Zviždućem ja tako i, abortion nogu pred nogu, buy u hodu vidim poznato mi lice… Moj stari prijatelj prolazi pored mene. Novostečene konstitucije, koja bi se lako konstruisala šestarom i pravilne glave kao točak od “fiće”, podsećao je na neobrijanu i loše obučenu maskotu “Mišelina” koja se vuče kući nakon višemesečnog i zamornog poziranja na bilbordima. “Alo, Singer… Zašto se ne javljaš?!”, prenuo sam ga iz razmišljanja, “Jao, izvini, nisam te prepoznao…” Ima smisla… ja se nisam promenio ni za gram a on me nije prepoznao svojim novim, debelim očima i koprenom od masti preko zenica… “Nego, Singer, šta se tebi desilo?”, potražio sam objašnjenje za ovo naglo povećanje zapremine. “Aaa, pa, oženio sam se!” “Ako nisi odmah posle dirljivog Radovićevog eseja pojeo sveže inagurisanu gospođu, ne vidim kako to išta objašnjava…”, pokušao sam da ga otkravim. Ali, ništa… Gledao me je tupo sa svoja dva braon nablizu nasađena dugmetasta oka i izgledao je simpatično kretenski kao Sneško Belić sa loncem na glavi. Mislim da je počeo i da se topi. Ili se samo preznojavao od napornog stajanja… “Dobro, ništa, pozdravi svoju lepšu polovinu”, u njegovom konkretnom slučaju to je bila najviše trećina, “…i zvrcni ponekad! Aj’ u zdravlje…” I rastanemo su tu. Ja molim Boga da ne nazove jer će to biti druženje dosadnije nego sa drugarima iz vojske, a on moli Boga da ne sretne još nekoga poznatog usput…

Šta se tu, zapravo, desi? Mislim, kada se čovek oženi… Kakav je to mehanizam kada te toliko unazadi? Da li se uželiš blažene toplote placente? Da li si konačno stigao kući i pronašao novu mamu koja će te dojiti, previjati, podizati da podrigneš i hraniti da budeš veliki i jak? Je l’ to tvoj novi debeli početak ili prvi mršavi kraj? Stvarno ne znam… Ako neko zna, nek javi!

POSLEDNJA PREDSTAVA: Plakati za novog Bonda i saopštenje „Zvezda filma“ u izlogu „Arene“

Kada sam u junu mesecu na ovom mestu napisao „Rekvijem za bioskop Jadran“ znao sam da će se to desiti pre ili kasnije. I desilo se: u sredu sam požurio iz Beograda gde sam ceo dan bio po sastancima, discount stigao u grad u 21, drug 45h, kupio veliku „amerikano kafu“ u „Costi“ da dođem sebi i našao se sa Sandrom ispred blagajne „Arene“ kao i stotinama puta svih ovih godina… Samo što je ovog puta povod bio poseban – poslednja bioskopska predstava u Novom Sadu. Posle više od 100 godina, Novi Sad je ostao bez ijednog bioskopa. Film za oproštaj: „Quantum of Solace“, zrno milosti, poslednji Bond, ima simbolike.

Tog jutra u „Dnevniku“ sam pročitao poziv Novosađanima da dođu na tu poslednju bioskopsku predstavu pošto u četvrtak bioskop (ni ovaj a ni „Jadran“) više neće raditi jer je „Zvezda filmu“ Toplana zbog dugova isekla grejanje a uskoro sledi i seča struje i vode kao i potpuna blokada računa, takođe zbog milionskih dugova. Mislio sam da ću prisustvovati sentimentalnom oprostaju stotine Novosađana od nekada kultnog mesta, bioskopa u kome su se prvi put poljubili sa devojkom, u koji su izvodili svoje ljubavi, jeli kokice i gledali mnoge Bondove pre ovog.

