Čudesan književni svet južnoafričkog nobelovca i dvostrukog laureata prestižne Bukerove nagrade Dž. M. Kucija otkrila sam prošlog leta kada mi je u ruke dospeo njegov roman ”Spor čovek”. Fascinirana piščevim pitkim ali nepredvidljivim stilom, specifičnim humorom prožetim finom ironijom, analitičkim pristupom, veštom kompozicijom i laganim pripovedačkim ritmom (iako se za teme koje obrađuje ne može reći da su baš "lagane"), za kratko vreme naprosto sam "progutala" još nekoliko njegovih romana. Bila je to divna čitalačka avantura, koja mi je približila način života u Južnoj Africi, problematiku aparthejda kao pozornice sa univerzalnom simbolikom, i navela me je na razmišljanje o brojnim pitanjima. Kuci se ubrzo našao na spisku mojih omiljenih pisaca i stoga mi nije lako da se opredelim za jedno njegovo delo, jer svako predstavlja zaseban raskošni mikrosvet. Ipak, izdvojila bih ”Letnje doba”, treći deo Kucijeve autobiografske fikcije, kojem prethode ”Dečaštvo” i ”Mladost”. U poslednjem tomu pomenute trilogije pod zajedničkim nazivom ”Scene iz provincijskog života” autor Kuci govori o piscu Kuciju koji je umro, preispitujući tako – na neobičan način – sopstveno umetničko postojanje. Radnja romana zasniva se na intervjuima s petoro ljudi koji su obeležili fazu života u kojoj se preminuli Kuci "tražio kao pisac", a vodi ih piščev mladi obožavalac Vinsent, koji želi da napiše biografiju svog omiljenog autora. O tridesetogodišnjem Džonu govore njegove bivše ljubavnice – susetka Džulija i koleginica Sofi, zatim rođaka Margo, plesačica Adrijana, kojoj se bezuspešno udvarao, i kolega Martin. U njihovim iskazima pokojni Kuci ne pominje se u naročito afirmativnom kontekstu; svi oni pretežno govore o sebi, a piščevom liku zapravo biva dodeljena sporedna uloga. U "Majstoru iz Kejptauna", koji zamalo da mu donese i trećeg Bukera 2009. godine, pleni smelošću i to ne samo kada je reč o virtuoznom poigravanju formom, raznovrsnom izboru motiva i veštini psihološkog seciranja (čime se, uostalom, odlikuje celokupan Kucijev opus), već i slobodom da se uz obilje dozirane (auto)ironije podsmehne sebi i tako demistifikuje ideju književnog stvaralaštva.
U nekim filmovima Alexandera Paynea, koje bih mogao nazvati "pejnovskim", uvek pratimo glavne junake tokom nekoliko uzastopnih dana i uvek je ono što će im se desiti u tim danima u senci nekog krupnog, "bitnog" događaja. U Nebraski je taj događaj manje očigledan, najviše zbog činjenice da on tek treba da se desi i to verovatno uskoro, ali sve što se u ovom filmu dešava okrutno je natkriljeno njime. Payneov novi film nije slučajno crno-beli. Hoću da kažem da nije reč o "mogli bi..." artističkom prohtevu, već je duboko ukorenjen u dve osnovne teme filma: sećanja i Ameriku koje više nema. Formatiran u najnostalgičniji od svih žanrova, on predstavlja sećanje sina na oca, prikazano u njihovom poslednjem zajedničkom putovanju (pred izvesnu očevu smrt), ali on je i očev povratak u rodno mesto, među ljude koji su nekada davno značili nešto. U isto vreme on je geografsko putešestvije u srce Amerike, ali i vremeplov u ono što je ostalo od "Amerike pedesetih" ("slavne Amerike") kada su američki radnici proizvodili američke proizvode, a život bio težak i samo su najsnažniji uspevali da prežive. Glavni junak ovog filma je matori Woody Grant (potpuno mu predani Bruce Dern), mehaničar, koga su senilnost i Alchajmer podjednako načeli, a uvučen je u jedan od marketinških trikova "koji donosiocu ovog letka donosi milion dolara" sve dok ne pročita sitna slova. Iako i njegova supruga i obojica sinova znaju da se radi o prevari, Woody je odlučan u tome da ode u Linkoln u Nebraski i da preuzme svoju nagradu. Mlađi sin David (ništa manje posvećeni Will Forte) odlučuje da ga odveze tamo. Putovanje oca i sina predvidljivo se ne odvija onako kako su predvideli, pre svega zahvaljujući