Vaš browser nije u mogućnosti da pokrene ovaj Flash script.

Zahtevi:
- JavaScript mora biti omogućen u vašem browseru
- Morate imati instaliranu Flash podršku

naše preporuke

16. januar 2012.

Knjiga

preporučuje

Marica Puškaš

izvršni urednik magazina
„Intelligent life“

Bajka u realnim okvirima

Mirjana Ðurđević

Zapala mi je dužnost da našaram reč-dve o knjizi koju čitam! Opa! Čitam dve knjige: „Biodinamička poljoprivreda“ Rudolfa Štajnera i „Borci Sutjeske“ Viktora Kučana, što je, složićete se, interesantno i nadasve poučno štivo, ali malo je tu trilera! Čitaocima treba preručiti nešto moderno, nešto zbog čega će potrčati u knjižaru i stati u red... A tu se susrećemo sa deficitom! Malo je takvih ljudi, a bogami i knjiga... Dakle, treba mi nešto novo, duhovito, pseudoistorijsko, ali aktuelno... Nešto gde će sprdačina da bude fino upakovana, a dobro i zlo „na izvo'lte“. Dakle, Mirjana Ðurđević! Sa romanom „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ srela sam se, takoreći, po službenog dužnosti i bio je red da pročitam knjigu pre nego autorku upitam: „Šta je spisateljica time želela da kaže?“. Pošto sam od onih koji teško i sporo pamte, a brzo i temeljno zaboravljaju, čitajući, počela sam da hvatam beleške... E, pa ovo nije knjiga koja se tako čita, jer nije važno koji je lik šta učinio ili rekao, bitna je samo kako njegovo postojanje „zvoni“ u prostoru i vremenu. Već na prvim stranicama dočekala me je atmosfera koju sam još jednom davno nanjušila u Pavićevom „Hazarskom rečniku“. Nemojte da vas ovo zavara ili navede na pogrešan trag. Nema u ovoj knjizi ničeg „preslikačkog“, ali ceo taj milje predratnog Beograda kao da je ispao sa fotografija iz kakvog hazarskog albuma. Tu je i taj, mnogi bi rekli, nepostojeći svet mitskog plemena Kalmika, otresite udavače, učiteljice boksa, dokone Beograđanke, Beograđani budisti, staložene diplomate, budući zločinci... Ukratko, kroz galeriju likova do sitnih crevaca opisan je duh Beograda, na „mrc“ pre nego što će ga obuzeti kosmopolitski duh, ali i zlo dolazećeg nacizma. Ovo je bajka u realnim okvirima, a sa stranica samo što ne izleti ono krezavo Pavićevo dete koje, pre nego što dokusuri doktora Muaviju, cinično uzvikuje: „Zini da ti ne kvarim zube!“. Poseban aspekt romana jeste humor. To je ona inteligentna, često neočekivana zezancija Mirjane Ðurđević i čini mi se da je taj „faktor iznenađenja“ glavni krivac za tako dobar spoj na prvi pogled nespojivih likova i događaja. Mongoli grade budistički hram u Beogradu, ma aj'te, moliću lepo!

