Vaš browser nije u mogućnosti da pokrene ovaj Flash script.

Zahtevi:
- JavaScript mora biti omogućen u vašem browseru
- Morate imati instaliranu Flash podršku

naše preporuke

25. april 2012.

Knjiga

preporučuje

Ranka Bulatović

Glavni i odgovorni urednik magazina "Top zdravlje"

ČITAČ

Bernhard Šlink

Povod da pročitam roman „Čitač“ bio je istoimeni film koji je po njemu snimljen, s fantastičnim Ralfom Fajnsom i predivnom Kejt Vinslet u glavnim ulogama. Doduše, posle gledanja filma koji me je zaista oduševio, nisam to očekivala i od knjige. Kako to obično biva, ako je knjiga dobra, film je totalni promašaj ili obratno. Međutim, moju znatiželju zagolicalo je saznanje da je pisac Bernhard Šlink prisustvovao snimanju i čak se pojavljuje u jednoj sceni. Ljubavna priča petnaestogodišnjeg Majkla Berga i devet godina starije, misteriozne Hane autoru služi kao potka za obradu bolne temu holokausta i suočavanje jedne generacije sa zločinima koje su počinili njihovi roditelji. Kako je autor jednom prilikom izjavio: „To je priča o onome što mi nazivamo 'drugom generacijom'. Mi smo odrastali veoma bezazleno sve dok u jednom momentu nismo shvatili šta su naši roditelji, učitelji i sveštenici činili. Kada volite nekoga ko je učestvovao u nečemu užasnom, to ne može da vas ne dotakne“. Roman postavlja brojna pitanja: Da li čovek može i sme da saoseća sa zločincima? Kako živeti sa saznanjem da je neko koga smo voleli ili još uvek volimo učino nešto monstruozno? Šta preduzeti? Da li se zločin može i sme opravdati? Jedan od mogućih odgovora daje i mladi Majkl: „Ali upiranje prstom u Hanu bilo je jednako upiranju prstom u samoga sebe. Voleo sam je. Ne samo da sam je voleo, ja sam je odabrao. Pokušao sam da uverim sebe u to da u trenutku kada sam odabrao Hanu, ništa nisam znao o onome što je učinila. Na taj sam način pokušao da se prebacim u stanje nevinosti, stanje u kakvom deca vole svoje roditelje. Ali ljubav prema roditeljima jedini je oblik ljubavi, za koji čovek ne snosi odgovornost. A možda je čovek odgovoran i za svoju ljubav prema roditeljima? U ono doba zavideo sam studentima koji su svojim roditeljima, pa tako i celoj generaciji zločinaca, posmatrača i onih koji su odvraćali glave, onih koji su tolerisali i onih koji su sve prihvatali, jasno dali do znanja da se ne slažu i udaljili se od njih te time savladali svoj stid, odnosno bol uzrokovan stidom. Ali otkud ona nadmoćna uverenost u ispravnost svoga mišljenja i suda, koju sam toliko često susretao kod njih? Kako čovek može osećati krivicu i stid i istovremeno iskazivati nadmoćnu uverenost u vlastiti sud? Je li odbijanje roditelja značilo samo retoriku, buku, galamu, koja je trebalo da nadglasa činjenicu da je čovek svojom ljubavlju prema roditeljima nepovratno upleten u njihovu krivicu? Sve su to moje kasnije misli. Ali ni kasnije mi nisu pružale utehu. A kako sam se mogao utešiti time da je moj bol izazvan ljubavlju prema Hani na određeni način bila sudbina cele moje generacije, sudbina Nemačke, kojoj sam se samo teže odupirao, koju sam samo teže uspeo savladam nego ostali...“