ocu alkoholičaru, pa privremeno prave pauzu u Woodyjevom rodnom gradiću, u kojem i dalje živi njegov brat s porodicom, kao i neki zaboravljeni rođaci i prijatelji. Tu se, baš u nedelju, ukazuje prilika za okupljanje cele porodice, pa ubrzo stižu i majka i stariji sin (oboje fenomenalni, a sina igra Saul Breaking Bad). Uspomene se mešaju s realnošću, mnogo je emocija prožetih u fenomenalnim crno-belim kadrovima, a komični podzaplet započinje kada se po gradu pročuje da Woody treba da uzme milion dolara. Payneov film pokazuje da nikada nije kasno i da nikada nije neočekivano da odnos između oca i sina postane bolji tako što će otac istovremeno odlučiti da postane otac i da to više ne bude, baš kao i njegov sin. A onda otac i sin zamene mesta i nastavljaju put.
Nekoliko napisa o Istri kao novoj Toskani, na koje sam naletela u poslednje vreme, podstaklo me je da prvom prilikom krenem u pravcu Istre. Rovinj, za početak, ali ne kao krajnja destinacija, već kao polazna tačka za ”krstarenje”, pre svega po unutrašnjosti Istre. Naravno, i ovaj grad je čaroban i ne zovu ga uzalud malom Venecijom na brdu, ali sad nije o njemu reč. Put kroz unutrašnjost Istre otkriva zeleni valoviti pejzaž obojen vinogradima i četinarima, na kojem svaki čas iskrsavaju gradići ili bar utvrde na brdima, tako različiti od većine gradova na koje smo navikli u ravničarskim predelima, na obalama reka i u niziji. Posle Motovuna, Grožnjana, Buja, Buzeta i Oprtalja u središnjoj Istri, kada krenete jugoistočmo od Buzeta, zabasaćete u maleni Hum. To je, po Ginisovoj knjizi rekorda, najmanji grad na svetu i iz njega ne možete dalje – nema puta. Ali ništa ne mari, možete ostati nekoliko sati u Humu i uživati u miru i tišini, mirisima tartufa i lavande, pogledu koji se pruža na zelene doline, kao i u razgledanju gradića. Ovo mestašce odavno je dobilo status grada zahvaljujući svojim institucijama, i tako je ostalo iako u njemu, sudeći po Wikipediji, živi 17 stanovnika, a po novim informacijama 28, jer su ljudi počeli da se vraćaju u Hum, kako mi je ispričao sredovečni par iz Rijeke. Oni su se doseli tamo kada su im kćerke odrasle i preselile se u Ameriku. U Humu su otvorili modernu prodavnicu tradicionalnih istarskih proizvoda i suvenira, kao što su proizvodi od tartufa i lavande, istarska vina, čuvena ”biska” rakija od imele koja se jedino ovde proizvodi, i druge istarske delicije. Od njih smo takođe saznali da uskoro dve žene treba da se porode, pa će tako Hum dobiti još dva stanovnika, ali isto tako i da je upravo tog dana u Humu bila i sahrana i venčanje. U vezi sa sahranom, na groblju, koje je, možete pretpostaviti, bogatije ”večnim kućama” nego grad kućama svojih stanovnika, sve mi je bilo jasno, ali venčanje je predstavljalo iznaneđenje. Potom, saznala sam da je Hum popularno mesto za sklapanja braka čak i van granica Hrvatske, kao svojevrsna antiatrakcija koja nudi veoma tih, intiman i prisan čin venčanja, toliko različit od bučnih i spektakularnih svadbi današnjice. Unutar očuvanih gradskih bedema protežu se dve ulice i izdižu dve crkve: Župna crkva Marijinog Uznesenja (1802), kao i romanička Crkva Svetog Jeronima iz 12. veka. U ovoj crkvi možete videti vizantijske freske i mnoštvo napisa na glagoljici. Hum je poznat i po svojoj Aleji glagoljaša, čije su poslednje obeležje vrata Huma, kroz koja se ulazi u ovaj gradić. Ovde je do danas sačuvan običaj biranja župana na leto dan, kad svi muškarci iz župe u gradskoj loži urezivanjem glasova na drveni štap – raboš – biraju seoskog poglavara. Svoju istarsku avanturu možete završiti u Humskoj konobi uz istarske fuže ili pazinsku ćurku, kao i malvaziju ili teran, koji se ovde pije već šest stotina godina. Ja sam je završila uz umilne zvuke klapa, koje su ovde imale susret i zabavile turiste i meštane na način kako su se verovatno zabavljali Istrijani i pre mnogo vekova.
