Manu Chao je čovek komplikovanih korena i logično je da mrzi svaku vrstu opresije, herbal jer da je bilo po planovima diktatora, ne bi se on ni rodio: njegov otac je iz Frankove Španije, iz Galicije, pobegao u Pariz kada je deda osuđen na smrt zbog antifrankizma, a to je lako moglo zadesiti i ostatak porodice Chao, u dobroj tradiciji apsolutizama svake vrste. Bilo kako bilo, kad odrastete u predgrađu Pariza, hranjeni pričama o užasima diktatura, okruženi uličnim muzičarima, vaš put je logičan: bićete buntovnik sa gitarom, okoreli levičar. Teško da je bolje mesto za sviranje mogao odabrati od Srbije, koja je, kao i Latinska Amerika i ostatak Istočne Evrope, ruku na srce, šizoidna kombinacija okorelog buntovničkog levičarenja i zadrtog desničarenja, ali ovo bi zahtevalo mnogo duboku analizu. Vraćamo se na muziku.

Elem: Manuel je zagazio u 6. deceniju života, a mladić je. Impresivno. Komentari nekih devojaka su da bi volele da im dečko tako izgleda, a Manu im može biti otac. Teoretski. Sa klasičnim imidžom koji je mešavina The Clash i Boba Marleyja (sa još par začina), Manu je ušao u Halu Sportova na Novom Beogradu i isprašio više od 2 sata svirke. Doduše, znali smo to, to je i obećao, to mu je običaj. Drugo je pitanje da li je Hala Sportova dobro odabrana lokacija: vrućina je vrlo brzo postala neizdrživa, a 5.000 posetilaca je horski pevalo sa Manuom sve pesme. Impresivno je koliko Srba zna španski, uzgred – „Gde si naučila španski“, pitam devojku do sebe. „U Cervantesu.“ Neka, ionako je teško naći lepši i lakši jezik za učenje. Atmosfera u Hali Sportova postaje kao kada neki sportski tim gostuje u „paklenoj atmosferi“: ali Manu obožava takve atmosfere: adrenalin, znoj, svi fiksirani na stejdž, viču, puni emocija. Muškarci uskoro ostaju bez majica i pokazuju svoje raskošne i manje raskošne fizionomije. Devojke se nisu toliko usudile ali bile su nedaleko od realizacije. 45 stepeni, kao leti, u vlažnoj sezoni u tropskim krajevima. Odlična, emocijama napunjena sauna.

Manu je krenuo od početka furiozno, što je em njegov stil, em drugačije ne bi ni mogla ta impresivna karijera da se ugura u 2 sata i kusur. Sve pesme spojene, neke smućkane u jednu (odlične aranžmanske bravure), rolerkoster emocija. Muzičara manje nego na Exitu 2008. ali u sviračkom smislu se nije osetilo. Mislim da je srpskoj publici najviše prirasla za srce „La Vida Tombola“, koju je otpevao na samom početku. Što je i logično ako živiš na Balkanu: ako život nije tombola, šta je onda? Da li je njegova muzika rok, pank, rege, world music, latino? Sve je to odjednom. On zaista baštini fuziju opuštenog jamajkanskog zvuka sa pankom britanskih predgrađa, a njegovo latinsko poreklo i fascinacija Latinskom Amerikom i Trećim Svetom uopšte samo dodaju hrpu egzotičnih začina na sve to. Ima i pesama na galicijskom (Bixo do Coco) i na francuskom, i na španskom i na engleskom, i na portugalskom. Put oko sveta, i to najlepšeg dela sveta. Uvek je na strani potlačenih (Clandestino (ilegalac)), uvek se pita kuda dalje (Desaparecido, pomenuta La Vida Tombola, sve potcrtano ikoničkim Manuovim pitanjem „¿Qué horas son, mi corazón?“).

Ovo nije samo koncert. Ovo je saborni događaj. Ovo je pleme u transu. Ovo je savremena emotivna crkva, a Manu je vrhovni sveštenik i žrec. Ovo je stvaranje posebne energije i elektriciteta i povezanosti među samom publikom, i muđu publikom i pevačem, i to na način koji je odavno odsutan sa velikih pop i rok događaja, a postojao je u vreme svakog revolucionarnog pokreta u muzici, od The Beatlesa, do The Clash i rejva. Atmosfera je dodatno elektrificirana zbog pretnji ratom protiv Sirije, i vidljivo je da je bar 20% energije i besa više među publikom zbog tekućih oblaka globalnog rata nad glavom. Ljudi žele globalizaciju, ali ovakvu. Ne onu koja podrazumeva da ćemo svi biti isti, a ne ni antiglobalizaciju, gde ćemo odbijati sve iz sveta. Rešenje je alter-globalizacija, u kojoj će se napraviti pačvork svetskih uticaja, jezika, boja, ukusa i mirisa, i u kojoj će svi biti ravnopravni. Manu Chao je apostol alter-globalizma, i kako je Joe Strummer rekao pred smrt, jedini je naslednik The Clash. Ako ste hteli političku poruku, mogli ste videti karikature Georgea W. Busha sa klovnovskim nosom, kao i Hitlera na video-radovima iza Manua, ali i natpis „Banlieu rouge“ („Crveno predgrađe“). Sve vam je jasno šta je pesnik hteo da kaže. Ako ste hteli samo dobru muziku i sjajnu žurku, i niste obraćali pažnju previše na video-uratke ili tekstove, podjednako ste sjajno prošli. Već posle ponoći, svi mokri (srećom pa noć nije bila hladna), sa osmesima, ušli smo u septembarsku noć i petak 13. je završen. Uopšte nije bio baksuzan!

Samo nešto za kraj: „Tú no tienes culpa, mi amor, que el mundo sea tan feo.“ („Nisi ti kriva, ljubavi, što je svet tako ružan.“). Svet je ružan, ali trenuci su sjajni.