Film

preporučuje

Bojana Janjušević

urednica Zdravlja u LEPOTI&ZDRAVLJU

AVR

Režija: Aki Kaurismaki

Film Avr, finskog reditelja Akija Kaurismakija, prikazan je na ovogodišnjem FEST-u. Posebno je sve u vezi s ovim filmom – u njemu postoji samo jedan negativni lik, a i on je sporedni, glumci nisu lepi već potpuno životni, tema je teška a film neverovatno lak za gledanje. Radnja se može prepričati u nekoliko rečenica. Propali pisac, sada čistač cipela, živi sa ženom u sirotinjskoj četvrti Avra, francuske luke koja je ilegalnim imigrantima iz Afrike prva stanica na putu ka “obećanom raju”. Baš u vreme kada saznaje da mu je žena neizlečivo bolesna, susreće afričkog dečaka, ilegalnog imigranta koji želi da stigne do Londona, gde mu se smestila porodica. Ne samo da stari čistač cipela ulaže sve svoje snage da pomogne dečaku, nego se i svi njegovi poznanici i komšije angažuju u toj misiji. Zašto? Zato što su i oni sirotinja, naličje Zapadne Evrope, marginalci koji narušavaju mit o demokratiji, jednakosti, poštovanju ljudskih prava i svemu ostalom što srećni deo Evrope voli da propagira, ali ne baš uvek da sprovodi u delo. Ovaj film podseća nas na to šta sve možemo kada smo solidarni. Najdirljiviju rečenicu u filmu izgovara žena glavnog junaka kada joj lekar kaže da postoji šansa da ozdravi, jer se čuda događaju, a ona mu odgovara: “Da, ali ne u mom kraju”. Međutim, videćemo da su čuda moguća, a ne dolaze ni s neba niti iz nekog drugog sumnjivog izvora. Čuda se dešavaju kada se ljudi udruže, jer tako postaju nepobedivi.

Pozorišna predstava

preporučuje

Nataša Veletić

urednica Žena i Zdravlje

Seobe

Vida Ognjenović

Iz odličnog romana Miloša Crnjanskog proizašla je snažna, emotivna pozorišna predstava u režiji Vide Ognjenović, od čijeg je prvog izvođenja prošlo gotovo 25 godina. Šezdeset učesnika ovog četvoročasovnog teatarskog spektakla, predvođeni Branislavom Lečićem, Nebojšom Dugalićem i Isidorom Minić, dočarali su sve naše dileme, nesnalaženje, nedoumice, želju za promenama i čežnju za dalekim mestima za koja verujemo da moraju biti bolja od onoga u kojem obitavamo. Sigurna sam da neće biti lako ponovo okupiti brojne glumce, pa vam preporučujem da iskoristite prvu priliku koja vam se ukaže da u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu uživate u sjajnoj priči, glumi, režiji i stotinama fantastičnih kostima.

CD

preporučuje

Goran Aničić

web urenik

Best of

Talking heads

Iako se danas na modernim, kapacitetnim medijima slučaocima može isporučiti nešto više od 70 minuta muzičkog materijala, "best of" kolekcije bendova poput Talking Headsa i dalje zahtevaju mnogo više prostora. Doduše, na ovom albumu "Best of" nalazi se čak 18 numera izuzetno uticajnog njujorškog New Wave benda, ali još uvek mnoštvo pesama nedostaje u ovoj kolekciji. Navešćemo samo neke koje su mogle ući u kompilaciju: "I Zimbra", "Born Under Punches", "Crosseyed And Painless", "Swamp", "Stay Up Late"… E sad, zamislite best of kompilaciju na kojoj nije bilo mesta za ove hitove. Album je sjajno podsećanje na odličan bend.

Grad

preporučuje

Tanja Marić

urednica magazina BRAVACASA

Astana -

čudo neviđeno

KAZAHSTAN

Astana, prestonica Kazahstana, postala je etalon za ono što se može postići pomoću mašte, novca i dobrog plana. Ovaj grad predstavlja mešavinu sovjetske funkcionalnalnosti i zapadnjačke ekstravagancije. Nalazi se na severu Kazahstana, gde se temperatura kreće od minus 40 pa sve do plus 40 stepeni C! Kada je 1997. godine Nursultan Nazarbajev odlučio da stvori novu prestonicu, napuštajući bučni i topli Almati zbog hladne Akmole (staro ime Astane) smeštene u stepi na severu zemlje, kazaško društvo bilo je iznenađeno, ako ne i šokirano. Ali predsednik je imao ubedljiv argument. Nazarbajev je, naime, odredio zadatak mladoj državi da "(ponovo) započne istoriju" ne polazeći od nule, već radije okrećući drugi list. I tako je prestonica Kazahstana postala Astana (u prevodu Glavni grad). Astana svoju čarobnost duguje, pre svega, ličnostima kao što su arhitekte Kišo Kurokava (Kisho Kurokawa) i Norman Foster, čija dela rasuta po svetu danas definišu osnovne pravce razvoja svetske arhitekture – ekologiju, tehnologiju, slobodnu i inteligentnu upotrebu prostora. Mnogobrojne druge talentovane arhitekte – kazaške, italijanske i druge, podjednako su doprinele projektu nove Astane, a iskustva, kako pozitivna tako i negativna, drugih zemalja uzeta su u obzir. Tako se grad pokazao ne samo kao lep nego i kao izuzetno komforan za sve svoje stanovnike. Novim, modernim licem Astane dominira apstraktni simbolizam. Kurokava rezimira svoje vizije i filozofiju urbanog razvoja dvema rečima: simbioza i metabolizam. Grad je posmatran kao živi organizam koji koegzistira s drugim organizmom, organizmom prirode.