Vaš browser nije u mogućnosti da pokrene ovaj Flash script.

Zahtevi:
- JavaScript mora biti omogućen u vašem browseru
- Morate imati instaliranu Flash podršku

naše preporuke

9. mart 2012.

Knjiga

preporučuje

Olivera Krajnović

urednica magazina "Savršeno venčanje"

699 DINARA

Frederik Begbede

Priznajte, svesni ste bremena sadašnjosti i sveprisutne erozije ljudskih vrednosti. Neki od nas pokušavaju da se nose s tim. Junački. Blago umetnicima: oni umeju da se izraze dok prazne svoju energiju. Nama, običnima, ostaje da koristimo umetnička dela, da upijamo i razmenjujemo utiske i da idemo na grupnu terapiju. Još nisam pročitala ovu knjigu, tek sam je juče dobila. Ali Begbede je provokativan i vešt, i ZNAM da ću uživati. Uživaćete i vi u veličanstvenom raskrinkavanju razularene reklamokratije i shvatanja po kojem je trgovina (i novac) jedini izvor narodnog blagostanja i bogatstva. Do tada, hajde da uživamo u odlomku: " Sve se kupuje: ljubav, umetnost, planeta Zemlja, vi, ja. Pišem ovu knjigu da bi me otpustili. Ako bih dao otkaz, ne bih imao pravo na odštetu. Treba da isečem granu na kojoj sedi moj komfor. Moja sloboda zove se socijalna pomoć. Više volim da me otpusti preduzeće nego život. ZATO ŠTO SE PLAŠIM. Oko mene kolege padaju kao muve: hidrošok u bazenu, overdoz kokainom maskiran u infarkt, crash privatnog džeta, piruete kabrioleta. Ove noći sanjao sam da se davim. Video sam sebe kako propadam, kako mazim morskog demona, pluća punih slane vode. Davio sam se, ali nisam zvao u pomoć. Svi bi u moru isto uradili. Svi plivači tonu ne dozivajući u pomoć. Mislim da je vreme da sve napustim jer više ne umem da plutam."

Film

preporučuje

Tijana Bašić

web urednik

Tucker & Dale vs Evil

Režija: Brad Bird

Pošto sam navikla na praksu da trejleri umeju da zavaraju i prikažu film mnogo zanimljivijim nego što zaista jeste, “Tucker & Dale vs Evil” je bio prijatno iznenađenje! Ovaj originalni projekat kombinacija je horora i komedije, i veoma je uspešno parodirao oba žanra. Humor nije posebno dubokouman, ali je daleko od primitivnog i veoma je pitak, dok je nasilje dozirano. Film počinje uobičajenim klišeom: grupa studenata dolazi na kampovanje u šumu, gde ih dvojica priglupih i čudnih seljaka počinju ubijati. Ali kako ovo nije „još jedan dosadan stereotipni horor”, ispostavlja se da su seljaci dobronamerni i prijateljski raspoloženi prema studentima, čije su smrti posledica nesrećnih okolnosti.

Pozorišna predstava

preporučuje

Goran Aničić

web urednik

Ne igraj na Engleze

BOgdan Janković

Predstava “Ne igraj na Engleze”, čija je premijera nedavno održana u NS kulturnom centru, kreirana je na sjajan tekst Vladimira Đurđevića i u režiji mladog Bogdana Jankovića. Pozorišni komad “Ne igraj na Engleze” odlikuje odlična, dinamična dramatizacija, realni, komični dijalozi i predstavlja duh našeg vremena prikazan kroz vizuru domaćih kladioničara. Ako se osvrnete oko sebe, videćete da famozne kladionice zauzimaju najveći broj lokala u bilo kojem gradu u Srbiji. Iako je u osnovi priča o trojici prijatelja iz detinjstva totalno zaluđenih klađenjem i kockom kao magičnim rešenjem svih njihovih problema, iz komičnih dijaloga izranja činjenica o njihovom (ne)prijateljstvu, zavisti, zlobi i uopšte odnosu prepunom nepatovrene neiskrenosti. Iščekujući rezultat utakmice koja samo jednom od njih donosi sudbinski dobitak, pisac nam otkriva pomenute skrivene odnose u katarzičnim međusobnim ispovedanjima, iz kojih je jasno da tu “tridesetogišnjeg prijateljstva” zapravo nikada nije bilo. Glumci Ervin Hadžimurtezić, Đorđe Simić i Branislav Jerković bili su na visini glumačkog zadatka, ali su na momente bili i neuverljivi. Likovi su plastično dočarani i nude “rentgenski snimak” zavisnika od klađenja, za čije je neuspehe uvek kriv neko drugi. U svakom slučaju, predstava je za svaku preporuku.

