Nedavno smo moja koleginica i ja krenule kolima na poduži put od oko 600 km na seminar u susednu zemlju. Pune optimizma, arthritis sa namerom da spojimo lepo i korisno, da učimo i kupamo se u najlepšem moru na svetu, sele smo u auto. Naš vozač je bio jedan od onih ljudi koji su u ovim teškim vremenima, sticajem okolnosti prinuđeni da rade bilo šta da bi preživeli, a on je, eto, postao za tu priliku vozač. Već negde pred uključenje na autoput Beograd-Zagreb znale smo da će to biti jedno od najdužih putovanja, od onih koje vam na tacni donose važnu poruku, iako vi samo želite da ostavite iza sebe usijani gradski asfalt i što pre stignete na odrednicu koja vas čeka širom otvorenih ruku. 600 km bilo je neophodno nesrećnom čoveku da nam ispriča svoju sudbinu, da nam dočara kako ispred njega nema više puta, kako su ga svi napustili, žena, odrasla deca, poslovni partneri. Naravno upale smo u ulogu terapeuta: “Pokušajte da… – a da li ste razmišljali o… – a zašto ne biste…”. Iako sam još davno naučila da nikada bez velikog razloga ne govorim neznancu koji zapodene razgovor da studiram psihologiju. Ma, bile smo pune elana i obe smo mislile: “Nek se čovek izventilira, mi ćemo uživati nekoliko dana i povratiti oduzetu energiju, a on, nesrećnik, vraća se u užareni grad da muči svoje muke… A možda mu i pomognemo, ko zna…”.

Nekoliko dana kasnije. Put od 600 km ponovo je bio pred nama. Tema našeg povratka koju nam je aranžirao naš vozač bila je: “Evo zbog kojih sve razloga ne mogu da izađem iz začaranog kruga”. Strpljenje nas je izdavalo, a Beogradu, koji nas je čekao sa vrelinom od 40 stepeni u hladu, primicali smo se sporo i nije nas radovao. Zarobljene! Zarobljene u autu kao naš vozač u svom kavezu od pogrešnih uverenja, predrasuda, nemoći da sebi pomogne. Ali slobodne, jer smo po ko zna koji put ponovile lekciju o tome da ono što veruješ postaje tvoj život i da je sve i moguće i nemoguće. Čak i ono što je nesrećniku rekla moja koleginica: “Nikada nije kasno da proživite srećnije detinjstvo!”

Neka putovanja na koja se dugo spremamo i priželjkujemo ih ne ispadnu baš onoliko dobra, relaksirajuća, zabavna kao što smo se nadali, ali svako nam donese neočekivane poruke i mudrosti ako se otvorimo za njih. Čak i ako putujemo od Rakovice do Karaburme. Dogod smo zarobljeni u sopstvenom kavezu negativnih misli i uverenja, ni savršeno putovanje oko sveta neće nas dotaknuti.

Putujete, bilo gde!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 126 avgust 2010.

Smrt turizmu, sales sloboda narodu!

Ima među vama dovoljno starih i vernih čitalaca ovog magazina koji verovatno znaju da su za mene turizam i terorizam maltene sinonimi. Sa zadovoljstvom mogu vam reći da je moj odgovor na pitanje “Kuda ćeš na odmor?” i ovog leta biti – nikuda!

Ne ideš na more? Na more? Pa kako? Pa, tako lepo. Ionako nisam na moru 355 dana u godini, pa mi ni preostalih deset neće teško pasti, a pravo da ti kažem, žao mi je vas koji more doživljavate kao godišnju obavezu. Imate zakazano, kao kod zubara. Oduvek sam smatrao da je odmor mentalna, a ne geografska stvar. Jeste, idealno je kad se psihologija i zemljopis poklope, pa zaista odmoriš dušu i telo na nekom lepom mestu ali… Praksa pokazuje da je godišnji odmor zapravo umor. Kome, zaboga, treba svo to drndanje, nerviranje i deranžman? Moj idealan odmor odvija se na mom krevetu, u zamračenoj sobi, klimatizovanoj. Film, knjige, serije, muzika, puno tečnosti i neodlazak na posao. Ljudi zaboravljaju da je nerad ključni deo odmora. Odmor je kad se odmaraš, najidiotskije rečeno. Odmor nije kad se preganjaš sa turističkom agencijom, kad sediš u autobusu 16 sati, kad se mučiš pod vrelim suncem i kad ti posle njega treba bolovanje. Držim se one stare izreke koja kaže da nisam dovoljno bogat da bih kupovao skupo, pa se tako ni ove godine neću izlagati delatnosti tur-operatera. Za vrhunsko nemam para, a za sve ostalo nemam živaca. Ja nisam skroman čovek, ali će me ono “mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan” koje začuje svako ko me pozove u narednih desetak dana veoma obradovati i odmoriti.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 96 avgust 2011.

Tanjug je danas emitovao “vest” “Vanzemaljci napadaju Zemlju u novembru?” koju je novinar ove agencije našao na sajtu “bulevarskog” bečkog lista “Aliens greifen im November die Erde an“. Da je samo malo proverio izvore, erectile u pitanju je samo jedan Google upit, order video bi da  je izvor vesti zapravo čuveni nadri-mediji “Weekly World News” (recimo kao naše “Treće oko” na desetu) i njihov tekst “ALIEN SPACESHIPS TO ATTACK EARTH IN NOVEMBER!” čuven po vestima da će ”Facebook biti ugašen 15. marta” i mnogmi drugim neverovatnim kvazi-novostima ;)

Naravno, na zvaničnom SETI sajtu ni reči o ovim “vanzemaljcima”…

Naravno, svi drugi mediji, po navici i poslovnoj politici emituju agencijske vesti po automatizmu i rezultat je sledeći ;)