Bilo nas je, međutim, svega nekoliko desetina, tačnije 57 kako sam sutra pročitao u novinama. Dakle, bioskop se Novosađanima toliko ogadio da mu ni na sahranu nisu došli!?

Piratski DVD-i? Skupe ulaznice? Neatraktivan prateći program? Loši filmovi? Neudobna sedišta? Razloge zbog kojih su ugašena poslednja dva novosadska bioskopa mogli bi nabrajati do sutra. Ovih se dana organizuju tribine, oglašavaju se sadašnji i bivši direktori, iznose se podaci o rekordnih 1.800.000 bioskopskih gledalaca u Novom Sadu pre tačno 25 godina (te 1983. godine davali su se „Gandi“, „ET“, „Oficir i džentlmen“, „Tutsi“, „Sofijin izbor“) u odnosu na 250.000 prošle godine… Grad pere ruke, kao pokušao je da spase bioskope od privatizacije, ali eto, sudski spor još traje, drugi opet kažu kako je to sve zbog budućeg „Delta Sitija“ u kome će biti bioskop…

Činjenica da na sahranu nije došlo više od 57 ljudi govori o tome da Novom Sadu bioskopi jednostavno ne trebaju. Ekonomska kriza koja kuca na vrata još će više smanjiti potrošnju i vezati ljude za TV, piratske diskove i internet tako da pokušaji novosadskih „Sinepleksa“ , „Roda“ ili „Takvuda“ uopšte nisu izvesni.

Grad bez bioskopa teško se može nazvati gradom. Kako se Novom Sadu desilo da izgubi i ovaj atribut urbane zajednice ostaje pitanje na kojim će verovatno narednih dana i nedelja bistriti novinari na blogovima i stručnjaci po tribinama a Balaševićev film ćemo verovatno premijerno gladati u Beogradu.

Nakon 27 godina postojanja print izdanja čuvenog američkog print izdanja “PC magazina” od januara sledeće godine, capsule kada će izaći praktično poslednji print broj, view “PC magazin” prelazi u potpunosti na digitalnu platformu PCmag.com (PCMag Digital Network).

Iako pomalo izgleda pomalo čudno da jedan print mediji koji je imao prosečan tiraž od preko 800 hiljada primeraka na dvonedeljnoj frekvenciji, sa oko 630 hiljada pretplatnika samo u SAD, pređe u potpunosti na online, to ipak nije slučaj. Uprava izdavača Ziff Davisa je odavnu uvidela medijske trendove i obavlia detaljne pripreme koje su trajale punih 7 godina. Ako ste ikada posećivali “PC magazina” mogli ste uvideti da sadržaji daleko prevazilaze print izdanje.

Sa jedne strane je ok, jer online mediji nemaju ograničenja print izdanja, a sa druge strane bilo je pomalo neočekivano zbog mogućnosti pada print tiraža. Kako kaže Jason Young CEO izdavača Ziff Davis Media “prelazak na potpuno digitalni format je samo konačan korak u evolutivnom procesu dugom 7 godina“.

Jasno, nema print izdanja, a da li se može zaraditi od online izdanja? Cena cele Ad stranica u štampanom izdanju iznosila je od 45 do 70 hiljada dolara, a kako možemo videti u cenovniku online izdanja – CPM (net) za jedanu Leaderboard poziciju iznosi u proseku oko 95 dolara.

U prevodu, pošto se radi o ceni za efektivnih 1000 impresija, i ako je PCmag.com tokom avgusta zabaležio 28,7 miliona UNIQUE PAGE VIEWS, dolazimo do cifre od 2,87 miliona dolara mesečno po jednom Ad slotu. Računica je više nego jasna, ako se samo setimo cene jedne stranice i ograničenog broja advertajzing stranica u print izdanju.

Ipak, šteta je izgubiti onaj osećaj papira u rukama ;)

Ako već mogu da biram, doctor biram da ne biram.

