PC World, health poznati računarski magazin, cialis i glavni konkurend našeg  PC Magazine-a tokom skoro tri decenije, najavio je gašenje print izdanja u SAD i potpuni prelazak na digital.

Odluka je pala 5 godina nakon što je to uradio veliki rival PC magazine, uz obimne pripreme duge čak 7 godina. U trenutku gašenja štampanog izdanja PC Magazine imao je preko 700 hiljada pretplatnika, a PC World u ovom trenutku gašenja ima 339 hiljada pretplatnika!

Dok se magazini druge tematike još uvek nekako drže, iako tiraži svih magazina padaju, Internet je u istoriju posalo većinu štampanih magazina IT-računarske tematike.

PC World  (u novije vreme stilizovan kao “PCWorld“) je pokrenut daleke  1982. godine neposredno pre tadašnjeg Comdex sajma.

Ovo gašenje je dokaz da je jedan deo njihove početne misije postignut, te je i naziv ovog magazina “Personal Computer World” prevaziđen: kako vam danas zvuči “personalni računar” i šta zapravo označava “personalni računar” u 2013.?

Svečana sala u Galeriji Matice srpske, nurse Cinema City, therapy pedesetak stolica, herbal projekcija filma„Činubistva“. Dva sata kasnije – muk. Pa jak aplauz. O čemu je reč?

Nakon vojnog puča u Indoneziji 1965. godine, Anvar i njegova družina su dobili unapređenje: od bioskopskih tapkaroša do vođa odreda smrti. Pomogli su vojsci da ubije više od million komunista, Kineza i intelektualaca za manje od godinu dana. Kao islednik i egzekutor jednog od najozloglašenijih odreda, Anvar je ubio na hiljade ljudi sopstvenim rukama. Danas on uživa poštovanje kao osnivač desničarske paravojne organizacije koja je nastala iz odreda smrti. Organizacija je toliko moćna da su njene vođe ministri u vladi koji se zadovoljno hvale svim svojim delima, od korupcije i lažiranja izbora do genocida. U filmu ‘’Čin ubistva’’Anvar i družina nam pričaju o ubistvima koja su počinili. Ali oni ne učestvujuu filmu kako bi svedočili za dokumentarni film: oni žele da budu zvezde u filmovima koji su im omiljeni još od dana kada su preprodavali karte u bioskopima. Zato reditelj filma izaziva Anvara i njegove prijatelje da urade igrane scene o svom iskustvu ubijanja, adaptirajući ih sami u svojim omiljenim filmskim žanrovima – gangsterski, vestern, mjuzikl. Oni pišu scenario, glume sami sebe, pa čak i svoje žrtve.

U filmu je neverovatno potpuno odsustvo grižnje savesti aktera zločina od pre 38 godina. Šokantna je i društvena prihvatljivost činjenice da su oni na slobodi, da im nikad nije suđeno i da danas slobodno pričaju u svojim zlodelima čak i na nacionalnoj televiziji. Neki od njih su danas potpredsednici vlade, ministri, slobodno drže mitinge…

O ovom istorijskom periodu gledali smo film „Godine opasnog življenja“ (Piter Vir) ali u njemu Amerikanci ni izbliza nisu tako jezivo prikazali zločine desničarskih paravojski, svakako daleko od onoga kako je u „Poljima smrti“ prikazan Pol Potov komunistički teror u obližnjoj Kambodži, samo 10 godina kasnije.

Komentar kolege Žikice negdne na polovini filma bio je: „Siguran sam da je Dancima ovo mnogo šokantnije nego nama!“. Film je naime, dansko-norveško-britanska koprodukcija.

