Izdanje Lepote&Zdravlja koje je pred vama posvećeno je pre svega ZDRAVLJU. Jedan od razloga jeste to što nas uskoro, allergist već 3. oktobra, pilule očekuje Pro femina 2013 – Okrugli sto Žensko zdravlje u fokusu. Na stranicama 92–97 možete pročitati razmišljanja učesnika našeg okruglog stola, ljudi koji su lekari ili se na drugi način bave zdravljem, na temu svetlih i tamnih strana ove važne oblasti. Očito je da smo svi svesni problema u našem zdravstvu, a mnogi imaju i dobre ideje za njihovo prevazilaženje i volju da ih sprovode u delo. Iz dana u dan, u velikoj posvećenosti svom poslu. Nadamo se da će i L&Z biti bar kockica u tom mozaiku faktora koji treba da se sklope kako bi se situacija u našem zdravstvu popravila.

Uvek kad se neko u mojoj okolini razboli ili ako sama imam zdravstvenih problema, pomislim – zar nije dovoljno teško to što moramo da se suočavamo s bolešću i krhkošću svoga tela, zar nisu dovoljne neprijatne dijagnostičke, a potom terapeutske procedure, vreme i novac što moramo da izdvojimo, promene u načinu života koje s puno discipline treba da uvedemo?! Zar to nije dovoljno, nego moramo da se suočavamo s namrštenim, nadmenim i hladnim lica medicinskog osoblja, od kojeg toliko zavisimo upravo kada smo bolesni i nemoćni. Odmah da kažem, postoje divni izuzeci. I shvatam da je izuzetnih primera mnogo, i da neću moći sve da ih nabrojim… čak i na najmanje očekivanim mestima, u nekim domovima za stare u kojima sam bila, u stacionarima za mentalno obolele, a o privatnim zdravstvenim ustanovama da i ne govorim. Ipak, kada bih ja imala čarobni štapić kojim bih mogla uvesti jednu jedinu značajnu promenu u zdravstvu, bio bi to način na koji se vrši selekcija ljudi pri upisu u srednje medicinske škole i na medicinski fakultet. Zahvaljujući njemu, s bolesnim ljudima bi radili samo oni koji pokazuju autentičnu potrebu da pomognu, altruizam i humanost, a ne i oni koji u odnosu s bolesnicima realizuju svoju potrebu za superiornošću i dominacijom.

Poznata su vam ona siva rana jutra, često slučajno upravo u jesen, kad smo prinuđeni da čekamo u hodnicima laboratorija, da čekamo na upute i zakazivanja ili, još gore, kad sve to radimo s bolesnim detetom u naručju ili sa starim roditeljem. Sva ta jutra bila bi podnošljivija, u svakom slučaju ljudskija, da oni od kojih zavisi naše zdravlje, zdravlje naše dece i bližnjih imaju dovoljno snage, vremena, ljubavi… da nam kažu toplu reč i stave ruku na rame. U bolnici su mi se desile najdivnije i najmučnije stvari u životu: rođenje moje dece, ali i njihovi bolnički dani, ispitivanja, pa i operacije.

Bolest je, kažu, iskušenje, ali i šansa – put koji nas vodi u drugačiji život.

Zar ne bi bilo divno kad bi u tim momentima pored nas bili pravi anđeli dobrog srca?!

Tekst je objavljen u magazinu “Lepota i Zdravlje” br. 152 oktobar 2013.

Microsoft konceptni video iz 2000. godine tačno predvideo današnje trendove, look ali je sam Microsoft omašio većinu njih.

Pre 13 godina kada je nastao ovaj video Microsoft je bio na vrhuncu i jedini koji je mogao da pokrene stvari u tehnološkom svetu. Google je bio “još u pelenama” i praktično je osvojio Internet, a pet godina kasnije pridružio mu se Facebook koji je zagospodari odruštvenim mrežama. Amazon je gospodar internet maloprodaje, a Google i Apple vladaju mobilnim softverom.

U konceptnom video zapisu iz 2000. Microsoft je predvideo tehnološke trendove s početka 21. veka ali nažalost samog Microsofta sama kompanija nije uspela da iskoristi ove vizije.

