Cela stvar smrdi na napor

Postoje dva, viagra gotovo sukobljenja, pristupa muvanju devojaka. Različiti muvači došli su u svom višedecenijskom radu do raznih metoda osvajanja ženskih tela i srca, a svi njihovi metodi mogu se, grubo, podeliti u dve osnovne škole. Prvi pristup je Boljenje. Boljenje se uglavnom odnosi na boljenje dupeta da se muškarac previše maltretira i cima oko cure. Ovaj pristup podrazumeva smanjeni napor i lov u okolini koja muvaču najviše odgovara. Muvač se oslanja na svoj šarm, verbalne sposobnosti i urođenu lepotu i privlačnost i nije voljan da se previše menja. Pogrešno je misliti da su boljači neki prelepi macani koji misle da je dosta to što su lepi i pametni. Ne, boljači su često prosečnog izgleda ali, jednostavno, neće da se cimaju i ćao đaci. Rade onim što imaju.

Dijametralno suprotan pristup jeste tzv. Truđenje. Truđači su muškarci spremni na odricanja, žrtve i napor ne bi li podveli žensku osobu pod snošaj. Sam termin “truđenje” nastao je od golog, prostog fizičkog truđenja. To je ono kada se ide u teretane, na džoginge, kada se pazi na ishranu, kada se izrazi spremnost da se obučeš poput fudbalera nekog srpskog prvoligaša i kada ideš na mesta koja bi najradije obradio bacačem plamena a sve to zarad kvalitetnog snošaja sa skupim devojkama koje su i same podnele neverovatna truđenja u svom životu (od kresanja obrazovanja zarad izgleda pa do kresanja… sa nekim ko će to da finansira).
Možete pogoditi da sam ja zakleti boljač. A zašto sam boljač?

Zato što je truđenje nespojivo sa mojim suštinskim vrednostima, sa mojom srži! Pored klasične lenjosti kojom me je priroda bogato obdarila, truđenje ide protiv moje ideologije koja nalaže da se za teške (fizičke) poslove mora primati plata a ne da se nekome plaća da ti omogući da podižeš teške stvari. Teretana je za mene simbol naopakosti u tom smislu. Na mesta koja želim da vidim spaljena ne mogu da idem. Ne radi žena barem. Mogu eventualno radi dobre hrane koja bi tamo mogla biti služena i to je maksimum kompromisa sa moje strane. Ako već treba da gledam imbecile, hoću to da radim punog želuca. Ali, mogu vam reći da je super imati drugara truđača. Najbolji vikend izlasci nastaju spajanjem jednakog broja boljača i truđača u jednu ekipu. Sociologija i psihologija plaču za ovakvim in vivo eksperimentima.

Ovo sve sam vam ispričao da biste bolje isplanirali zezanje za Novu godinu koju vam ovom prilikom čestitam.

U jednom psihološkom eksperimentu dvema grupama ljudi je na početku dana data novčanica od sto dolara. Prva grupa imala je slobodu da je potroši onako kako hoće, ed a druga grupa nije ni dolar smela da potroši na sebe već je sav novac morala da potroši na druge. Šta mislite kako su se osećali na kraju dana? Verovali ili ne, denture članovi grupe koja je novac potrošila na druge osećali su se bolje, ailment bili su zadovoljniji sobom i srećniji. Naravoučenije možete izvući sami.

Vreme je poklanjanja. U ekonomski teškoj situaciji kada je milion ljudi siromašno, što je više od deset posto stanovništva, ne bi se moglo nikome zameriti ako kaže ”nemam dovoljno ni za sebe, kako da poklanjam?!”. Baš u takvim okolnostima kada svakako ne možemo sebi da priuštimo sve što bismo želeli, možemo da se odreknemo nečega zarad drugih i uživamo u blaženstvu odricanja.
Zato vas pozivamo da se odazovete humanitarnim akcijama koje brinu o egzistenciji ljudi u najugroženijim područjima, da odvojite poneki dinar za novogodišnje paketiće za mališane u Kraljevu, za decu ometenu u razvoju, samohrane majke ili invalide. Tokom ovih dana radovanja u toplom krugu svoje porodice imajte na umu slogan Banke hrane u rečima Ive Andrića: “Beda savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata za oči kao nevidljiva lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka, steže oko njega svoje granice, odvaja ga zauvek od radosti, tako da mu ništa ne može pomoći, ni novac, ni najpovoljnija promena životnih uslova, jer više nije sposoban da ih primi.“
Učinite još nešto za sebe.