Bio je upravu. Na izlasku sa Ž. Žilnikom komentarišem film i paralele sa prošle nedelje objavljenim snimkom proslave u hotelu „Tara“ u Bajinoj Bašti. Na tom snimku (nastalom pre par nedelja) deca i trudnice igraju razdragano u kolu dok pevač izvodi novi hit „sa obe obale Drine“: „Oj Pazaru – novi Vukovaru, oj Sjenice – nova Srebrenice!“ Bez da se bilo kome u sali na tom petominutnom snimku na licu vidi i najmanji grč koji bi ukazivao da nešto nije u redu sa prizivanjem „novog Vukovara“ i „nove Srebrenice“ i to ovog puta – na teritoriji Srbije

Boris Dežulović je par dana kasnije napisao kolumnu pod naslovom „Nož, žica, Sjenica“. Ono što ohrabruje je činjenica da je na portalima u Srbiji preko 80% komentara na ovu vest bilo negativno. Naše javno mnjenje, dakle, ne bi „svarilo“ Milana Lukića kako na RTS-u uz osmeh priča osvojim akcijama spaljivanja živih žena i dece u kućama oko Višegrada. Sudeći po reagovanjima na portalima u Hrvatskoj na Tomsonove stihove i slične ispade nekih tamošnjih ekstremista, ni njihova javnost u velikoj većini ne podržava one koji su u ratu činili zločine ili pak one koji takve danas slave i propagiraju.

Možemo dakle mirno da spavamo? Džakarta je daleko?

Nikako. Sve dok „izvođači“ pesama o „Sjenici – novoj Srebrenici“ i „Jasenovcu i Gradiški staroj“ posle svojih „zabava“ u motelu „Tara“ ili na stadionu „Poljud“– mirno odšetaju kući brojeći evre od svojih honorara i zadovoljno se smeškajući –„godine opasnog življenja“ još uvek nisu za nama.

http://www.youtube.com/watch?v=RHShavLtZjY

Kako smo ovaj broj privodili kraju, apoplectic no rx tako nam je sve više zanimljivih informacija stizalo u redakciju. Dakle, iako je +40, miriše na septembar i – svi oni koji stvaraju upravo sada vredno rade na svojim projektima što će krajem leta i početkom jeseni ugledati svetlo dana.

Novak Đoković je objavio knjigu u kojoj objašnjava kako je bezglutenska ishrana stvorila od njega pobednika i kako i mi korigovanjem svog  jelovnika možemo obezbediti više snage i energije za svakodnevne izazove i napore. Četiri mlade devojke pobedile su na Microsoftovom takmičenju za aplikaciju ??? i podsetile nas koliko mladih talenata ima u našoj zemlji i kako im treba pomoći u njihovom afirmisanju. Već afirmisana umetnica Marta Jovanović radi na beogradskoj postavci svog performansa IT IS MY BODY, koji se nekoliko meseci mogao videti u bivšem studiju Marine Abramović. Lena Kovačević nas je obavestila da za jesen priprema novi album, dok je naša devojka s naslovnice Sara Jovanović svoj beo ten opravdala time što nije stigla da izađe na sunce radeći na svom singl prvencu.

E, sad je i nama lakše što radimo na ovim vrućinama! Pripremili smo vam broj koji će vas podstaći da bezrezervno uživate u velikom komadu leta  što vam je preostao, pa skoro još mesec dana, ali i da se pripremate za jesen koja neminovno stiže. Za jesen, s novim počecima i dobrim promenama, želimo da vas inspirišemo pričama tri dame kojima se ove godine desila velika životna promena – i to nabolje. Pričama Sare Jovanović, pobednice Prvog glasa Srbije, Katarine Gromilić, balerine,  i Marine Maljković, trenera ženske košarkaške reprezentacije koja je nedavno postigla zapažene uspehe. Promena koja im se desila, iako već na prvi pogled divna, fantastična, željena, istovremeno zahteva angažovanje svih potencijala, talenata i rad, rad i samo rad… Zahvaljujući tome je nastala i zahvaljujući tome će i opstati. Želimo i vama da se u ovim preostalim letnjim danima pripremite za svoju veliku jesenju premijeru, bez obzira na to da li će se ona desiti u vašem ofisu, kuhinji ili na dečjem igralištu.

DOBRO DOŠLI U NOVI BROJ!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 151

„Jedne noći, salve kasnog ljeta, capsule godinu dana prije Rata 1914-18“, piše Krleža na početku teksta, u svega par sati odvija se radnja drame „Gospoda Glembajevi“. Pred kraj leta 1913, dakle pre tačno 100 godina.

