Vaš browser nije u mogućnosti da pokrene ovaj Flash script.

Zahtevi:
- JavaScript mora biti omogućen u vašem browseru
- Morate imati instaliranu Flash podršku

naše preporuke

25. maj 2012.

Knjiga

preporučuje

Mirjana Pantoš

lektor

Mama Leone

Miljenko Jergović

Svi veliki pisci slažu se u tome da je pripovetka najteža književna forma i da „nekako lako“ preraste u mnogo isplativiji roman. A sažetost pripovetke ostavlja mnogo snažniji utisak na čitaoca koji duže pamti nerazvodnjene detalje. Iz opusa mladog Sarajlije Miljenka Jergovića, inače majstora savremene pripovetke, pročitala sam dve zbirke – „Inšalah Madona inšalah“ i „Mama Leone“, ali je ova druga, tanja, ostavila dublji trag u meni... Svakome ko poželi da posegne za zaboravljenim i ponovo uobličenim mislima svoje dečje duše na raspolaganju je ovo remek-delo (čiji je izdavač za srpsko tržište kuća „Rende“). Jer, dečja duša je univerzalna kategorija koja s vremenom gubi dimenziju univerzalnosti saplićući se o život. I nema ničeg lepšeg od trenutka kada ponovo pronađete izgubljeno dete u sebi. Komplikovani svet odraslih posmatran očima deteta vratiće čitaoca u (ne)zaboravne trenutke koji su ostali zatrpani pod naslagama laži, iskvarenosti, pretvaranja... Drvenik na obali Jadrana, stara kamena kuća puna duhova i brižni majčini roditelji obeležili su Jergovićevo srećno detinjstvo. Otac jeste i nije tu, a traumatični susret s njegovom čudnom roditeljkom antipod je svim dotadašnjim dečakovim utiscima. Naime, babu po ocu upoznaje kao četvorogodišnjak i ona mu, kao svom prvom unuku, poklanja nešto zamotano u novinsku hartiju... Upravo ta pripovetka nazvana je po bakinom „poklonu“ i izdvaja se od ostalih iz zbirke „Mama Leone“ tamnim tonovima i zgusnutim osećanjima. Svakako je treba pročitati.

Film

preporučuje

Olivera Krajnović

urednica magazina Moja kosa

IZMEĐU SVETOVA

TWIXT

Frensis Ford Kopola je američki reditelj, producent i scenarista. Pripada grupi „Novi Holivud“, nastaloj sedamdesetih godina prošlog veka, koju čine nekonvencionalni filmski stvaraoci kao što su Martin Skorseze, Stiven Spilberg, Robert Altman, Piter Bogdanovič, Vudi Alen i Brajan de Palma. Kao reditelj, proslavio se filmskim serijalom „Kum“, potresnom ratnom pričom „Apokalipsa danas“, trilerom „Prisluškivanje“, klasikom „Drakula“... Jedan je od šestorice reditelja koji su dobili „Zlatnu palmu“ na Kanskom festivalu, a jedini koji je obe osvojio u istoj dekadi. Za njegov novi film "Između svetova" kritičari kažu da prosto "treperi od slobode starog majstora koji ne oseća potrebu da išta dokazuje". Kopola je reditelj i scenarista ove priče o piscu Halu Baltimoru koji u okviru turneje povodom nove knjige dolazi u mali grad i upliće se u istragu ubistva mlade devojke. Iste noći, u snu, posećuje ga misteriozni duh mlade žene po imenu „V“. Iako nije siguran u njenu povezanost s ubistvom, zahvalan je na priči koja mu je podarena. Postepeno otkriva istinu koja zapravo ima mnogo više veze s njegovim životom nego što je on mogao da zamisli. Kopolin novi film inspirisan je gotskim hororom iz dela Edgara Alana Poa. U ovom horor-trileru glavne uloge tumače Val Kilmer i El Faning, a scenario i režiju potpisuje Frensis Ford Kopola. Bioskopski start: 21. jun

CD

preporučuje

Irena Peškova

grafički dizajner

Reinkarnacija

Lude Krawe

Najnovije izdanje benda Lude Krawe "Reinkarnacija" sačinjeno je od šest pesama, a po jačini zvuka i poruci u tekstovima izdvaja se od njihovih prethodnih albuma. Iako su ostali na svojim prepoznatljivim ska-punk talasima, zvuk je malo tvrđi a tekstovi direktniji. Ovaj energični EP, izdat za NOCTURNE muzički magazin, posle kratkog vremena preslušavanja "ulazi u uvo" (slobodan je za skidanje s njihovog veb-sajta) i pravo je vreme da ih posetite na nekoj promotivnoj svirci!

