Zabranjenim gradom i razmišljam o tome šta se sve i u Kini i u mojoj zemlji dogodilo u protekle dve decenije. Priča o Pu Jiu, njegovom dramatičnom životu i tragičnoj sudbini toliko je simtomatična kako za Kinu tako i za Balkan. Mogućih paralela i poređenja je previše pa čitaocima ovog posta prepuštam da ih sami pronađu.