Film

preporučuje

Vladimir Dudaš

grafički urednik

Nemoguća misija 4: Protokol Duh

Režija: Brad Bird

Jos jedna sasvim nemoguća misija smeštena na ivici nuklearnog rata koji nikako da se dogodi, uprkos tome što kroz ceo film Ethanu Huntu (Tom Cruise) i njegovoj malobrojnoj ekipi baš i ne polazi za rukom da uhvate korak sa zlim mastermindom, ludim profesorom nuklearne fizike, poznatijim pod pseudonimom Cobold (Michael Nygvist). Coboldov motiv za izazivanje nuklearnog rata više je nego zanimljiv. On, u stvari, samo želi da izazove evoluciju, ne revoluciju nego baš evoluciju, ljudskog roda odnosno onog što ostane posle opšte nuklearne katastrofe. Vođen staaarom američkom krilaticom: Ono što te ne uništi, učini te jačim... cccc. Ako zanemarimo kratku uvertiru u ruskom zatvoru, sve počinje divnom-divnom-ogromnom eksplozijom Kremlja, a odatle, za našeg heroja (Ethana Hunta, ne Cobolda) sve kreće nizbrdo, jer je upravo on, nit kriv nit dužan, osumnjičen i okrivljen za ovu katastrofu. Tako to ide u Rusiji. Amerika "pere ruke" od njega pa su on i još tri agenta, izdvojio bih sjajnog agenta Jane Carter (i gomilu hi-tech opreme) - sve što je ostalo od nekadašnje tajne službe i jedini koji mogu sprečiti da šifre za lansiranje nuklearnih bojevih glava padnu u pogrešne ruke. Kroz niz izuzetno komplikovanih planova i izvedenih akcija ipak ne uspevaju u tome. Ne uspevaju da uhvate Cobolda ni u jurnjavi automobilima marke BMW (platili su debelo) kroz peščanu oluju. Ne uspevaju ni da ga spreče da nabavi satelit. Coboldu čak polazi za rukom da lansira nuklearku sa ruske podmornice. Sve se na kraju svede na epsku borbu prsa u prsa u robotizovanoj garaži prepunoj BMW-ova (plaćeno), najboljeg tajnog agenta na svetu i ludog profesora fizike. Deluje malo nefer, ali Eathan se pošteno pomučio. Nisu ludi profesori baš ludi kao što ih pamtimo. Sve u svemu - gledljiv film, bez obzira na to da li ste pratili prethodne epizode, ali najviše zahvaljujući sjajnom agentu Jane Carter (Paula Palton). Film je snimljen sa malom dozom humora, koji je očigledno neophodan u modernim akcionim spektaklima - da nam opusti grlo kako bismo lakše progutali sve te neverovatne i dobrim delom nepotrebne vratolomije. Moram još reći da je Tom Cruise sve scene snimio sam, bez kaskadera i dublera, i svaka mu čast na tome. Jedino je trebalo da uzme dublera za scene trčanja, pošto se nekako vidi da se jako trudi oko toga, a baš i ne postiže neku brzinu. Ne može a da ne prođe nezapaženo da su scenaristi pokušali glavnom junaku da daju neke ljudske osobine provlačeći u pozadini celog filma priču o Ethnovoj otetoj-ubijenoj-spašenoj supruzi i šest zlih Srba. Dokle s tim zlim Srbima? Vaša misija je: da pogledate ovaj film i da ne očekujete previše. Ako je prihvatite...

Pozorišna predstava

preporučuje

Dijana Škorić

urednica magazina "Magična zona" i "Lekovito bilje"