Pogledajte video i videćete: pametne telefone, tablet računare, društvene mreže, cloud računarstvo, glasovno komandovanje…

Skupilo se društvo staro…

Sećate li se kad sam na istom ovom mestu hvalio prethodni broj kao najbolji? Čista laž! Broj koji sad držite u rukama toliko je genijalan da smo pokrenuli inicijativu da se pod hitno uvede u školsku literaturu kao dobro od istorijskog značaja. Naime, sale pre tačno 10 godina rođeno je prvo mladunče CKM-a. Zajedno s vama smo ga vaspitali i gledali kako odrasta.

Učili smo ga kako da upaljačem otvara limenku piva i kako da se pravi da žene gleda u oči, treatment kada s njima priča. A vidite ga danas – momčina! I sve to zahvaljujući svima vama koji ste naš magazin čitali sve ove godine. Posebno onim čitaocima CKM-a koji su išli toliko daleko i da ga kupe.

Ako se sagnete i pogledate ispod svoje stolice, drugs pronaći ćete bocu šampanjca koju smo postavili za svakoga od vas. Slobodno je otvorite, mi častimo! A sada visoko dignite čaše i nazdravite svim onim CKM žurkama koje nam tek dolaze, cicama i komšinicama koje nas čekaju u narednim brojevima i ”Mrzeli smo ovog meseca” luzerima koji će svaki put poljubiti naša vrata.

Živeli!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 119 oktobar 2013.

Manu Chao je čovek komplikovanih korena i logično je da mrzi svaku vrstu opresije, herbal jer da je bilo po planovima diktatora, ne bi se on ni rodio: njegov otac je iz Frankove Španije, iz Galicije, pobegao u Pariz kada je deda osuđen na smrt zbog antifrankizma, a to je lako moglo zadesiti i ostatak porodice Chao, u dobroj tradiciji apsolutizama svake vrste. Bilo kako bilo, kad odrastete u predgrađu Pariza, hranjeni pričama o užasima diktatura, okruženi uličnim muzičarima, vaš put je logičan: bićete buntovnik sa gitarom, okoreli levičar. Teško da je bolje mesto za sviranje mogao odabrati od Srbije, koja je, kao i Latinska Amerika i ostatak Istočne Evrope, ruku na srce, šizoidna kombinacija okorelog buntovničkog levičarenja i zadrtog desničarenja, ali ovo bi zahtevalo mnogo duboku analizu. Vraćamo se na muziku.

Elem: Manuel je zagazio u 6. deceniju života, a mladić je. Impresivno. Komentari nekih devojaka su da bi volele da im dečko tako izgleda, a Manu im može biti otac. Teoretski. Sa klasičnim imidžom koji je mešavina The Clash i Boba Marleyja (sa još par začina), Manu je ušao u Halu Sportova na Novom Beogradu i isprašio više od 2 sata svirke. Doduše, znali smo to, to je i obećao, to mu je običaj. Drugo je pitanje da li je Hala Sportova dobro odabrana lokacija: vrućina je vrlo brzo postala neizdrživa, a 5.000 posetilaca je horski pevalo sa Manuom sve pesme. Impresivno je koliko Srba zna španski, uzgred – „Gde si naučila španski“, pitam devojku do sebe. „U Cervantesu.“ Neka, ionako je teško naći lepši i lakši jezik za učenje. Atmosfera u Hali Sportova postaje kao kada neki sportski tim gostuje u „paklenoj atmosferi“: ali Manu obožava takve atmosfere: adrenalin, znoj, svi fiksirani na stejdž, viču, puni emocija. Muškarci uskoro ostaju bez majica i pokazuju svoje raskošne i manje raskošne fizionomije. Devojke se nisu toliko usudile ali bile su nedaleko od realizacije. 45 stepeni, kao leti, u vlažnoj sezoni u tropskim krajevima. Odlična, emocijama napunjena sauna.