U L&Z temi o emocionalnoj inteligenciji (str. 134) saznaćete kako možete da utičete na promenu svog raspoloženja a da pri tom ne zavisite od spoljašnjih okolnosti, već da svoje dobro rasploženje kreirate sami. Nedavno me je jedan stranac pitao koje su to prednosti života u Srbiji, u odnosu na život u zapadnim zemljama. Ja sam se tu pomučila da izvučem “the best of Serbia”, i kada sam ispucala sve adute, jednostavno sam rekla ono što zaista i mislim – sreća ne zavisi od toga gde se nalazimo već od onoga što je u nama, a što nosimo
sa sobom gde god da smo.

Metropoliten muzej, salve Njujork. „The World of Kubilai Khan“, medic nova izložba o kineskoj umetnosti u vreme dinastije Yuan postavljena je u Metu ove jeseni i zauzima dobar deo prizemlja ovog elegantnog zdanja iz 19. veka smeštenog na 5. Aveniji. Velika skulpura glave zmaja od porcelana, find žada i poludragog kamena, pored nje starac u kolicima, svakako stariji od 80 godina, gura ga četrdesetogodišnji unuk a tu je i žena, kustos iz Meta koja mu detaljno objašnjava sve aspekte kineske umetnosti iz tog vremena. Starac ima uredno podšišane brkove, besprekorno odelo i ozbiljan pogled dok se napreže da upije svaku reč kustosa. Nešto dalje šest starica u dobu od 60 do 90 godina sušaju drugog kustosa dok priča o tapiseriji iz tog vremena. U dubokoj starosti oni su željni novih znanja. Te informacije im neće pomoći „u dobijanju posla“ niti će sa njima doći u priliku da „ispadnu pametni u društvu“. Oni jednostavno imaju tu potrebu duboko usađenu i ona im ne prestaje protokom godina. Na prvom spratu Meta, predškolska deca sede na podu ispred Renoarovog platna i vaspitačica ih propituje šta zapažaju na slici.

Pre nekoliko meseci pisao sam o blagu Galerije Matice Srpske u Novom Sadu koje čami između zidova ove institucije, u mračnim sobama u kojima se svetlo pali samo kada neki slučajni posetilac naiđe. Svaki put kada sam bio u toj galeriji, sem za Noć muzeja, u njoj sam bio jedini posetilac. Dok hodam hodnicima Meta razmišljam o Galeriji Matice i tome kako je moguće da novosadske stare dame i gospoda, potomci advokata, trgovaca i lekata, a ima ih, gotovo nikad ne dolaze na ovakva mesta.

Moja je stalna fascinacija aktivni život starih ljudi u zemljama u kojima putujem kao direktna suprotnost onome što viđamo na Balkanu.

Sutradan, još ekstremnija situacija: Atlantik Siti, kockarska meka na obali okeana u Nju Džersiju. Za poker aparatima, slot-mašinama i stolovima za rulet Trampovog kazina „Taj Mahal“ sede uglavnom starci i starice. Oni nisu obučeni kao starac iz Meta, njihova lokacija je niža srednja klasa, ne zanimaju ih previše ni Kublaj kan ni Šagal ali zato svoju „jesen života“ provode ubijajući vreme u kazinu na obali Atlantika pijuckajući koktele. Život su proveli radeći po fabrikama Penslivanije i trgovinama ili restoranima Njujorka. Sada uživaju. Da li ste nekad bili u nekom od kazina u Beogradu, Novom Sadu ili Zagrebu? Ako jeste, svakako u njima niste sreli mnogo nekadašnjih radnika „Jugoalata“, penzionisanih medicinskih sestara iz Sremske Kamenice ili prodavačica iz „Kluza“.

Ako je za kockanje i hotele je potreban novac a ogromna većina naših penzionera ga ima jedva i za hranu – posete domaćim muzejima i galerijama su ili besplatne ili moguće uz simboličnu ulaznicu. Ni u njima nema naših staraca.

Pre nekoliko dana sam u kafeu pored dečije igraonice slušao razgovor za stolom tri mlada bračna para, u srednjim tridesetim godinama. Govorili su glasno i dalo bi se zaključiti da se bave nekim inžinjerskim i informatičkim profesijama. Tokom sat vremena razgovora nisu pomenuli nijednu pročitanu knjigu, novine ili magazin, nijednu pogledanu predstavu, film, nijedno putovanje, čak ni politiku… Jedina njihova tema bio je razmeštaj prostorija u stanovima, buduće škole za njihovu predškolsku decu, posao, kuća, kuća, posao… Pred kraj je neko pomenuo Ekrema i „Farmu“ kao jedini element „nadgradnje“ u njihovom razgovoru.