Balet „Krcko Oraščić“

Mikica Jevtić

Tokom novogodišnjih i božićnih praznika gotovo da nema svetskog pozorišta koje na svoj repertoar nije uvrstilo čuveni balet Petra Iljiča Čajkovskog „Krcko Oraščić“, a zasnovan je na bajci E. T. A. Hofmana „Ščenlučik i kralj miševa“, priči o ljubavi, požrtvovanju i pobedi dobra nad zlom. Radnja se odvija u božićnoj noći kada porodici Štalbaum u posetu dolazi harizmatični gospodin Drosmajler, kome su se naročito obradovala deca Klara i Fric, ne samo zbog poklona nego i zbog veličanstvenih bajki koje im pripoveda. Te večeri Drosmajler im je pričao o „kraljevstvu slatkiša“, dalekoj zemlji u kojoj živi zaljubljeni par: lepi princ Krcko Oraščić i Vila šećera. Njihovu sreću nije mogla da podnese ružna Ratilda, kraljica miševa, pa je uoči venčanja čarolijama pokušala da ukrade lepotu Vili šećera. Međutim, preduhitrio ju je lepi princ sprečivši njeno zlodelo, a ona, gnevna i razočarana, bacila je čini na njega i pretvorila ga u drvenog lutka Krcka Oraščića. Ponesena Drosmajlerovom pričom, romantična Klara ga je upitala kako bi ona mogla da oslobodi princa zlih čini, na šta joj je Drosmajler odgovorio da je to moguće ukoliko je spremna da prođe velika iskušenja. Dirnut njenom brižnošću, poklonio joj je lutka. Ljubomoran na Drosmajlerov gest, Fric je istrgnuo lutka iz sestrinih ruku pa ga je polomio bacivši ga na zemlju. Kada su se gosti razišli, ramišljajući o priči koju je čula, Klara nije mogla da zaspi, pa je oko ponoći sišla do jelke da potraži svoju polomljenu igračku. U tom trenutku napala ju je vojska miševa. Ali ona se nije uplašila. Naprotiv! Bila je spremna da se žrtvuje za Krcka Oraščića. U prostoriji se iznenada pojavio Droselmejer i, zadivljen devojčicinom hrabrošću, uputio ju je u tajne magije da bi pobedila neprijatelja. U trenutku kada se kralj miševa spremao da porazi Krcka Oraščića, ona je čarolijom razbila Ratildine čini, a njen drveni lutak pretvorio se u zgodnog princa koji ju je, u znak zahvalnosti, odveo u svoje kraljevstvo šećera, gde je upoznala kralja, kraljicu i Vilu šećera. Otpočele su pripreme za venčanje i dok su princ i vila plesali u Klarinu čast, pojavio se Drosmajler rekavši devojčici da je vreme za povratak... Ne propustite ovu prazničnu čaroliju jer ovo delo, po mišljenju kritičara, obiluje najboljom baletskom muzikom. Premijera ovog baleta održana je u Srpskom narodnom pozorištu 23. decembra, a gledaoci će ponovo moći da uživaju u ovoj veličanstvenoj predstavi 17. januara. Orkestrom SNP-a diriguje Mikica Jevtić, za scenografiju je zadužena Olga Đurđević, a za kostime Mirjana Stojanović Maurič. Koreografiju je osmislio čuveni Eldar Alijev, a igraju Jelena Lečić Kolčeriju, Andrej Kolčeriju, Milan Lazić, Asuka Maruo, Vlad Moldovan, Bojan Matić, David Gruoso, Ivan Đerković, Ana Đurić...

CD

preporučuje

Vladimir Gošić

Izvršni urednik magazina "CKM"

Submarine

Alex Turner

Nisam siguran koliko je to po pravilima koje sam sam izmislio, ali razmišljajući o najboljem albumu protekle godine, zaključio sam da bi moju ličnu titulu zaslužio da ponese EP Alexa Turnera sa šest numera napisanih za film "Submarine". Frontmen benda Arctic Monkeys uspeo je da napravi 20 minuta nostalgične muzike koja će te podsetiti na ono čarobno tinejdžersko doba kada si se sa curom na kormanu biciklom vozio uskim ulicama priobalnog engleskog gradića, fotografisao polaroidom i puštao papirne brodiće niz Bristolski kanal. Isto kao i ja! Zanimljivo (samo meni) je da se ovaj EP na tržištu pojavio istog dana kada i debi album benda The Vaccines kojima je nezasluženo ispred nosa ukradena moja titula najboljeg dugosvirajućeg albuma 2011. godine. Ali o tome nekog drugog puta, na istom mestu...

Grad

preporučuje

Mirjana Pantoš

lektor

Tel Aviv

Izrael

Već po sletanju na aerodrom Ben Gurion (ime dobio po „ocu savremenog Izraela“), po uobičajenoj proceduri za ulazak u ovu ozbiljnu zemlju krhkog mira shvatate da se ovde živi po pravilima drugačijim od onih koja važe u Evropi. Na sreću, kolege i ja, kao gosti Ministarstva turizma, pošteđeni smo bezbednosnih mera koje podrazumevaju razgovor s naoružanim službenicima i neobična pitanja tipa: „Da li ste sami pakovali svoj kofer?“

Prilikom izlaska iz ogromne aerodromske zgrade na „svež“ vazduh u gluvo doba noći, zapahnula me je užasna sparina, a potom sam, iz klimatizovane sobe na 11. spratu hotela „Crown Plaza“ posmatrala rađanje zore uz umirujuće zapljuskivanje talasića modrog Sredozemnog mora. Lep početak. Obećavajući.