Manu je krenuo od početka furiozno, što je em njegov stil, em drugačije ne bi ni mogla ta impresivna karijera da se ugura u 2 sata i kusur. Sve pesme spojene, neke smućkane u jednu (odlične aranžmanske bravure), rolerkoster emocija. Muzičara manje nego na Exitu 2008. ali u sviračkom smislu se nije osetilo. Mislim da je srpskoj publici najviše prirasla za srce „La Vida Tombola“, koju je otpevao na samom početku. Što je i logično ako živiš na Balkanu: ako život nije tombola, šta je onda? Da li je njegova muzika rok, pank, rege, world music, latino? Sve je to odjednom. On zaista baštini fuziju opuštenog jamajkanskog zvuka sa pankom britanskih predgrađa, a njegovo latinsko poreklo i fascinacija Latinskom Amerikom i Trećim Svetom uopšte samo dodaju hrpu egzotičnih začina na sve to. Ima i pesama na galicijskom (Bixo do Coco) i na francuskom, i na španskom i na engleskom, i na portugalskom. Put oko sveta, i to najlepšeg dela sveta. Uvek je na strani potlačenih (Clandestino (ilegalac)), uvek se pita kuda dalje (Desaparecido, pomenuta La Vida Tombola, sve potcrtano ikoničkim Manuovim pitanjem „¿Qué horas son, mi corazón?“).

Ovo nije samo koncert. Ovo je saborni događaj. Ovo je pleme u transu. Ovo je savremena emotivna crkva, a Manu je vrhovni sveštenik i žrec. Ovo je stvaranje posebne energije i elektriciteta i povezanosti među samom publikom, i muđu publikom i pevačem, i to na način koji je odavno odsutan sa velikih pop i rok događaja, a postojao je u vreme svakog revolucionarnog pokreta u muzici, od The Beatlesa, do The Clash i rejva. Atmosfera je dodatno elektrificirana zbog pretnji ratom protiv Sirije, i vidljivo je da je bar 20% energije i besa više među publikom zbog tekućih oblaka globalnog rata nad glavom. Ljudi žele globalizaciju, ali ovakvu. Ne onu koja podrazumeva da ćemo svi biti isti, a ne ni antiglobalizaciju, gde ćemo odbijati sve iz sveta. Rešenje je alter-globalizacija, u kojoj će se napraviti pačvork svetskih uticaja, jezika, boja, ukusa i mirisa, i u kojoj će svi biti ravnopravni. Manu Chao je apostol alter-globalizma, i kako je Joe Strummer rekao pred smrt, jedini je naslednik The Clash. Ako ste hteli političku poruku, mogli ste videti karikature Georgea W. Busha sa klovnovskim nosom, kao i Hitlera na video-radovima iza Manua, ali i natpis „Banlieu rouge“ („Crveno predgrađe“). Sve vam je jasno šta je pesnik hteo da kaže. Ako ste hteli samo dobru muziku i sjajnu žurku, i niste obraćali pažnju previše na video-uratke ili tekstove, podjednako ste sjajno prošli. Već posle ponoći, svi mokri (srećom pa noć nije bila hladna), sa osmesima, ušli smo u septembarsku noć i petak 13. je završen. Uopšte nije bio baksuzan!

Samo nešto za kraj: „Tú no tienes culpa, mi amor, que el mundo sea tan feo.“ („Nisi ti kriva, ljubavi, što je svet tako ružan.“). Svet je ružan, ali trenuci su sjajni.

PROLOG

Odmah posle završenog festivala Cinema City, 6. po redu, usnio sam prilično traumatičan san. Bio sam u vojsci, neznano kojoj, i učestvovao u užasnoj sceni u kome je neki od komandanata, praćen fanaticima iz naše čete, pobio gomilu civilnih zarobljenika, a mi koji nismo učestvovali u pokolju direktno, samo smo ćutali sa svojim puškama i pazili ostale zarobljenike da ne pobegnu, sa užasnim osećanjem gađenja nad nasiljem i nad sopstvenim kukavičlukom. Kada sam se probudio, shvatio sam da sam pogledao priličan broj filmova sa Cinema Cityja, da je san uslovljem tim filmovima, i da je to upravo bila tema koja se kao crvena nit provlačila kroz ceo festival. Ali o tome na kraju. Evo najjačih utisaka sa festivala, sasvim subjektivno.