1. Vožnja (Bulevar – Petrovaradin)

Opel Astra, prema mom skromnom poznavanju automobilske industrije, proizvedena otprilike sredinom devedesetih. Vozač srpski heroj. Oko volana ikonostas u sastavu Radovan, Ratko, Vojvoda, Vladika. Tu je i molitva za taksiste i suvozače. Moleban za prtljag i litija za ispravnost vozila. Vise na retrovizoru i guraju se za poziciju sa brojanicama i CD-om “protiv radara”. Radio “Krajina” širi zvuke rodnog kraja bez kojeg, kao što saznajem, nema raja. Da li je vlasnik vozila prešao u novu stranku ili ostaje hardcore? Uglavnom, za tih nekoliko kilometara, saznao sam sve o zaveri protiv srpskog naroda i šta nam je činiti. Putevi su nam sjebani jer, za razliku od Amerikanaca, Nemaca i ostalih Hrvata, mi ne držimo do sebe, mislim nacionalno, a trebalo bi jer smo super i od boga direktno. Mada, u isto vreme smo i govna. Nema on ništa protiv drugih… otkad je konačno razdužio mitraljez i kašikare. Doviđenja, prijatno… Brinem li za srpstvo? Da! I za čekićstvo!

2. Vožnja (Petrovaradin – Centar)

Peugeot na kredit. Nisam stigao ni sedište da pomerim unazad, a ljubazni taksista mi je objasnio da je on, za razliku od ovih ostalih što voze a nemaju pojma, stari Novosađanin. Seća se kako je sve nekada bilo bolje. Vidi da sam iz poštene stare novosadske kuće, pa može slobodno da mi teoretiše o divnoj prošlosti. Eh, nekada je u Starom Novom Sadu živelo 12 ljudi i svi su se poznavali. Mogao si nasred ulice da spavaš. Fini Stari Novosađani došli bi da te pokriju i ostave ti fruštuk i čiste špilhozne za sutra. Svi su bili tako fini, išli su fijakerom i bili oslobođeni fizičkog. Onda su došle izbeglice i počele da jedu asfalt i drže krave u liftu. Sve su upropastili! Svi oni su bogati, a prave se da su ostali bez ičega samo da bi uništili poslednje superiorno fine ljude poput njega. Eh, nekada se znao red. Ljudi su otmeno kasnili, a naglasak im je bio toliko prijatan za slušanje da je svako imao emisiju na radiju. E, ovde ja izlazim… Eh, gde je nestao Staaari Novi Sad? Ne znam i boli me dupe.

3. Vožnja?

Hvala, idem peške. Ipak je ovo ostao mali grad, uprkos kenjanju taksiste broj 2 i može se relativno slobodno šetati po njemu, jer su saborci taksiste broj 1 već umorni od svojih idiotskih projekata.
Ali, i ja učim na svojim greškama i, kada osetim da se taksista sprema da počne “govor”, spremno ulećem sa “Znate, ja radim u CKM-u. Pitajte me nešto o onim golim ribama, imam svašta da vam pričam”.

Nekada davno u zemlji samoupravljana i besplatnih polutki postojale su samo jedne farmerice – Levis 501. I morao si da ih imaš! Besmislu u prilog – zbog toga da bi izgledao kao i ostalih 90% tvojih vršnjaka. Ipak, cough ne izgledati kao tih 90 posto, try značilo je izgledati kao “onih” 10 posto a, prostate za razliku od ostalih manjinskih elita, u toj grupaciji nisi želeo da se nađeš. Ovo “birano” društvo bilo je osuđeno da brani na golu, da ide po loptu, da se svojevoljno odriče užine i da vežba francuski poljubac na grliću flaše od Coca Cole do 18. godine. Dakle, svako odstupanje od osnovnog učenja (marka, broj, boja etikete) prolazilo je neslavno kao i skorašnje genetske modifikacije Smokija.

