Vaš browser nije u mogućnosti da pokrene ovaj Flash script.

Zahtevi:
- JavaScript mora biti omogućen u vašem browseru
- Morate imati instaliranu Flash podršku

naše preporuke

12. maj 2011.

Knjiga

preporučuje

Bojana Janjušević

urednica "Zdravlja" u "Lepota i Zdravlju"

VENERINO ZAVEŠTANJE

ENZO KORMAN

O malom čoveku i njegovoj borbi za mesto pod suncem napisano je mnogo knjiga, a roman Venerino zaveštanje, savremenog francuskog pisca Enza Kormana, svakako je jedan od najoriginalnijih. U načinu pripovedanja jasno se vidi da je autor pre ovog romana pisao isključivo pozorišne komade – radnja je neverovatno živa, a likovi plastični. Glavni junak Feliks Fajar, koji sebe naziva Opštim Umetnikom, nije čovek velikih ideala. On samo želi da život proživi po sopstvenim pravilima i da ga svi ostave na miru. Međutim, ta želja za životom bez malograđanskih kompromisa nateraće ga na lavovsku borbu za opstanak. Ovo je roman i o umetnosti, o tome kako bi bilo da se ona vrati svojoj suštini, da postoji sebe radi, da izađe iz elitističkih okvira. Jedna od poruka je i to da svako ima pravo na umetnost jer je ona nastala iz potrebe čoveka (svakog čoveka) da iz sebe izbaci ono što ga muči, plaši ili raduje. Istinski ljubitelji književnosti uživaće u sočnom, živom i sugestivnom jeziku, punom novih, izmišljenih reči koje od prvog do poslednjeg reda verno dočaravaju unutrašnji svet glavnog junaka.

Film

preporučuje

Goran Aničić

web urednik

"Edit i ja"

Aleksa Gajić

“Edit i ja” prvi je srpski tehno (animirani) film sjajnog strip-crtača i video-umetnika Aleksandra Gajića. Nastao je iz strip-serijala Technotise, a producent je "Mile protiv tranzicije", odnosno Zoran Cvijanović s producentskom kućom Yodi Movie Craftsman. Ovaj film snimljen je isključivo u srpskoj produkciji a rađen je u maniru savremenih svetskih animiranih filmova, doduše, posebno pod uticajem japanskih. Glasove animiranim junacima pozajmljuju Petar Kralj, Seka Sablić, Srđan Todorović, Sanda Knežević, Marija Karan, Boris Milivojević, Nikola Đuričko i Nebojša Glogovac..

Pozorišna predstava

preporučuje

Igor Conić

urednik magazina Screenfun

Brod za lutkE

Milena Marković

Rediteljka drame “Brod za lutke” Milena Marković istražuje profil tipične "junakinje našeg doba" u formi bajke. “Brod za lutke” je dramski tekst u kojem se smenjuje tragično, farsično i groteskno; međutim, budući da je ova drama istovremeno i originalno "putovanje" po pričama o “Snežani i sedam patuljaka”, “Ivici i Marici” i drugim kultnim bajkama zapadne tradicije, reč je o projektu, kako kaže Svetislav Jovanov, koji spaja moderi izraz i vrhunsku veštinu pisanja, pa mu je u tom smislu mesto na elitnoj dramskoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. Ujedno, “Brod za lutke” reprezentovaće Srpsko narodno pozorište na festivalu koji organizuje novoustanovljena asocijacija "Kvartet". Muziku potpisuje rok pevač, kompozitor, pesnik i glumac Darko Rundek, dok su u glumačkoj podeli zastupljeni Jasna Đuričić, Draginja Voganjac, Milica Grujičić i Radoje Čupić. Predstavu, koja traje sat i 40 minuta, možete videti u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu na sceni "Pera Dobrinović".

CD

preporučuje

Dragana Cetina

pomoćnik urednika časopisa TV Novele

ZAZ

Izabel Žorfua

Francuska pevačica Izabel Žorfua, poznatija po nadimku Zaz, proslavila se hitom „Je veux“ sa svog prvog albuma. Karijeru je započela kao pevačica bluz benda „Fifty Fingers“ 2001. godine, a nastavila saradnjom u brojnim džez kvintetima, između ostalih, u bendu „Don Diego“, gde je dobila nadimak Zaz. Potom je godinu i po dana u kabareu „Aux 3 Mailletz“ pevala bez mikrofona, što ju je podstaklo da postane ulična umetnica. Pevala je na ulicama Monmartra i, po njenim rečima, “rekordna zarada iznosila je 450 evra za sat vremena“. Zaz je objavila prvi album u maju 2010, a autor je pesama: „Trop sensible“, „Les Passants“, „Le Long de la route“, „Prends garde à ta langue“ i „J'aime à nouveau“. Numere „Je veux“ i „Ni oui ni non“ napisao je njen producent Soltani Keredin, a album je objavila kuća Play On. Iako Izabelina popularnost raste, ona i dalje preferira male prostore za nastup.