1. POVRATAK OTVORENIH SCENA

Taman kad sam počeo da kukumavčim i da osećam nostalgiju za otvorenim „stejdževima“ koji su mi najviše nedostajali, posebno legendarna pozornica u Dunavskom parku (nijedne nije bilo 2012. godine), i ona mala šarmantna u Miletićevoj (valjda je smetala komšijama), pojavila se jedna sjajna „bina“, pored Izvršnog veća. Taman da nikom ne smeta: političara i poslanika nema tokom popodneva i noći. Još jedno „nesmetanje komšijama“ je Arena Open Air, koja je u dvorištu Hotela Vojvodina omogućavala sjajne projekcije, umesto da budu u Porti. Dobro, malo sam nostalgičan i za Portom, ali apsolutno genijalno iskustvo je pratiti filmove iz kultnog kafea Kosmo Sapiens, sa njihove terase. Da bi festival zaista bio u fazonu „ceo grad je bioskop“, moraju postojati otvorene scene. Srećom, 2012. je bila izuzetak.

2. GETSBI JE ZAISTA VELIKI

Baz Luhrmann je istinski genije. Od one „smešnoće“ zvane „Strictly Ballroom“, koji je uz hrpu neverovatnih filmova 90-ih učinio da se australijska kinematografija smatra „uvnutom i zabavnom“, koja je bila njegov prvi film, pa preko „Romea + Julije“ (gde se Di Kaprio profilisao kao buduća velika zvezda, i dobio tone mržnje po glavi, iako je sjajan glumac) i „Mulen Ruža!“ (sa sve uzvičnikom), navikli smo se na raspevane i raskošne filmove. Onda mu je došlo da se bavi epskim patriotizmom, što mu nije išlo loše („Australija“), ali najbolje mu ide ovo šarenilo, spojevi savremene muzike i doživljaja sa starinskim temama. Taman da shvatimo da su žurke i zabave uvek bile iste, kao i ljudske potrebe. Iskreno, pročitao sam knjigu S. Ficdžeralda i nije ostavila na mene tako raskošan utisak. Ni film sa Redfordom. Sve mi je bilo jednodimenzionalno i sivkasto. OK, razočaran je, žurke su na gajbi i tako to. Ali, kako je žurke prikazao Luhrmann! Kakve „orgije sa stilom“ iz 1922. i ere ludih 20ih! Kakva mašta! Čovek je doslikao roman taman onoliko koliko je potrebno. Ja nemam takvu maštu. Pa još u 3D, sasvim savršeno. Sasvim. Jedva čekam sledeći Luhrmannov film. Uvek nova vizija, uvek spektakl, uvek pogođena emocionalna poenta.

3. 3D

E kad smo spominjali 3D, samo kratko. Ako smo mislili da ćemo „zeznuti“  filmsku industriju, i da je torrent došao glave filmu, mi smo se zeznuli. 3D je spektakl, uvek zaboravim to i uvek se podsetim toga kad stavim naočare. U „Zvezdanim stazama“ ti svemirski borodvi uleću u oko, zombiji bogme izgledaju gadno kad se zajure u tebe (bilo je psovki tokom „Svetskog Rata Z“ u stilu „Ma idi bre u…“), a ni pahulje iz Getsbija nisu loše. Sve u svemu, mani me torrenta ako imamo 3D. 3D bioskop se ne može porediti sa gledanjem filma na kompu, iako sam čuo 100 isprika „da neko neće u bioskop zato što je skinuo film sa torrenta“. To je kao porediti real life seks i… gledanje nekih sajtova za odrasle. možda je rezultat isti, ali put nije. God bless the 3D cinema.