Kao srednjoškolac pročitao sam dramu u sklopu obavezne lektire tadašnjeg školskog programa, film sa Mustafom Nadarevićem i Enom Begović iz 1988. pogledao sam nekoliko puta, predstavu u SNP sa Predragom Ejdusom, Borisom Isakovićem i Jasnom Đurđević (na repertoaru od 2002. do 2008.) bar 5 puta a onu u Ateljeu 212 sa Anicom Dobrom kao Barunicom Kasteli – samo jednom… Verujem da je priča o Glembajevima najtačnija, najdirektnija, največnija a ujedno i najintelektualnija drama „jugoslovenske književnosti“.

Radnja drame zbiva se u domu zagrebačke patricijske porodice Glembaj pre tačno jednog veka. Kada danas čitate ili gledate „Gospodu Glembajeve“ čini se da su gotovo svi odnosi (društveni, lični i porodični) primenjivi na neku današnju bogatašku porodicu u Zagrebu ili zašto ne – u Beogradu.

Ignjat Glembaj, otac porodice je, dakle, današnjim jezikom govoreći – tajkun, bogataš koji je imetak stekao sumnjivim privatizacijama, poslovima sa državom ali je u prošlosti bilo i onih „čija se majka u crno zavila“ samo da bi Glembaji bili što bogatiji. U drugom braku je sa trideset godina mlađom Barunicom Kasteli, “sponzorušom sklonom promiskuitetu” koja iza sebe takođe ima već jedan „degenerirani brak“. Imaju maloletnog sina.

Barunica Kasteli ipak svoj promiskuitet objašnjava mnogo intelektualnije nego što bi neka današnja „neverna sponzoruša“ umela da sastavi uz polugodišnji trud: „…kao da sam ja nekad tajila taj svoj organski nedostatak… Ja se od toga tjelesnog u sebi nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek priznavala: ja to ni sada ne tajim…“

Objašnjenje starog Ignjata zašto je udovoljavao želja masvoje raspusne više decenija mlađe druge supruge danas takođe gotovo da je nemoguće: „Ta je žena vrijedila više nego sedamdesetisedam hiljada drugih žena! Ja sam njoj kupio trokatnicu u Beču, da, kupio sam, pak što onda ako sam joj kupio trokatnicu i ako je čitav personal zato znao? Da, za ono srce, za onaj élan vital, za onu kulturu, za onu mladost, dragi moj, jedna trokatnica? A što je to jedna trokatnica za sve ono?“

Tajkunov sin, Leone studirao je filozofiju i slikarstvo. Današnji Leone Glembaj „sklonjen“ je od strane oca u Ameriku, London ili Milano, studira mendžment, bankarstvo ili nešto „prigodno“ što će mu pomoći u željenom nastavku održanja i napretka očeve poslovne imperije.

I pored dekadencije, pokvarenosti i kiča, komunikacija u porodici Krležinih tajkuna pre 100 godina je daleko više intelektualizovana nego što je to slučaj danas. Današnjim tajkunima su ostali samo dekadencija, pokvarenost i kič – bez stila pa ni pokušaja intelektualizovanosti koja ide dalje od pušenja tompusa, ispijanja „Brunela“, planiranja putovanja u Dubai i na Maldive, kupovine novog „merecedesa“ i eventualno – igranja golfa ili tenisa. Isto u Zagrebu, isto u Beogradu.

Prošlo je čitavih 27 godina od Černobilske katastrofe, viagra 100mg od koje je vrlo brzo od dejstava radijacije umrelo preko 2 miliona ljudi. Posledice trpimo još svi mi, drugs a pogotovo oni najbliži epicentru.

Šta mislite kako je katastrofa uticala na biljni svet koji nije mogao da se evakuiše. Ostao je tamo i zabeležio sve u svojim godovima…

Ne treba biti previše pametan, pills da ne bi ste mogli uočili  kada se dogodila katastrofa  nuklearnog postrojenja…

Stabla drveća su uredno zabeležila celu katastastrofu, a naučnici si su se pozabavili ovom tematikom.