Tokom svoje dugogodišnje solo karijere muzička zvezda Zlatan Stipišić Gibonni dokazao je nebrojeno puta da je izvrstan kompozitor i pevač. Njegova publika već punih 20 godina susreće se s kvalitetnom muzikom, a Gibonnijev uspeh na teritoriji bivše Jugoslavije zaista niko ne može da ospori. Svaki njegov album nailazi na oduševljenje slušalaca, svaka pesma budi određene emocije, svaki koncert koji organizuje rasprodat je... Iako smo navikli na balade, prvim albumom na engleskom jeziku 20th Century Man – koji sadrži nekoliko pesama bržih ritmova – Gibonni je napravio iskorak u svojoj karijeri objavivši ga prošlog leta. Album je producirao britanski producent i dobitnik prestižne nagrade Grammy Endi Rajt, koji je sarađivao i s muzičkim sastavima Massive Attack, Simple Minds, Simply Red... 20th Century Man uglavnom je sniman i produciran u studiju Abbey Road u Londonu i donosi osam potpuno novih pesama na engleskom jeziku, zajedno s dvema novim obradama numera s poslednjeg albuma Toleranca. Iako pesme variraju od onih koje neodoljivo vuku na hard rock, opet je u većini njegov prepoznatljivi pop zvuk. Prva numera na albumu je Hey Crow, instrumentalno bogata kompozicija s naglašenom notom psihodelije. Već u prvim stihovima Gibboni dokazuje da mu emotivna ekspresija nije nimalo strana ni na engleskom jeziku. Nesumnjivo je da se ovim albumom u više segmenata vratio svojim rock korenima s početka karijere. Ali dodamo li mu tračak nostalgije za 20. i klasični rock ugođaj 21. veka, možemo slobodno potvrditi da je 20th Century Man zaista izuzetan album.
21.10.2016 | 17.06.2016 | 24.03.2016 | 12.01.2016 | 23.07.2015 | 27.03.2015 | 30.01.2015 | 19.11.2014 | 16.10.2014 | 4.7.2014 | 30.1.2014 | 26.11.2013 | 16.10.2013 | 29.8.2013 | 19.7.2013 | 24.5.2013 | 8.4.2013 | 4.3.2013 | 25.1.2013 | 19.11.2012 | 08.10.2012 | 17.8.2012 | 4.7.2011 | 25.5.2011 | 25.4.2011 | 9.3.2011 | 16.1.2011 | 13.12.2011 | 9.11.2011 | 6.09.2011 | 15.07.2011 | 12.05.2011 | 28.03.2011 | 28.02.2011 | 25.01.2011 | 16.12.2010 | 15.11.2010 11.10.2010 | 27.07.2010 | 18.05.2010 | 23.03.2010 | 30.12.2009 | 23.11.2009 | 16.10.2009 | 17.09.2009 | 07.07.2009 | 18.05.2009 | 24.04.2009 | 08.04.2009 | 02.04.2009 | 23.03.2009 | 18.03.2009 | 10.03.2009 | 03.03.2009 | 23.02.2009 | 17.02.2009 | 09.02.2009 | 02.02.2009 | 26.01.2009 | 19.01.2009 | 12.01.2009 | 05.01.2009 | 29.12.2008 | 22.12.2008