4. IZRAELSKI FILM

Manite me politike, Izrael je ozbiljna država. Ne samo da, kao u „Svetskom ratu Z“ (ako je je uopšte tačno) imaju onog 10. čoveka koji mora da službenoj dužnosti da se ne složi sa ostalih 9 po svakom pitanju (ako je to filmska izmišljotina, treba da uvedu tog 10. čoveka, kao i svi ostali na svetu!), nego su shvatili da se pare prave da bi se trošile na nešto korisno. I posle godina stagnacije i stvaranja diskutabilnog imidža u svetu (ispade da se tamo samo vode ratovi i da oni uvek misle da su u pravu), odlučili su da investiraju u imidž. Kulturni imidž, a njega najlakše možeš formirati filmom. „Meka moć“ je odlična moć. Izrael je (zvanični pokrovitelj festivala) investirao mnogo novca u poslednjoj deceniji u film, i domaći stvaraoci su iznedrili fantastične filmove. I nisu u svima prikazani kao što Amerikanci vole sami sebe da prikažu: superiorne. Stvarno su višeslojni, objektivni (Finale kupa, Sirijska mlada, itd…), i nisu uvek „the good guys“. Tako se odgovorno ponaša prema kulturi. Ne znam da li ste znali da je Teodor Hercl, ideolog cionizma, bio inspirisan Srbijom kao primerom da se napravi jevrejska država u Palestini? Kad mogu Srbi, mogu i Jevreji, reče on. I nastade Izrael, 100+ godina kasnije. E ‘ajd’ sad obrnuto. I mi smo imali traume i ratove i neprijatelje i one koji su nas mrzeli, a bome nas i sad neki mrze. Mnogi? Nema veze. Možemo da napravimo dobru umetnost od toga. Da se naša država ugleda na njihovu po tom pitanju, i na konju smo.

5. FINALNA VERZIJA

Evo da ponovim utisak sa otvaranja: ne, zapravo ću reciklirati ono što sam već napisao, baš kao što je Palfi uradio. Daću mu omaž kakav je on dao drugima. Ko je čitao prikaz otvaranja, nek preskoči. Film „Finalna verzija: Dame i gospodo“, mađarskog režisera Đerđa Palfija učinio je nemoguće i dotekao da smeha i besmisla. Autor je uzeo nekih 400 filova iz istorije svetske kinematografije i iseckao ih i spojio u jedan kolaž. Smisleni kolaž. To je u isto vreme omaž savremenom stvaralaštvu koje je sve više kolaž već viđenog. To je protest protiv reciklaže, to je omaž reciklaži. To je protest protiv mađarske vlasti koja ne daje dovoljno filmadžijama, pa je Palfi hteo i da kaže: „Evo, ako nema para za nove snimke, napraviću ja ceo film od starih snimaka“. Ali utisak je zaista fascinantan: prvo vam se učini da je 1) sve uvek isto u vremenu i da se odnos muškaraca i žena ne menja – sve je univerzalno 2) sve se menja i dijalektika vlada Univerzumom 3) moda je uvek ista i lepa žena je lepa žena i lep muškarac je lep muškarac 4) oh, koliko se kanoni lepote menjaju i u licu i u građi ljudi, a ne samo u odeći 5) sve izgleda kao album sa slikama, stari porodični album sa slikama, i ima dozu radosti i tuge: mladi de Niro i Nikolson, i njihova starost sada… svi starimo i svi smo dirljivo lepi kada smo mladi…A onda shvatite jedno: sve priče o ljubavi su vanvremenske i uvek su identične, i sve što se menja su nijanse. Film vas učini punim smeha (namerno nekonzistentni prelazi između kadrova u filmu su smejurija na momente) i tuge, punim strasti i ideje o prolaznosti. Želite da se zaljubite ako već niste. Da osetite život. A takav film treba i da bude, pa sve i da je 0% originalan i 100% recikliran.