Na relativno malom prostoru uočljiv je „sudar“ neverovatnih pet milenijuma stare Jafe, iznikle na jedva naglašenom poluostrvu, sa tek „stogodišnjakom“, modernim Tel Avivom čije noćno nebo na svakih petnaestak minuta paraju svetla aviona u niskom letu jer se ili prizemljuju ili upravo podižu.

Najpoznatiju luku na Mediteranu osnovali su Hanaanci, Ramzes II ostavio je svoj trag u obliku kapije ispisane hijeroglifima, a Jafa je još u biblijska vremena služila za prihvat brodova koji su dovozili libansku kedrovinu za potrebe izgradnje Jerusalima. Ovaj tihi mediteranski gradić s patinom višemilenijumske prošlosti, klaustrofobično uskih kaldrmisanih uličica i niskih kamenih zgrada, pretvoren je u muzej na otvorenom uz mnoštvo galerija i umetničkih instalacija. Pogled s Mosta zaljubljenih na modru pučinu, koju „preseca“ toranj Crkve Svetog Petra okružene palmama, izaziva osećaj egzaltacije.

Samo nekoliko stotina metara dalje sve vri od života – na natkrivenom „Bazaru drangulija“ (kako je naš vodič Srđan nazvao veliku pijacu u Jafi), u koji se ogromnim ventilatorima upumpava svež vazduh, nudi se tekstilna roba, stari orijentalni nameštaj od trešnjevog i ružinog drveta, nakit koji pršti u najrazličitijim bojama, lampe od kovanog gvožđa neverovatnih oblika, a videla sam čak i „Aladinovu“. Protrljala bih je, ali sam se uplašila da će me duh odneti iz ove bajke...

Na prostranom Rotšild bulevaru, „opasanom“ tridesetih godina prošlog veka podignutim bauhaus zgradama, neobična slika (mi i dalje smatramo da je nešto slično srpski ekskluzivitet): na širokom zelenom pojasu koji razdvaja saobraćajne trake – mnoštvo razapetih šatora iz kojih izviruju pospani likovi izmoreni žegom i sparinom, ali odlučni da istraju. Naime, visoke cene nekretnina i stanarina izvele su na ulice pedesetak hiljada uglavnom mladih ljudi, a prinudno „kampovanje“ izabrali su najuporniji. I, naglašavaju, ovo nije protest protiv vlasti – s njom nemaju nikakav problem – već protiv nesavesnih agencija za promet nekretnina i njihovo iznajmljivanje, čije su marže toliko visoke da ni stanovnici Izraela, s prosečnom platom od oko 2.500 evra, ne mogu podneti takve namete.

Ilustracije radi: za zakup pristojnog stana treba izdvojiti oko 1.200 evra, što odnosi polovinu prosečnog primanja (zvuči li poznato?), a ukoliko neko poželi sopstveni krov nad glavom, taj „luksuz“ moraće da plati najmanje 2.000 evra po kvadratu u rubnim naseljima. Naravno, što je stan bliži centru grada i obali, cene vrtoglavo skaču do čak 15.000 evra za kvadrat.

Pomalo zbunjuje urbanistički „nered“ jer je sasvim uobičajeno da se uz aristokratsku bauhaus zgradu, koja dostiže jedva tri sprata, „gura“ soliter od stakla i betona. To sam, kao „matricu“, videla jedino još u Moskvi (i u Novom Sadu), svi ostali evropski gradovi čuvaju stara jezgra od uticaja moderne gradnje. Međutim, Izraelci su tako pronašli način da sačuvaju svoje arhitektonsko blago: investitor će bez problema dobiti dozvolu za gradnju tik uz zdanje pod zaštitom UNESCO-a (takvih je na hiljade) pod uslovom da ga obnovi.

Nedaleko od „šatorskog naselja“, ispred neugledne minimalističke dvospratnice (s prozorima kao horizontalnim puškarnicama), čija unutrašnjost krije rezidencijalno uređenje u spomen osnivanja države Izrael (29. 11. 1947, priznate u Društvu naroda 14. 5. 1948) postavljena je statua konjanika, prvog gradonačelnika Tel Aviva, inače vlasnika te, sada istorijske, kuće: sredovečan, dežmekast čovek opušteno sedi na mirnom, umornom konju – ničeg herojskog u njegovom stavu.