“Levare petstokec” prodavale su se u tri varijante: tamnoteget, koje su svojim naslednicima kupovale majke neoduševljene idejom da često uključuju veš-mašinu, svetloplave – izbor kraljeva lakih rešenja godinama kasnije zaposlenih kao portiri ili obezbeđenje, i one “srednje”. E, te “srednje” bile su prava stvar! Kada su nove, stekao si utisak da si uvukao noge u dva oluka i neko neupućen s pravom bi postavio pitanje: “U čemu je fazon?” Fazon je bio u tome što si na imidžu morao da radiš jer se “šmekerski” izgled “levara”, a automatski i njihovog bubuljičavog vlasnika, dobijao revnosnim habanjem.

“Levare” su bile “najšmekerskije” posle odprilike dve godine, nakon što je mladi petlić gotovo srastao sa njima a one ispuštale svoju kamenovanu dušu po šavovima i osuđivale mnogu zbunjenu majku na nedeljno lomljenje igala “Bagat” mašine. “Levare” su se “izlizavale” u školskim klupama, na drvenim, uglancanim sedištima autobusa, na uličnim bankinama i stilskom nameštaju na svečanom ručku sa roditeljima tvoje devojke koja te je volela takvog kakav si ali te je volela mnogo više baš zato što si u “levarama”. A u tim godinama “voleti” znači samo jedno… O, da…

Zbog toga je, u tim dermatološki traumatičnim godinama, i meni na um pala ideja da “zaradim svoje prve ‘levare’”. Taj mudri plan završio se u zadimljenoj policijskoj stanici sa dvojicom pijanih inspektora. Dobro, jedan je bio pijan… Ali, zahvaljujući tom demonski privlačnom parčetu teksasa, shvatio sam poentu – da treba da popravim keca iz geografije i da je pasivno pijanstvo moguće.

Zašto vam to uopšte pričam? Pa, eto, u FHM-u smo, he, he, već dve godinice… Srastao je sa nama i dobio pravu šmekersku patinu. Uživajte i nosite ga ponosno… Da svi vide…

ailment on Flickr”>

U subotu sam na imao veliko zadovoljstvo da na poziv Miloja Sekulića E-PR direktor agencije McCann Erickson Public Relations prisustvujem E-PR seminaru “Pogled iz virtuelnog sveta” koji se bavio širim spektrom tema vezanim za svetske trendovima u komunikacijama i sa naglaskom na efikasnu komunikacijsku kampanju na Internetu.

Današnja komunikacija ne može se zamisliti bez interneta, a nj.k.v. društvene mreže (iz doba mas-medija ulazomo u social media doba), viralni marketing i gerila kampanje (i jedna i druga vrsta aktivnosti spadaju u troškovno efektivne ali nose određenu dozu rizika) predstavljaju efikasan način da se plasira poruka i da se javnost(i) upozna sa određenom kompanijom, brednom, proizvodom ili uslugom.

Subotnja sesija počela je predavanjima čelnika ovdašnjeg Borislava Miljanovića McCann Ericksona čija je tema predavanja bila NOVI TRENDOVI U KOMUNIKACIJAMA. Ključna reč je Advocacy – javno zagovaranje, odnosno termin “DIGITAL ADVOCACY™” koji je skovan baš u Weber Shandwicku (novi slogan WS agencije “Advocacy starts here”) a podrazumeva set moćnih alata za upravljanje razvojem i implementacijom kampanja integrisanih komunikacija.

Cilj Advocacy aktivnosti je proaktivno delovanje na “pojedince koji deluju na druge pojedince”. Pojedinci se sve više obraćaju JEDNI DRUGIMA – a ne institucijama – za vesti, informacije i preporuke. U obilju informacija koje im se nude potrošaci sve manje veruju medijima, a sve više informacija o proizvodima i uslugama dobijaju od drugih potrošača i eksperata.