Iz svih zemalja bivše Jugoslavije sem Slovenije i Kosova – mladi masovno odlaze, starci ostaju, sede u svojim stanovima i gledaju „Farmu“ ili besciljno šetaju parkovima. Srednja generacija je u grču za preživljavanje i ne razmišlja o bilo čemu osim o poslu, novcu i stambenom rešenju za svoju porodicu.

Kada sam sa jednim kolegom na poslu danas podelio ove impresije ispričao mi je iskustvo jedne svoje prijateljice koja je testirala studente arhitekture u Novom Sadu. Na pitanje koja slika u Spomen zbirci Pavla Beljaskog im se najviše dopada, nijedan od njih nije umeo da da odgovor. Nisu nikad kročili u jednu od dve najveće novosadske galerije. Oni čiji je posao da jednog dana stvaraju dizajn, estetiku i umetnost.

Sa druge strane, tinejdžeri su funkcionalno nepismeni, oslonjeni na komunikaciju putem SMS-a i socijalnih mreža svoj rečnik su sveli na 500 pojmova, ništa ne čitaju, u pozorište idu samo „sa školom“ i onda napuštaju predstavu posle prve pauze…

Neki koliko toliko sadržajan socijalni život još uvek vode mladi između 20 i 35 godine, oni koji nisu otišli iz zemlje. Svi mlađi i stariji od te generacije, u ogromnoj većini su van bilo kakvih tokova „društvene nadgradnje“.

Oni društveno angažovani, u političkim strankama ili NGO, svejedno, takođe su u najvećem procentu isključivo orijentisani na korupciju i zgrtanje novca za sebe. Pominjanje nekakvih ideala u privatnom razgovoru sa njima dovodi vas u opasnost da budete ismejani ili u najmanju ruku proglašeni naivcem ili nekim „ko se pravi naivan“. To i one koji bi nešto pokušali da učine ili promene – tera u gledanje „isključivo svojih poslova“, dobrobiti sebe, svoje porodice i najužeg okruženja.

Ovakvo stanje koje ni država ni društvena elita ne pokušavaju da promene ostaviće na tkivu društva teške posledice i one će se osetiti tek u narednih desetak godina.

U kombinaciji sa potpunim pražnjenjem provincije i prenapučenim gradovima u kojima žive ljudi bez dovoljno primanja da bi iole pristojno živeli u gradskim uslovima (plaćali komunalije, jeli, imali čiste stanove, fasade i ispravne automobile), sve to stvara sumornu sliku koja bi trebalo da zvoni na uzbunu u glavama svih koji žele dobro ovoj zemlji.

Nešto kasnije u odnosu na prethodnu godinu, discount allergist Google je tradicionalno predstavio Google Zeitgeist pregled pretraživanih pojmova koji su nas sve zajedno na globalnom nivou najviše okupirali i interesovali u godini na izmaku. Google je analizirao milijarde i milijarde pojedinačnih pretraživanja  kako bi identifikovao trendove.

Četiri najznačajnija događaja koja su obeležila “pretražnu godinu” su Svetsko prvenstvo u fudbalu, anesthetist Zimska olimpijada u Kanadi, zemljotres na Haitiju, curenje nafte u meksičkom zalivu i naravno oblak pepela sa Islanda. Zanimljivo je da na ovom pregledu nema Srbije. Takođe, Srbije nema ni u regionalnom prikazu, opet.

Što se tiče Fastest Rising Queries najinteresantniji su Facebook i Twitter koji beleže konstatan rast tokom cele godine, što ukazuje na konstantno povećanje interesovanja za društvene mreže. Najbrže rastući pojmovi na pretraživaču su Chatroulette, iPad i Justin Bieber od selebritija. Među pojmovima za kojima je interes najviše pao su svinjski grip, Mladi mesec (iz filmskog serijala Sumrak saga), Susan Boyle i Michael Jackson.

Apple iPad je apsolutni pobednik među traženim pojmovima potrošačke elektronike. Slede ga iPhone 4, Nokia 5530, HTC EVO 4G i Nokia N900. Od poznatih najveći interes u odnosu na prošlu godinu je postojao za Justinom Bieberom, Shakirom, Eminemom, Lady Gagom i Keshom.

Iako su čitaoci Tajma u anketi za ličnost godine odabrali Asanža iWikileaks, ampoule uredništvo Time-a ipak se odlučilo dato bude cough 28804, order 2036683_2037183,00.html” target=”_blank”>Mark Elliot Zuckerberg osnovač Facebooka, odnosno osobu koja spaja milijardu ljudi i kreira složene društvene onlajne i offlajn interakcije.

Ipak, Julian Assange je ipak u izboru redakcije, ali u rubrici Runners-Up.