6. AKO BITI MASOVNI UBICA I BITI PONOSAN NA TO?

Film „Čin ubijanja“ („The Act of Killing“) je definitivno najluđi, najstrašniji i najsmešniji film koji sam u životu pogledao i verovatno koji ću ikada pogledati. A usto je dokumentarac. Banda ubica iz odreda smrti posle državnog udara u Indoneziji koja je pobila 2,5 miliona ljudi zato što su „komunisti“, ponosno objašnjava kako su ubijali ljude, sa osmehom, i to sve zvuči kao šala. Ali nije. Plaćeni politički mitinzi, plaćeni glasači političkih partija, ponos klanjem drugih, nedostatak empatije prema ubijenima, herojsko razmetanje manijakalnošću, cinični odgovori sa osmehom… To je Dancima mnogo šokantnije nego nama. Nama se to isto desilo. „Jasenovac i Gradiška Stara“, „Nož, žica, Srebrenica“. Pa da, kad si već ubijao, što da se ne pohvališ kad je to baš fin pos’o. Spajanje nespojivih rečenica i govorenje naglas stvari koje normalan čovek ne bi izgovorio, čini da sve postaje farsično. Kolega Robert je na početku filma rekao „Ma da nešto nisu zeznuli u prevodu? Nemoguće je prosto da neko ovo kaže.“ Ali moguće je. Ali vešti danski režiser Jošua naterao je lukavo ove ubice da odglume scene ubijanja iz filmova koje su najviše voleli, i da imitiraju svoje omiljene junake (paradoks je da su njih na nasilje inspirisali De Niro, Al Paćino, Brando i mafijaški filmovi!). Kada glavni od njih, Anvar Kongo, dođe u situaciju da on bude ubijen, prenerazi se užasom iskustva i razvije empatiju prema žrtvama i dobije napad mučnine. Neverovatan obrt na kraju filma koji nije za svačije živce. Postavljaju se mnoga pitanja: kako mi nismo znali za zločine antikomunista, a savršeno smo znali za „polja smrti“ i Crvene Kmere? Isti su, ideologija je drugačija. Kako je moguće da se ljudi iznova pretvore u ovakve monstrume na svim meridijanima? Kako je uopšte moguće delovati protiv nasilja ako snimate filmove sa nasiljem? Kažu da je Kjubrik posle „Paklene pomorandže“ bio preneražen što su se pojave bande na ulicama svetskih gradova koje su doslovno imitirale imidž i nasilje iz njegovog filma. Nisu shvatili da je prikaz nasilja zapravo borba protiv njega. Ali, na kraju krajeva, bilo je to za očekivati. Kao što reče jedan moj prijatelj vajar: „Boriti se nasilnim filmovima protiv nasilja je isto što i boriti se pornićima protiv seksa.“ I ne mogu da mu protivrečim. Iskreno, stvarnost je luđa od svake imaginacije. Ja ne znam šta bi Kusturica, recimo, ili Almodovar, mogli da snime a da bude luđe od ovoga što je stvarno.

7. KRUGOVI

Svaki treći dan prođem Prolazom Srđana Aleksića. Kao i većina koja voli brojne kafane u pasažu. Nit manje ulice nit boljeg mesta da se da ime ovog heroja rata iz Trebinja. Marko Miljanov je onomad rekao da je „čojstvo i junaštvo“ temelj ratnika. S tim što je čojstvo kad braniš druge od sebe, a to su mnogi zaboravili. Srđan Aleksić nije. Na njegovoj priči zasnovan je sjajan film koji će biti naš kandidat za Oskara. Dugi kadrovi, spora radnja, pomalo nalik na iranske ili izraelske filmove, savršeno za Evropu i festivale, videćemo šta kaže Akademija. U svakom slučaju, kraj filma koji najavljuje bolje dane, pomirenje sa sobom i sa drugima. Upamti da možeš da ustaneš protiv zla. Upamti da moraš da ustaneš protiv zla.