Tolikosmouzbuenidanemožemodabrinemoointerpunkciji!

Dobro ti nama došao! Prošle su cetiri duge nedelje, asthma što može da znaci samo jedno – vreme je za još jedan broj CKM-a! I to kakav! Izdanje pred tobom toliko je dobro da cu svaku recenicu morati da završavam uzvicnikom! Zapravo, ed toliko je genijalno da bi bilo šteta citati ga samo mesec dana, te smo odlucili da napravimo dvobroj koji ceš moci da degustiraš cak dva meseca!

Doduše, postoji još jedan razlog zbog kog je ovaj CKM dvobroj! Kao što znaš (a znaš!), kada se sledeci put budemo videli, napunicemo tacno 10 godina! Baš zato, dacemo ti cak dva meseca kako bi imao vremena da se naeš s ostalim citaocima te da nam svi zajedno priredite veliku roendansku žurku iznenaenja! I, naravno, da nam zajedno kupite neki neverovatan poklon! Mi obecavamo da cemo glumiti šok i iznenaenje! Da bismo vam se odužili, 2. septembra sve vas vodimo na splav ”River”, gde cemo u društvu CKM cica pokušati da se iskupimo što ste citavu deceniju morali gledati najbolje devojke i citati najzanimljivije clanke!

Nije vam bilo lako…!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 118 avgust/septembar 2013.

Mađarski paviljon na ovogodišnjem Bijenalu (posvećen fenomenu neeksplodiranih bombi i granata), dao mi je odgovor na pitanje – kada se i gde prvi put u istoriji desilo bombardovanje nekog grada iz vazduha? Iznenađujuće, radilo se o Veneciji i to davne 1849. godine.

Nakon što je Napoleon 1797. ukinuo Mletačku republiku – Venecija je prelazila iz ruke u ruku – Francuzi, pa Austrijanci, pa opet Francuzi pa ponovo Austrijanci, da bi nakratko, tokom revolucionarnih dešavanja širom Evrope, od marta 1848. do avgusta 1949. – njena nezavisnost bila obnovljena pod imenom Republika San Marko.

Pred sam kraj ove druge republike, Austrijanci su započeli opsadu grada u kojem su ubrzo zavladali glad i kolera. Pored opsade, Austrija je 15. jula 1849. izvela prvo bombardovanje iz vazduha u istoriji ratovanja i to iz – balona! Srećom po „grad dragulj“ vetar je dunuo u pogrešnom pravcu i većina balona nije bila u prilici da svoj eksplozivni tovar izbaci na Veneciju. Međutim, onih nekoliko bombi koje su pale na grad izazvale su neviđenu paniku među glađu i kolerom već iznurene Mlečane. Britanski „Morning Chronicle“  pisao je tada:‘The captain of the English brig „Frolic“, and other persons then at Venice, testify to the extreme terror and the morale effect produced onthe inhabitants…“. Pet nedelja kasnije Venecija je ponovo ušla usastav Austrije gde će ostati do 1866. i konačnog prisajedinjenja Italiji.

Tokom iste revolucije 1848/1849. – mesec dana pre ovog u Veneciji, dogodilo se bombardovanje još jednog grada, takođe „sa visine“ ali ne i iz vazduha. Posledice ovog bombardovanja bile su znatno pogubnije – uništenje 90% kuća u tom gradu. Ring the bell?

Reč je o Novom Sadu koji je 12. juna 1849. gotovo potpuno sravnjen sa zemljom nakon bombardovanja od strane mađarskog garnizona sa Petrovaradinske trvđave.

Bombardovanje Novog Sada 1849. godine predstavljaloje uvod u završni čin vojnih operacija vođenih 1948/49. Sukobljene strane bile su mađarske pobunjeničke trupe Lajoša Košuta (otud naziv „Mađarska buna“) sa jedne i austrijske carske trupe na čelu sa Josipom Jelačićem kojima su se pridružili i srpski odedi pod komandom Đorđa Stratimirovića, sa druge strane.