CD

preporučuje

Irena Peškova

grafički dizajner

Wrecking Ball (2012)

Bruce Springsteen

Mart 2012. svakako je obeležen izlaskom novog albuma Brusa Springstina – Wrecking Ball. Springstin je predstavio album, inače spoj različitih muzičkih pravaca sklopljenih u njegov lako prepoznatljivi stil. Wrecking Ball nosi snažnu poruku i predstavlja probleme današnjice – socijalne nemire i finansijsku klaustrofobiju. Iako okrenut američkoj javnosti, primenljiv je mnogo globalnije, peva o obmani, agoniji i borbi protiv toga. S pretenzijom da naglasi da je upravo sada vreme da ustanemo i borimo se za ono u šta verujemo. Primetna energija besa i nezadovoljstva je, optimistično, preusmerena u nadu u bolje sutra. Preporučujem pesme We Take Care of Our Own, Wrecking Ball, Land of Hopes and Dreams.

Grad

preporučuje

Marica Puškaš

izvršni urednik magazina „Intelligent life“

Silikonska ruža Magreba

Tunis

Severna Afrika bliža je Evropi nego „crnoj Africi“ – izjava je koju će vam prodati u svakoj turističkoj agenciji. Kada to kažu, misle i na geografiju i na način života. Mislim da grdno greše, jer je jednako udaljena i od Evrope i od ostatka Afrike, i to u svim aspektima. Da se razumemo, glavni grad Tunisa, ako se izuzmu arapski natpisi i karakteristični ornamenti Orijenta, lako biste zamenili s nekim većim južnoevropskim gradom. Glavna džada je preslikan Šanzelize. Na tuniskom Etoalu je Trijumfalna kapija, a na drugom kraju Jelisejskih polja, umesto Trijumfalne kapije, uzdiže se impozantni obelisk sa satom. Napucani dućani, fensi kafići, hoteli, znamenitosti, vodiči sa četama poslušnih turista, utegnute pandurke koje strogo kontrolišu saobraćaj iako je sve skockano i rešeno kružnim tokovima... Ista slika i u turističkim naseljima, uz dobro snabdevene prodavnice, marine sa skupim jahtama, hotel do hotela – od luks kategorije do smeštaja za „paradajz turiste“... Sve je čisto, ograđeno visokim zidovima iza kojih se naziru idilične bašte. Na pučini, u slanoj izmaglici, ljuljaju se turistički kruzeri i spremaju se da uplove u luku. Mali remorker tegli bestidno veliku jahtu nekog ruskog magnata. Turisti s narukvicama „all inclusive“ kupuju preskupe drangulije po plaži. Evropljanke bolesno bronzanog tena domunđavaju se s ispeglanim „galebovima“ koji govore sve i nijedan jezik... Sve to je tako tuniski, ali i egipatski, turski, grčki... Ukoliko volite da se valjate po plaži, ovo su slike pravog turističkog raja. Međutim, pravi Tunis počinje van ovih umivenih mesta, obavijenih mirisima kreme za sunčanje. Samo dva kilometra od starog grada Gabeša počinje Sahara. To je ogromno prašnjavo prostranstvo na čijim ivicama u fatamorgani titra nedostižni Atlas. Kako idete prema jugu, krajolik se dramatično menja i prašina ustupa mesto velikom slanom jezeru. Zapravo, to uopšte nije jezero, već ogroman prostor blata do kolena, koji preseca moderan auto-put. Na pedesetak metara s desne strane, paralelno s kolovozom, pruža se Romelov put, kojim su se tokom Drugog svetskog rata vozili prvo Nemci, a zatim, posle pobede u bici kod El Almejna, i saveznici. Ukratko, samo su rat i čovekov zavidni elan za rasturanje mogli da pokrenu projekat iz domena naučne fantastike – da se izgradi put preko slanog, blatnog jezera, s izuzetno nestabilnim dnom, koji vodi... nikud. Na kraju tog puta je Alžirska sahara, koja je odavno nedostupna očima stranaca, o turistima da ne govorimo... I baš su tu poslednje turističke atrakcije – tezge krajputaši s pustinjskim ružama od minerala, šašavo ofarbani toaleti i tabla „Algerie 150“. Odatle, samo rikverc! Prodavci i animatori su deca. Najstariji jedva da imaju 15 godina. Rade za bakšiš i veoma su uslužni. Spremni su da vas odvedu malo dalje od puta i da vam pokažu autobus koji se ko zna kada zaglavio u blatu, na otprilike dva kilometra od puta. Šta je tražio van kolovoza, to sam bog zna. Na putu prema Keruanu leži Silikonska dolina. To je fino parče pustinje gde je pesak počeo da formira spektakularne staklaste kristale – od grumenčića do gromada prečnika pola metra. I zaista, ovde sve svetluca, a njeni domaćini, za sitne pare, iskopaće vam pravi dragulj. Suvi, bosonogi starac i mršavi bosonogi dečak trčkaju oko turista. Na njihovim širokim stopalima, nenaviklim na cipele, primetne su ogromne naslage soli, kao da nose nekakve bele sandale. Zadržavam ga bakšišom, ali ne želim da mi kopa „pustinjske ruže“ već da priča. Govorimo nekim čudnim, nepostojećim jezikom i ubrzo saznajem da „starac“ ima 37 godina, a da mu je dečko sin. Nekada je radio u rudniku olova, ali se razboleo „na pluća“ i sada je došao da radi u pustinji gde je vazduh čist. Ima četvoro dece, najmlađem je šest meseci. Žive u obližnjem selu, a on i njegov sin spavaju u starom automobilu koji je parkiran tu negde... Sve je tu negde, ali kilometrima unaokolo nema ničega, ni sela, ni skloništa, ni vode... Samo ravna linija kud god se okreneš! Kaže, ne zarađuje mnogo, ali mora da izdržava porodicu... Vodič ga zapitkuje i on uslužno poskakuje oko preplanulih turista koji imaju srca da se cenkaju. Daju im sitan novac pazeći da ne dodirnju ruke ljudi iz pustinje... Keruan je pod zaštitom UNESCO-a. Nekada je bio jedan od najvažnijih centara islamske učenosti pa je i danas, odmah nakon Meke i Medine, jedan od najznačajnijih gradova ove kulture. U centru je Velika džamija – Ukbetova džamija. Vodiči upozoravaju turiste da se ne odvajaju od grupe i prepričavaju događaj kada su lokalci polupali šajbnu autobusa s engleskim turistima... Jasno je da ovaj grad nije baš turistički centar, ali narod je veoma ljubazan prema strancima i potpuno mi je neshvatljivo da se tako nešto moglo dogoditi. Deca lepe noseve na prozore vozila punih turista, odrasli užurbano tabanaju... Čudno je što su svi muškarci. Prašnjave ulice poprimile su u suton boju terakote. Ista ta boja na licima ljudi dobila je tamniji, gotovo čokoladni ton. Ovde se vrlo teško živi, ali je ovaj prostor, zajedno s ljudima, prašinom, solju i blatom, bar u mojim očima, mnogo vredniji od našminkanih, mondenskih luka. Utisak iz Keruana nosim u pustinju koja okružuje grad. Sunce koso pada na dine i ovde još uvek nije toliko mračno. Udaljavam se od grupe, a već posle 200 metara i nekoliko peščanih brežuljaka osećam se kao poslednje ljudsko biće na zemlji. Ne vidim nikoga i ne čujem ništa. Samo narandžasta pustinja i tamnoplavo nebo iznad nje... Taj dragoceni trenutak samoće prekinuo je vodič. „Pa gde ste vi, bre, mala!“, dreknuo je i počeo da deklamuje statistiku: ljudi se u Sahari najčešće izgube kada se odvoje od grupe jer pustinja upija sve zvukove, a u suton – i boje. „Dovoljno je da odlutaju nekoliko stotina metara i da više ne mogu da pronađu put nazad! I šta onda?!“, vikao je tek da naglasi dramski momenat. „Ok“, rekla sam i pošla za njim. Čudno, ali šarena grupa turista izgledala je kao nema roze mrlja, a naši tragovi na pesku potpuno su se utopili i nestali.