Advocacy podrazumeva aktiviranje treće strane da govori objektivno o našem proizvodu, usluzi, akciji itd. Usmerenje u ovom pravcu polazi od nekoliko činjenica prikupljenih tokom istraživanja prošle godine:

• 91% potrošača najpre će se odlučiti se za proizvod koji im je neko preporučio
• 72% “advokata” se na osnovu preporuke porodice ili prijatelja odlučuje da nešto podrži ili kritikuje

Nakon ovog predavanja usledila je prezentacija Miloja Sekulića “Možete da se ne bavite internetom ali se internet bavi vama!” prisutnima, uglavnom ljudima iz PR branše pokušala da ukaže na potrebu aktivnog prisustva na internetu, naprotiv pasivnom, jer ukoliko se vi ne bavite sopstvenom reputacijom na webu, baviće se već nego drugi. Pitanje je samo u kom je to kontekstu i koliko to ide vama na ruku. Internet postaje dominantan kanal komunikacije i prosto je nezaobilazan u poslovnim i svakim drugim komunikacijama

Ivan Jelić, administrator B92.fm, i moj bišvi saradnik u PC magazinu, pokušao je da predstavi diverzitet i moć novih medija kao medija miksa na primeru servisa B92.fm. Ovaj servis sgurno ima svoju budućnost ali još je u nekoj “debeloj” beta razvojnoj fazi pa dosta toga na njemu ne funkcioniše na očekivan način.

Lazar Bošković, kreativni direktor agencije AgitPROP predavanjem “Sadržaj, pre svega!” je na školski, jasan i pitak način pojasnio prisutnima šta je to što jedan dobar kompanijski sajt treba da ima od sadržaja i kako ga uobličiti.

Nakon ove kratke i efikasne prezentacije Nebojša Radović Eniax, Web manager društvene mreže www.furka.com, predstavio je Društvene mreže i njihov PR potencijal, a zatim su Dragana Vukajlović, urednica sajta www.igre-igrice.rs i Istok Pavlović predstavili koncept Viralnog online PR-a kroz studiju slučaja viralne kampanje “Sastavi svoju Vladu”

Sesiju je zatvorio Dragan Varagić sa edukativnom temom usmerenom ka PR poslenicima a u vezi osnovnih e-marketing pojmova, sa osvrtom na aktuelne trendove. Dragan je pomenuo i termin BrandStreaming koji se najlakše može odrediti kao konzistentni, kontrolisani sadržajni tok kreiran od strane organizacije višekanalno usmeren na društvene medije.

Iako većina nije čula za ovaj termin i Bora Miljanović je na osnovu iskustava u domaćoj praksi procenio da ovo u lokalnim okvirima možemo očekivati tek za 3 do 5 godina, mogu da ukažem na je BrandStreaming prisutan kod nas.

Primer za to je izdavačka kuća Color Press Group koja strimuje mnoštvo sadržaja putem Interneta, a nabrojaću samo neke od iskorišćenih kanala:

• korporativni sajt www.color.rs poseduje sve elemente koje definiše teorija i praksa, a koji se ažuriraju na dnevnom nivou. Tu su aktuelna dešavanja (koja se prate pre i posle), press clippinzi vezani za sve događaje, media kit kompleti, bogatstvo miltimedije (sve događaji prate foto i video izveštaji, a fotke su dostupne u punoj rezoluciji – sajt teži više od 1GB), statistike uspešnosti poslovanja i naravno svi potrebi kontakti…
• korporativni blog – prvi pravi korporativni blog u Srbiji
• brand sajtovi – svi bradnovi – proizvodi (magazini) imaju svoje sopstvene web lokacije na .rs domenu (farmu sajtova čini 30 zasebnih web lokacija)
• Korporativni e-mail newsletter – svake nedelje na preko 680 prijavljenih e-mail adresa šalje se newsletter
• podcast – još pre tri godine plasiran je audio podcast tadašnjih TV emisija koje su bile u kompanijskoj produkciji
• YouTube – ovu platformu koristimo za video stremaing i imamo kreirano nekoliko namenskih kanala, poput korporativnog, celebrity kanala i Selection Award kanala
• Facebook – CPG poseduje korporativnu FB grupu, ali nekoliko desetina brand FB grupi i fan stranica na kojima aktivno rade cele ekipe (Svet 752 člana, Hello! magazin 460 članova…)
  – Takođe, Facebook je iskorišćen za preko 15 brand oglasnih kampanja koje su ostvarile značajne troškovno efektivne rezultate
  – 80% zaposlenih poseduje sopstvene FB profile
• Flickr – Flick se kao foto platforma intenzivno koristi kao platforma za agregiranje i strimovanje foto sadržaja ka brend sajtovima, a primer mogu da budu FHM kanal i Folk club
• …