Dana 7. juna mađarske trupe generala Pala Kiša, zapovednika Tvrđave, pretrpele su veliki poraz kod Kaća od austrijskih snaga pa je Jelačić procenio da su u tom trenutku stvoreni idealni uslovi za zauzimanje Novog Sada i strateško raspoređivanje trupa sa namerom da se zauzmu Mostobran i na kraju – Tvrđava. Napad na Mostobran započeo je nešto posle ponoći 12. juna a već u osvit zore topovima sa Tvrđave po naređenju generala Kiša – počelo je besomučno bombardovanje Novog Sada. Za svega par sati sravnjeno je sa zemljom sve što je stvarano vek ipo. Iako su se Jelačićeve i Stratimirovićeve trupe brzo povukle iz grada, mađarska posada nije prestala da razara grad i bombardovanje je trajalo sve do ranog popodneva, narednog, 13. juna. Uništen je gotovo ceo centar grada ali i značajan deo Almaškog kraja. Srušene su ili teško oštećene sve crkve u gradu izuzev rusinske grkokatoličke koju je Lajoš Kiš, pripadnik ove vere, navodno poštedeo. Od 2.808 kuća – tek 800 je bilo u kakvom-takvom stanju da se u njima moglo prezimiti.

Dve epizode iz leta 1849. – jedna iz Venecije, druga iz Novog Sada, na neobičan način spojile su ova dva danas potpuno različita i udaljena grada koja su pre 150 godina bila u istoj državi.

Grand Hotel des Bains, see sagrađen 1900. godine, omiljeno mesto za odmor Tomasa Mana u koji je 1911. smestio i i radnju svog romana „Smrt u Veneciji“ – nalazi se svega kilometar dalje… U tom hotelu maestralni Lukino Viskonti snimao je i istoimeni film iz 1971.

2010. na hotel je stavljen katanac da bi bio pretvoren u kompleks luksuznih apartmana u privatnom vlasništvu (slično kao i „Plaza“ u Njujorku) sa planom da bude svečano otvoren krajem 2011. Međutim, u avgustu 2013. – Grand Hotel des Bains je još uvek u mraku, zatvoren i „under renovation“. Profesor Gustav fon Ašenbah iz Manovog romana – ovog leta, 102 godine kasnije, morao bi da traži drugo melanholično utočište…

Ako je Grand Hotel des Bains kroz knjigu, film i mrak koji ga danas okružuje – sinonim za „smrtu Veneciji“, teskobu i melanholiju – Hotel Excelsior je, kako kroz istoriju, tako i danas – simbol – „života u Veneciji“.

Vratimo se 105 godina u prošlost. 21. jul je 1908. godine – veče svečanog otvaranja Hotela Excelsior na Lidu: tu je preko 3.000 zvanica iz celog sveta i 30.000 Venecijanaca koji su došli na Lido ovim povodom! Gradnju hotela naručio je čuveni biznismen tog vremena Nikolo Spada a posao arhitekte poveren je Đovaniju Sardiju. Vizija Nikola Spade bila je da se Lido pretvori u nešto više od peščane barijere između Lagune i slavne Venecije.

Raskošna i opuštena atmosfera „Belle Epoque“ bila je idealna pozadina za otvaranje ove nove destinacije međunarodnog džet-seta. Vrlo brzo Lido je postao luksuzna destinacija za goste iz celog sveta: nepregledne peščane plaže koje gledaju na Jadransko more sa jedne, parkovi sa druge strane i Venecija na svega petnaestak minuta vožnje čamcem – učinili su Lido omiljenim mestom za odmor ljudi od stila širom planete. Vrlo brzo, na Lidu je počeo da niče veliki broj vila, rezidencija i luksuznih hotela.

Tridesetih godina značaj Hotela Excelsior je još više porastao nakon osnivanja Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji (1938.) i otvaranja „Kazina Venecija“. U godinama koje su sledile gotovo kompletan planetarni „Who is who“ boravio je bar jednom u ovom hotelu: Od Barbare Haton do Vojvode od Vindsora, od Erola Flina do Elizabet Tejlor, Ingrid Bergman i Vinstona Čerčila.

