Sjajni Voja Antonić, tadalafil health otvarajućipredavač na prvoj domaćoj TEDx konferenciji, cialis pre izvesnog vremena napisao je i izdao sjajan vodič za kritičko razmišljanje “Da li postoje stvari koje ne postoje?“. Knjigu napisanu kao kontrapunkt savremenom sujeverju, symptoms a nastala je na osnovu dugogodišnjeg posmatranja i istraživanja “onostranog”, te kojekakoh zastupnika i tumača “neobjašnjivog”.

Takođe knjiga pojašnjava kako se uplićemo kroz psihološke mehanizme u verovanja u svakojake stvari. Knjiga je izdata 2000. godine, a sada je zahvaljujući samom autorubesplatno možete preuzeti sa njegovog sajta u PDF formatu.

Tema knjige ograničena je na pojave iz domena paranormalnog, okultnog i natprirodnog. Ponegde se obrađuju i čisto tehničke zablude nastale kao posledica nekritičkog prihvatanja pogrešnih tumačenja. Knjiga se ne bavi političkim zabludama i zloupotrebama (mada je i ta tema na svoj način zanimljiva).

Na nekoliko mesta dotaknuta su i neka religijska pitanja, ali samo onoliko koliko je to bilo neophodno u okviru obrade drugih tema. Autor nije imao nameru da razvija diskusiju o religiji, jer to smatra temom koja spada u domen intimnih pitanja svakog pojedinca.

Voja Antonić

Oženiću se prvom kasirkom koja ne bude tražila sitno!

Izgleda da ipak nisam uspeo da izbegnem idenje nekud za godišnji odmor. Umalo da ostanem bez godišnjeg odmora, ali neću sad o tome jer ću još više popizdeti. Zna se da sam ja pasionirani ljubitelj odmora, ali sam u isto vreme ogorčeni protivnik njegove zloupotrebe zarad odlazaka na, recimo, more. Nažalost, čovek pred najdražima često poklekne i očas posla nađe se na plaži. Bled i neprijatan za gledanje, kvareći odmor svima u vidokrugu, ali ne više nego što ga i oni njemu kvare. Nervira me kad leti nije toplo, kad pada kiša danima, kad sivi poklopac stoji nad gradom (U jebote! Ovo k’o neka pesma nekog, kao, pametnijeg YU rokera!), a nervira me i kad je toplo. Nervira me kad moram da uključujem klima-uređaj, a još me više nerviraju oni što imaju nešto protiv klima-uređaja. I činjenica da sam prinuđen da kupujem svakodnevne potrepštine u odvratnim gigamarketima jako me nervira. Kako bih voleo da neko ponovo otvori onaj jadnjikavi drveni, malo veći kiosk. Mini-mini-minimarket, u kojem možda ima svega 16 artikala (od kojih 15 nikad nikom normalnom neće trebati!), ali zato u njemu nema zombija koji guraju kolica i kupuju šesti sokovnik – zato što je na sniženju, a sapun ne registruju ni kad padne na njih. Nema ni tužnih “promoterki” za kojima plače porno industrija, a koje svoje vreme traće na ubeđivanje ljudi poput mene da kupimo neko sranje za pranje parketa. Najvažnije: nema kasirki kojima je svaka novčanica previše krupna. Koji god apoen izvadiš na kasi, gledaju te kao da si iz gaća izvukao crni penis od 40 cm i preteći mlataraš njime. “Da nemate možda šest i po dinara sitno?”. Nemam! Zar iko ima? Ima sad da pozovem Narodnu banku Srbije i da pitam postoji li još uvek kovanica manja od dinara. Sledeći koje bih likvidirao na licu mesta jesu oni koji se ogrešuju o Brzu kasu. Postoje tri vrste tih gadova: debilčine koje ne znaju da je to ta kasa, imbecili koji ne umeju da broje i – najgori šljam, oni koji pokušavaju da prevare Brzu kasu i siluju je do smrti. Kako sam samo bedan i nemoćan dok sa rol-viršlom i jogurtom stojim iza gada koji je kupio devet veš-mašina i “Simče” čokoladicu. Ima tačno deset artikala i došao na Brzu kasu! Uh, izgleda da sam uzeo previše tableta za uznemirenje…
Od ovog trenutka počinje moj godišnji odmor. Aj’ zdra’o!

ekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 85  septembar 2010.