Nekoliko fotki sa jučerašnjeg događanja možete videti na Flickru, a svima koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju ovom seminaru toplo preporučujem da se prijave ne neki od budućih eduaktivnih programa ovdašnje McCann Erickson afilijacije.

Google i agencija za digitalni advertajzing MediaVest pustuli nedavno informaciju da istražuju reakcije na reklame umetnute u video sadržaje snimajuću moždane talase (EEG) kako bi pospešili kontekstnost i kvalitet reklamnih kampanja.

Prve rezultate istraživači iz ove dve kompanije prezentovali su juče na webinaru, viagra a cilj istraživanja je bio merenje uticaja reklama umetnutih u sadržaje na YouTubu na nivo opažaja gledalaca, cough zatim stepen emocionalnog odgovora i mnoge druge psihološke parametre.

Google je tokom istraživanaj koristio usluge kompanije NeuroFocus, specijalizovanoj za neurološka merenja u domenu advertajzinga i komunikacija, koja je prikazujući reklame odabranoj grupi ispitanika beležila pokrete oka, temperaturu i rekaciju kože, te EEG snimanje moždanih rekacija.

Istraživanje su ukazala da se rekacije na tzv. InVideo reklame mogu okrakterisati kao primamljive, da dodaju novo korisničko iskustvo i da poboljšavaju pozitivnu sliku o brendu.

Na pitanje jednog od učesnika webinara upućeno istraživačima u vezi CTR-a kao jedinog pravog merila uspešnosti odgovora na Ad kampanje, naučnici su odgovorili da CTR jeste bitan, ali da ne dovoljno ukazuje na uticaj reklame na posmatrače; ne može da pokaže koliki je brand impact i stepen memorisanja poruke, tako je svakako poželjno zaviriti u prostor “iza CTR-a”.

Kako je Google već najavio InVideo reklame za sve video publishere (kreatore video sadržaja na YouTubeu), treba očekivati veći prodor advertajzera i na ovom polju, te opipljiviju korist za kreatore-emitere video sadržaja (što više gledalaca videa, više emitovanih reklama, a samim tim veći je i potencijal zarade).

Volim da se žalim. Nisam mlad u duši!