Danas Excelsior odiše mešavinom šarma davno prošlih vremena i vetrova koji donose navike i običaji današnjih gostiju. Prekjučerašnja svečana večera povodom praznika Velike Gospe – 15. avgusta – završena je DJ žurkom na bazenu koja je scenografijom i konceptom više ličila na partije na Ibici nego na elegantne zabave uz klasičnu muziku iz vremena profesora Ašenbaha.

Daleko od turističke vreve Venecije (na koju, primera radi, odmah po izlasku iz svog lobija naiđu gosti hotela „Danieli“, pored Duždeve palate) – „Excelsior“je udaljen od Trga Svetog Marka 15-minutnom vožnjom besplatnim hotelskim šatl-brodićem koji saobraća na ovoj relaciji svakih pola sata. Pristanište za čamce hotela „Excelsior“ izgrađeno na kanalu koji sa strane suprotne od plaže prilazi hotelu i preseca Lido na pola, jedno je od najromantičnijih mesta koje sam video. Američki finansijer Pierpont Morgan je jednom prilikom rekao:„Amerikanci koji su posetili Evropu pričaju više o Hotelu Excelsior nego o Duždevoj palati!“

Palazzo San Giorgio u Đenovi do 30. septembra pod svojim krovom ugošćava zanimljivu izložbu o prekookeanskom brodu “SS Rex”, malady ponosu Musolinijeve Italije koji je 1933. oborio svetski rekord u brzini prelaska Atlantika.

Priča o brodu “SS Rex” počinje 1. avgusta 1931. kada je u prisustvu Kralja Vitoria Emanuela III i kraljice Elene (ćerka crnogorskog kralja Nikole I) porinut u luci Đenova. Luksuzni putnički brod, opremljen ekskluzivnim nameštajem, bazenima, spa-centrima, salonom za masažu, teniskim terenima i svim ostalim simbolima prestiža “art deco epohe” – “SS Rex” je bio italijanski “ulog” u utakmici “Ko će brže, lepše, veće i bolje” koja je vođena uglavnom između SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke kada je o prekookeanskim brodovim reč. “Rex” je saobraćao od italijanskih luka Napulj i Đenova, preko Nice i Gibraltara do atlanskih destinacija od Njujorka na severu do Rija na jugu.

11. avgusta 1933. godine “Rex” je oborio rekord u brzini prelaska Atlanskog okeana: od Gibraltara do Njujorka stigao je za tačno 4 dana, 13 satii 58 minuta sa prosečnom brzinom od 28,92 čvora. Za ovaj podvig “Rex” i njegov kapetan dobili su brojne nagrade između ostalog i “Blue Ribbon”, priznanje koje su dobijali prekookeanski brodovi koji su obarali rekord u brzini prelaska Atlantika. Ovaj rekord je tek 1935. oborila francuska “Normandia”.

Tokom svog, nešto više od decenije dugog života, “Rex” je tačno 100 puta prešao Atlantik, poslednji put u martu 1940. kada je u Evropi već uveliko besneo Drugi svetski rat. Nakon toga bio je usidren u tršćanskoj luci i pred sam kraj rata, 8. septembra 1944. godine na svom putu od Trsta do Kopra – bio je izložen bombardovanju 6 RAF-ovih “beaufightera” nakon čega se zapalio i prevrnuo na bok. 1947. delove “Rex”-a izvukle su na obalu vlasti FNRJ. Italijani su zajedljivo govorili da je to “naveći slovenački rudnik čelika” pošto su njihovi zahtevi da im se olupina vrati u jeku “Tršćanske krize” – odbijeni a Slovenci su uveliko pratapali čelične delove “Rex”-a

Čuveno pivo “Peroni nastro azzurro” (italijanski prevod od “blue ribbon”,plava traka) 1963. godine dobilo je ime upravo po priznanju kojim se “Rex” okitio 1933. godine.

Inače, “SS Rex” je proslavljen i u Felinijevom “Amarcordu” u epskoj sceni kada meštani u čamcima čekaju prolazak “Rex”-a, legendarnog prekookeanskog broda.