Dok sam čitao tekst u jednim poznatim beogradskim dnevnim novinama o negativnom uticaju Facebooka i “igrica” na društvo u Srbiji, help palo mi je na pamet da pišem kolegi uredniku i zapitam ga kako je dozvolio da tako nešto uopšte ode u štampu.

U pomenutom tekstu, stomach na neki volšeban način, health igrači video igara (ili, kako bi oni rekli, “igrica”) i korisnici Facebooka izjednačavaju se s narkomanima i pijandurama. U prilog tome govori i ilustracija na kojoj je prikazan trenutak ubrizgavanja droge zvane Facebook u korisnikovu venu.

Epic fail! http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Podjednako-zavisni-od-pica-i-Fejsbuka.lt.html

Zašto se na društvene mreže i dalje gleda kao na mesto gde se neki džanki čudaci sklanjaju od stvarnosti i kroje teorije zavere? U tekstu se pominje da je u “Srbiji naglo porastao broj novih korisnika ove socijalne mreže”, te “da je polovina korisnika interneta zavisna od popularnog Fejsa, a druga polovina od kompjuterskih igrica”. Nije ni čudo što će vam roditelji, kada ovo pročitaju, reći da će vam zabraniti da igrate igre ili idete na net, jer ćete prvo postati zavisnik od igara, potom onda od Fejsa, da biste na kraju sigurno završili na marihuani i heroinu ili kokainu. Čista budalaština! Uterivanje straha od novih tehnologija može samo dodatno da zaglupi ovaj narod i gurne ga još dublje na dno, gde ga sigurno čeka zavisnost od šunda, kiča i teških droga.

Najbolje je na ovakve tekstove kolektivno reagovati, jer zajedno smo jači. Zato nisam ni pisao uredniku – pisaćemo svi zajedno! Ukoliko se ni vi ne slažete s tekstom u kojem se igrači predstavljaju kao zavisnici, pošaljite mejl na adresu drustvo@politika.rs sa subjectom: “Ja sam igrač, i nisam narkoman!”

Slika 1. U jednoj ulici u rubnom delu grada, generic vraćajući se iz parka Guelj video sam ženu kako trči u kuhinjskoj pregači sa jastogom u ruci. Sa morske životinje se još cedila voda a ona je hitala kao da se takmiči na 100 metara na Atletskom prvenstvu Evrope koje se održavalo par kilomatara dalje u Olimpijskom stadionu. Da li je reč o kuvarici nekog restorana u kojem je ponestalo ovog delikatesa pa je skoknula do susednog po „lobstera na pozajmicu“ ili je ženu za trpezariskim stolom čekao nervozni muž čiji ručak kasni, herbal nikad neću saznati ali scena je bila potpuno bunjuelovska.

Slika 2. Potpuno go, čovek duboko u šestoj deceniji života prolazi trgom isped Katedrale u Gotskoj četvrti. Tek poneka sredovečna turistkinja podigla je ili skinula naočare da bi ga bolje osmotrila, niko drugi se nije „potresao“. On zapravo i nije bio potpuno go, nosio je šešir a na mestu gde bi trebalo da se nalaze gaće, nalazila se tetovaža koja je „imitirala“ donji veš. Verovatno je reč o lokalnom friku na kojeg su svi navikli i koji bi bio sasvim sigurno uhapšen „zbog narušavanja javnog reda i mira“ u većini evropskih metropola. U većini, ali ne i u Barseloni.

Frankova nova fotka

Slika 3. Svega par metara od pločnika kojim je prošetao golišavi čiča nalazila se velika izložba na otvorenom fotografija ogromnog formata na kojima su prikazane scene iz 1970. godine kada je pre tačno 40 godina diktator Franko bio u poseti Barseloni. Tada su, prvi put od građanskog rata u kojem je Barselona bila jedno od glavnih uporišta repubikanaca, na ulicama ovog grada izbile antifrankističke demonstracije. Fotografija koja prikazuje Generalisimusa kako se vozi u paradnom automobilu vrlo brzo je išrarana uvredljivim porukama, Franku se nacrtani rogovi i đavolji rep. Poslednjeg dana našeg vikenda u Barseloni stavljena je nova, „čista“ fotografija. Pre 40 godina, Španija je bila još uvek dominantno konzervativna, katolička država u kojoj je pobuna protiv diktatora bila samo eksces, muškarci su oblačili štofane pantalone, brijali se kod berbera i negovali brkove slične Frankovim a žene su nosile crninu i glave pokrivale maramama. Danas ulicama Barselone hoda golišavi čiča iz predhodne slike, gej i lezbejski parovi se na ulicama drže za ruke i službeno venčavaju, mladi nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na plažu…