Grad

preporučuje

Marica Puškaš

urednica

Bitoljski bedeker

Makedonija

Ako ćemo o Bitolju pričati u bedekerskom maniru, treba obavezno istaći da se ovaj grad nalazi u jugozapadnom delu Makedonije, u Pelagoniji, pitomoj kotlini okruženoj visokim planinama – Baba s vrhom Pelister (2.601 m) i Nidže. Nadmorska visina je oko 615 m, a kroz grad protiče rečica Dragor. U samom gradu je arheološko nalazište Herakleja iz 2. veka pre nove ere. U ovom konzulskom gradu, u popisu iz 1994. godine, izbrojano je 86.176 stanovnika... Ovako sročen turistički zov nikada me ne bi privukao jer, ruku na srce, ljudi odrasli uz Dunav, pritisnuti težinom baroknog Petrovaradina, imaju veoma visoke kriterijume kada su u pitanju i reke i istorija. Posmatrano iz tog ugla, Dragor i nije baš neka „besna“ reka, a Herakleja... A gde su tu zidovi? Međutim, u tim klasičnim vodičima za putovanje uglavnom nećete pronaći ono najvažnije: koliko se ljudi smeju, kako grad miriše, gde se uz baklavu dobija i džaba limunada... A u Bitolj se dolazi baš zbog tih „sitnica“. Najvažnija ulica u Bitolju je, naravno, nazvana po Maršalu Titu. Zovu je još i Širok sokak i Bitolskoto korzo. Načičkana je ljupkim kafanicama, raznim prodavnicama, zastavama i VIP kućama. Krenimo redom! Kafana „Bure“ je pivnica-restoran u kojem možete da dobijete sve što poručite. Osoblje je toliko ljubazno da će skoknuti u susedni restoran ili prodavnicu samo da biste dobili svoju izmišljotinu. Ugrejaće vam hladno pivo, hladno će učiniti još hladnijim, a sve uz široki osmeh. Gradska kafana. Sasvim fensi mestašce u modernom zdanju, samo je gospođa koja služi malo načeta zubom vremena. To je zbog toga što je ona zaštitni znak ovog mesta. Ima osmeh za ceo svet, bele borosane i poslužiteljsku traku u kosi. Malo šepa, ali ne prosipa piće. Kada kažem razne prodavnice, mislim na sve i svašta, ali sve je fensi, od markirane odeće, do domaćeg sira i maslina spakovanih u plasiku po EU standardima. Zastave su zaštitni znak Bitolja, jer je nekadašnji konzulski grad sačuvao šarm jedinog mesta gde se tako žestoko sudaraju Pariz i Istanbul. Zato je Bitolj u turskim serijama godinama „glumio“ razne evropske metropole s kraja 19. veka. Sve su to ljupke vile, namenski izgrađene za birano društvo. Naravno, dominira zdanje s ruskom zastavom na pročelju, u čijem se prizemlju nalazi ogromna kafana. Table s VIP kuća obaveštavaju nas da su u njima nekada zeru vremena proveli razni ljudi koji su na ovaj ili onaj način zadužili ostatak sveta. U ovoj kući bio je Atelje za umetničku fotografiju braće Manaki, u onoj je doneta odluka da se podigne Ilindenski ustanak, ovde je studirao Ataturk, a tamo je nekada bila vojna bolnica iz Prvog svetskog rata (Bugari su je sravnili sa zemljom pobivši pritom gomilu ljudi, a među njima i pola osoblja Ženske škotske bolnice)... U centru je taze postavljen spomenik Filipu II Makedonskom, osnivaču Herakleje. Oštra koplja streme u nebo, a u visini očiju prepoznatljivi makedonski štitovi. Ukratko, jedno živopisno mesto... Ulica gospodina Broza odvešće vas u staru čaršiju i na pijacu, gde počinje pravi život. Znači, preko Dragora, pravo, pored fontane i kraj jedne betonske, socrealističke kreacije nepoznate namene... upadate u sasvim novi svet! Tipična orijentalna kasaba: svi užurbano rade, vuku neke stvari, broje novac... Kujundžija upravo dovršava džezvu, a malo dalje od njega piljarsku tezgu dopunjuju ogromnim dunjama. Sve miriše na cimet, papriku i duvan. Kažu da je ovde vreme stalo i sve je isto kao pre 150 godina. Jedine novotarije jesu mobilni telefoni i plastične drangulije „Made in China“. Ni pijaca nije ništa manje urnebesna. Bamije, sve moguće i nemoguće vrste maslina, neverovatan broj raznolikih paprika, sušeni vrganji, agilni prodavci... Čista egzotika! Na kraju, ono najvažnije! Prvo se ide na burek u radnju kod pošte (skoro na izlazu iz čaršije), a potom na baklave i limunadu u poslastičarnicu na malom trgu kod spomen-česme. Sve to možete bezbrižno da varite u malom parku kod sahat-kule... Pod budnim Filipovim okom, uz miris lipa i muziku s vergla na svaki sat. Sve ostalo je vaš izbor.