8. BLANCANIEVES

Uvek mi je smešno da se na španskom ime junakinje iz bajke kaže „Belosnežana“, a ne samo „Snežana“ (Nieves, sa E i bez stepena Celzijusa). Uvek mi je smešno zapanjeno lice moje mame kad sazna da je nešto starinsko ponovo postalo moderno: crni hleb, hleb sa semenkama, tramvaj, kocka umesto asfalta, crno pivo, žuti šećer, vinil. Žena misli da smo potpuno poludeli i da se vraćamo stvarima od kojih je njihova generacija bežala. Kad sam joj rekao da je sjajan film… crno-beli nemi, nije mogla da veruje. Rekao sam joj da je jedan takav nedavno dobio i Oskara. Da mi je opisati taj izraz lica. U svakom slučaju, imao sam i ja skepsu. Hoće li mi biti dosadno bez dijaloga? Nije bilo. Imao sam nostalgiju za detinjstvom, za porodicom (dirljiva španska priča sa porodičnom emocionalnošću), za Španijom i Seviljom i Andaluzijom, gde sam studirao (eh). Za koridom koju nikad nisam gledao (ali hoću: Katalonci nek se slikaju, ne treba mi njihova zabrana koride). Hvatala me mučnina i bes zbog licemera koji jedu kobasice a mrze koridu (mislim da nema ništa licemernije od osuđivanja ovog folklornog rituala u ime “životinjskih prava”, kada u istom trenutku dok se dotični bik bori u areni, hiljade bikova i krava prolazi kroz svoje golgote u klanicama, bez ikakve šanse da prežive, da pritom većina od njih nije videla čak ni sunce… Samo zato što ih ne vidimo, ne znači da njihove smrti ne postoje. Što se mog ličnog mišljenja tiče, bik u areni bar ima neku šansu, teoretski on može da nikada ne bude poražen i da umre i od starosti; oni od kojih će direktno postati paštete – ne. Svaka čast Morrisseyju, znam ja da “Meat IS  Murder”, ali ne jedem baš povrće, više ono jede mene. Opaska: Maribel Verdu je pre 20 godina u “Ljubavnicima” bila ta nevina i nežna devojka, a Viktorija Abril je bila zlica. Sad je ona zlica. Šta čine godine, i licu i glumi. Opaska: Španci su Španci -jedan od 7 patuljaka je travestit. Opaska: Španci su Španci – ništa od hepienda. Opaska: obavezno gledati.

9. BESPLATNO PIVO

E da, svaka čast Amstelu. Za vreme Happy Hour-a na Amstel Open Air-u delili su limenke Amstela besplatno, a posle su koštale 100 dinara, kad se stvari “zakuvaju”. Juče kažem drugaru, na koncertu zatvaranja, ih, što volim grad u kome ispred zgrade parlamenta na livadi imaš džabe bioskop, džabe pivo i džabe koncert. Mala je cena da se podeli nekoliko stotina limenki dnevno, ali utisak je neprocenjiv. Čisto da zabeleže i druge kompanije. Sad ću mnogo češće KUPOVATI Amstel. Zato što su mi sad dragi. Eto tako. E, da, kvalitet života ne zavisi od plate i sličnih ludila. Važno je ne gubiti vreme u saobraćaju. Važno je imati festivale. Važno je imati ovakve besplatne zabave. Eto kako dobre ideje preobraze grad.

10. SVE OSTALO

Dobri novi hrvatski filmovi. Tople priče i dobre komedije. Srpski “Mamaroš” koji je kupilo 57 zemalja i čak i kanal HBO, pokazuje da se može napraviti izvozni proizvod i Srbi napraviti “dobrim momcima” i u SAD i da to ljude može zanimati. Ne mora sve biti pljuvanje po sebi, blato, romske favele, mafija, devojčice koje od traume postaju kurve i slično. Gnjavaža je decenijama gledati filmove čiji je sinopsis “silovana tinejdžerka, čvarci u novinskom papiru, obešena baba u WC-u” i da ne nabrajam. Osveženje je videti da i ovde žive normalni ljudi. Žurke odlične, svirke odlične. Režiseri koji ne liče na svoje delo, jer su im dela uvrnuta a oni sasvim normalni. Dobro izabrano vreme za festival, ipak, posle svega. Sada idu “Ulični svirači”. Nema predaha u vojvođanskoj prestonici.

EPILOG

San je san, ali pouka mi je bila jasna. Dosta traumatičnih filmova sa uniformama. U “Svetskom Ratu Z” lepa izraelska vojnikinja ostade bez ruke, a Bred Pit pokušava kao običan porodičan čovek da spasi svet. Nema superheroja. U “Zvezdanim stazama” opet uniforme, samo lepše. Holms kao negativac. Moralne dileme. Da ne spominjem izraelske filmove koji nameću moralne dileme o nasilju i patriotizmu. “Čin ubijanja” koji ti razlupa mozak. “Krugovi” kao proglašeni najbolji film. Nije strašno biti mobilisan. Nije strašno biti ni dobrovoljac. Nije strašno ići u rat, ako mora, hoćeš, šta god. Strašno je biti zao pritom. Strašno je ne pobuniti se protiv zla. Kao ja u svom snu. Uniforma se ne nosi olako. Nije sramotna uniforma, nije sramotno oružje, već onaj ko im oduzme čast.