Slika 4. Plaža u lučkom kvartu Barseloneta, sunce izlazi i zalazi za oblake čineći izležavanje na stolicama u kafiću na momente opuštajućim i opet sledećeg minuta sasvim nelagodnim. Ne primećujem veliki, gotovo „predratni“ zvučnik na banderi na metar od mene: „Atencion, Atencion…“ odjednom je grunulo iz zvučnika tako glasno i dramatično kako je trebalo žiteljima Gernike najaviti bombardovanje. Razglas je, naravno, najavio da se ne preporučuje kupanje jer je istaknuta „crvena zastava“ koja, dakako, znači da je more nemirno. Prvo na katalonskom, pa na kastiljskom (španskom) i na kraju na engleskom, dramatični glas je pojasnio i da se „drže na oku lične stvari“.

Slika 5. U Carrer de l’Argenteria, jednoj od kosih ulica u centru grada, na pločniku sedi tridesetogodišnjak obučen kao turista sa šeširom ispred i natpisom na parčetu kartona: „Got robbed, need help!“. Opljačkan, traži pomoć. Viđao sam po gradovima sveta ljude sa najrazličitijim „povodima“ za prosjačenje: bolesnike, invalide, rate veterane, one koji otvoreno kažu da im treba za pivo… Bez obzira da li blefira ili je stvarno bio žrtva pljačke, ovaj prosjak je oličenje Barselone 2010. koja je crni šampion Evrope u broju opljačkanih na 1.000 turista. Svaki put kada sam u nekom restoranu ili kafeu uključio punjač za mobilni u struju i ostavio telefon par koraka od stola za kojim sam sedeo, bio sam upozoren da to ne radim jer će isti „nestati dok kažeš Rambla“.

Vest dana

Slika 6. Arena u kojoj se održavaju Koride. Novinarka CNN-a stoji na nekoj gajbici isped ulazne kapije i govori u mikrofon vest o tome da je Parlament Katalonije većinom glasova doneo odluku da se od 1. januara 2012. godine zabrane borbe sa bikovima. Katalonija je tako postala prva kontinentalna španska pokrajina koja je zabranika koridu, pre nje to su uradila Kanarska ostrva još 1991. godine. Odluka je izglasana tesnom većinom a slično je i raspoloženje u javnosti. Korida je „relikt prošlosti“, očigledna surovost prema životinjama ali i simbol „jedinstvene Španije“ kojoj mnogi Katalonci ne bi više da pripadaju. Opet, kaže mi prijatelj koji je sredinom jula bio ovde da je pobeda španskih fudbalera na Mundijalu u Južnoj Africi na ulicama Barselone proslavljana možda još burnije nego u Madridu. Zamislite Prištinu kako slavi srpsku pobedu u vaterpolu, na primer. Zato se katalonsko „autonomaštvo“ ili „secesionizam“ teško može porediti sa bilo kojim sa naših balkanskih prostora ma mako se neki trudili da povlače paralele.

Ulični ples...

Slika 7. Na pločniku ispred našeg hotela „Catalonia Catedral“ ulični svirači izvode španske popularne melodije što je odmah privuklo desetak lokalnih penzionera i dvostruko više turista. Baka, nešto starija od 80 godina, sasvim sigurno svedok Građanskog rata, poziva na ples nepoznatog muškarca od oko četrdeset. Oboje plešu tako ritimično i strasno da je za nekoliko minuta broj posmatrača narastao na stotinu. Pozdravljeni su burnim aplauzom, baka uzima šešir od svirača i skuplja novac od posmatrača. Komentarišemo kojim bi epitetima neku našu penzionerku „častili“ prolaznici kada bi isto to pokušala na uglu Balkanske i Terazija recimo. Scenu na kamenu do nas posmatra majka sa dvadesetogodišnjom kćerkom koja ima Daunov sindrom i pri tome je gluvonema. Majka joj znakovima objašnjava šta se dešava, devojka se smeje. Ljudi žive svoj život iako su stari, nepokretni, fizički ili mentalno bolesni. Društvo ih nije precrtalo i to je jedna od najvećih i najstrašnijih razlika između našeg i većine evropskih društava.