Grad

preporučuje

Marica Puškaš

urednica magazina "Cveće u domu"

Segedin

Mađarska

Segedin sam prvi put posetila toliko davno da mi je ostalo tek bledo sećanje na nekakav betonski vodotoranj i sok nezdravo narandžaste boje koji sam celog dana cevčila iz jedinstvene ambalaže – pivske boce (to je bila standardna ambalaža za sva pića). Tada se naš severni sused još uvek zvao Narodna Republika Mađarska, a majke su nevaljalu decu plašile ruskim tenkovima... Očigledno je da su događaji, koji su se zbili sredinom pedesetih godina, ostavili snažan utisak na sve potencijalne revolucionare. Oni su se probudili nakon pada Berlinskog zida, baš te 1989. godine kada sam posetila ovaj pogranični gradić. Sećam se još i da su prodavnice (obe) bile potpuno prazne, te da je domaće stanovništvo još uvek imalo bonove za hleb i cipele. Na prozorima su bili platneni zastori umesto roletni ili su jednostavno prefarbani masnom farbom dopola. Još uvek su na ceni bile ženske najlon čarape, koje su Mađari u Budimpešti već mogli da priušte sebi. Naime, revoluciji je prethodilo otvaranje granica za robu sa zapada, koju tada većina još uvek nije mogla da kupi. Ipak, osećala se promena i užurbanost koja je Mađare sve više udaljavala od SSSR-a i sistema zamišljenog da bude najpravedniji... Ubrzo posle toga južni komšija Mađarske promenio je ime nekoliko puta, deca su počela da se plaše tenkova, a prodavnice su opustele... Osećala se jeza koja je našu državu udaljila od sveta... Baš u tim trenucima ovaj pogranični grad postao je posebno važan, kako za nas, jer smo švercovali gorivo, ali i kozmetiku i odeću iz novih šoping molova, tako i za Mađare koji su najzad došli u poziciju da odmahuju rukom na pokušaje cenkanja. Tržni centar i pumpa „Zebra“ verovatno je najdalja tačka do koje smo godinama mogli da doputujemo „za sve pare“... Ukratko, Segedin smo otkrili u starim industrijskim zonama, gde su fabričke hale ustupile mesto tržnim centrima, verujući da je to otprilike sve što može da se vidi u ovom gradu. Srećom, i to je ostalo iza nas, pa je Mađarska, a posebno Budimpešta, postala interesantna destinacija za vikend-turiste. Ko još nema fotografiju Lanc-mosta s lavom bez jezika, sa zgradom parlamenta... Međutim, Segedin je za naše oči ostao nevidljiv, kao parče istorije koje smo potisnuli. I dalje je to grad koji nas podseća na beskrajne redove, ljubopitljive oči carinika i očaj što uopšte radimo to što radimo... A ne bi trebalo da bude tako. Ovaj grad sa oko 170.000 stanovnika nudi zanimljivu istoriju i očaravajuću arhitekturu, koju nikada nismo primećivali. Važno je znati da je upravo u Segedinu Lajoš Košut pokrenuo revoluciju 1848. godine i da je to bilo poslednje uporište revolucionara pred slom jula iduće godine. Kada je 1879. velika poplava zbrisala gotovo ceo grad, Franc Jozef I obećao je da će podići novi, mnogo lepši Segedin. I zaista, ubrzo počinju da niču prostrani bulevari s palatama i parkovima, koji i danas postoje. Danas ovde možete da pronađete stare pivnice, simpatične poslastičarnice, restorane, ali i moderne prodavnice pune fensi stvari... Ipak, najlepša je šetališna zona, zatim kej, kao i plato između katedrale i univerziteta. Segedinska katedrala je (za razliku od, na primer, novosadske) katedralna crkva i sedište rimokatoličke biskupije koja je ovde preseljena 1923. godine iz Temišvara. Tu su i znamenja burne istorije – spomenici i muzeji. Najupečatljiviji je spomenik „Lakoj konjici“ - najuspešnijem mađarskom fudbalskom timu koji je bio nepobediv od 1950. do 1956. godine u nizu pobeda na 32 utakmice. Spomenik je nov, izglancan rukama brojnih posetilaca. Međutim, neke stvari nikada se ne menjaju. Među njima je poslovična ljubaznost Mađara, doboš-torta u poslastičarnici „Virág“ („drum cake“ za neupućene cvećke) i „pick“ salama. Mogućnost sporazumevanja takođe je deo folklora! I dalje je gotovo nikakva jer, osim mađarskog, ne govore nijedan drugi jezik, čak ni ruski koji su kao osnovci tako predano učili.