Zviždućem ja tako i, abortion nogu pred nogu, buy u hodu vidim poznato mi lice… Moj stari prijatelj prolazi pored mene. Novostečene konstitucije, koja bi se lako konstruisala šestarom i pravilne glave kao točak od “fiće”, podsećao je na neobrijanu i loše obučenu maskotu “Mišelina” koja se vuče kući nakon višemesečnog i zamornog poziranja na bilbordima. “Alo, Singer… Zašto se ne javljaš?!”, prenuo sam ga iz razmišljanja, “Jao, izvini, nisam te prepoznao…” Ima smisla… ja se nisam promenio ni za gram a on me nije prepoznao svojim novim, debelim očima i koprenom od masti preko zenica… “Nego, Singer, šta se tebi desilo?”, potražio sam objašnjenje za ovo naglo povećanje zapremine. “Aaa, pa, oženio sam se!” “Ako nisi odmah posle dirljivog Radovićevog eseja pojeo sveže inagurisanu gospođu, ne vidim kako to išta objašnjava…”, pokušao sam da ga otkravim. Ali, ništa… Gledao me je tupo sa svoja dva braon nablizu nasađena dugmetasta oka i izgledao je simpatično kretenski kao Sneško Belić sa loncem na glavi. Mislim da je počeo i da se topi. Ili se samo preznojavao od napornog stajanja… “Dobro, ništa, pozdravi svoju lepšu polovinu”, u njegovom konkretnom slučaju to je bila najviše trećina, “…i zvrcni ponekad! Aj’ u zdravlje…” I rastanemo su tu. Ja molim Boga da ne nazove jer će to biti druženje dosadnije nego sa drugarima iz vojske, a on moli Boga da ne sretne još nekoga poznatog usput…

Šta se tu, zapravo, desi? Mislim, kada se čovek oženi… Kakav je to mehanizam kada te toliko unazadi? Da li se uželiš blažene toplote placente? Da li si konačno stigao kući i pronašao novu mamu koja će te dojiti, previjati, podizati da podrigneš i hraniti da budeš veliki i jak? Je l’ to tvoj novi debeli početak ili prvi mršavi kraj? Stvarno ne znam… Ako neko zna, nek javi!