Spisak stvari koje su me najviše nervirale tokom rada na ovom broju vašeg (a naročito mog) omiljenog magazina:
1. Prljava tastatura. U kamiondžijskoj mehani, viagra u kojoj volim da krkam na pauzi, često sam ja onaj sa najprljavijim noktima (redovno ih sečem i negujem, Tita mi!), a okolo sede sve sami automehaničari i šljakeri. Da li je moguće da ja na svojim šakama donesem ovoliko đubriva? Kad sam konačno rešio da preduzmem nešto po tom pitanju, shvatio sam da mi za čišćenje osnovnog sredstva za rad treba usisivač, pakovanje vate i pola litra medicinskog alkohola. Prljav je ovo posao, ma šta vam drugi tvrdili…
2. Automobilske sirene. Da se ja pitam, svaka auto sirena bila bi ograničena na 20 pritiskanja i to se NIKAKO ne bi moglo promeniti. Onda bi bahati džiberi racionalno koristili ovaj, ionako nepotreban, uređaj. Neko te “iseče” pred raskrsnicom i ti skočiš na sirenu da mu se naopštiš sa milom majkom. Zvuka nema, a na displeju izađe upozorenje: sirena potrošena. “Eh, sad žalim što sam prošlog četvrtka video šurakovog malog na trotoaru…” ili “Da bar juče nisam prolazio pored srednje ekonomske, gde šetaju sve one namontirane male…”. Sad je kasno, seljačino. Haha!
3. Naočare. Sve u vezi sa njima. Trebalo bi da počnem da nosim naočare, a apsolutno svi modeli na svetu odvratno mi stoje. Sočiva ne dolaze u obzir. Em nisam baš toliko ćorav, em ne bih to podneo. Neću da budem cvikeraš! Jeste da je lepo kad možeš onako dramatično da ih skineš, da naglasiš šta si hteo da kažeš ili da pokažeš zaprepašćenje, ali ne mogu ja to. Kad ih stavim i pogledam se u ogledalo, poželim da ponižavam samog sebe i udarim se pesnicom po nosu. Znam da će, uvek kad ih skinem, neko uzeti da ih proba. “Pa, nije ti velika dioptrija…”. Zašto to ljudi rade? Nikad nisam video da neko kači tuđi slušni aparat ili da seda u nečija invalidska kolica (”Kako je glasno! Pa ti si baš gluv!” ili “Ti stvarno voziš ovo?!”). Naočare su jedino zdravstveno pomagalo koje privlači pažnju dokonih. Inače, palim se na cure sa cvikerima. To da se zna.
Zapravo, želeo sam da pišem o svetskoj ekonomskoj krizi koja preti da preraste u recesiju, ali sam se, u trenutku kad sam hteo da počnem, setio da o tome ne znam skoro ništa. Mada, do sada me takve sitne prepreke nisu sprečavale da se pravim pametan u vezi sa raznim temama. Hvala na pažnji.

Veze. Ima nešto gotovo religijsko u ovom starom srpskom običaju. One su nevidljiva sila, čije je postojanje teško empirijski dokazati. Imaju svoje sledbenike, predane mistike koji su kao lokaciju svog služenja izabrali pošte, zdravstvene ustanove, proizvodne trake… Jedno je sigurno – od njih mnogo više zavisi nego od Božje volje. Religija veza nikada neće doživeti krizu, različita tumačenja i neće imati problem sa sekularnošću. Zapravo, u dualizmu svetovnog i duhovnog i leži njiena magična snaga. U čvrstom verovanju da će ti svetost veze pomoći sa svim mikroproblemima ovozemaljskog života. “Znaš li nekog tamo?” i potvrdan odgovor na ovo pitanje kod većine vernika ove kosmopolitske religije izaziva veliki mokri prasak koji se može porediti samo sa premijernim ukazivanjem Gospe međ’ kamenom, crvenicom i dračom u vukojebini Hercegovine. Ne kažem da Gospa treba da nastupi na Jazu, ali… Uglavnom, u zavisnosti od nemilice u kojoj se vernik našao “Sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” može se prineti žrtva u vidu 200 grama mlevene ili ključevi stana na Novom Beogradu. Ili je barem tako bilo. Sada se ime gospodnje uzima uludo. “Komšija, ajde naplati mi cigare, molim te, žurim…” ili “Pusti mog malog preko reda…” i slične “izjavne molbe” postale su deo folklora čak i u situacijama kada je božanska intervencija potpuno nepotrebna. Ono što iznenađuje zapravo jerevoltiranost duhovne braće koja glasno negoduju na nečije javno objavljivanje ezoteričnog iskustva. Naglas izrečena rečenica: “Srediću ja to preko Pere…” kod njih izaziva napad ljubomore kao da dotični ima crkvu u svom dvorištu… Pored džakuzija. Gnušanje nad ovom nečasnom mehanikom podrazumeva se iako su i sami više nego spremni da uživaju u zabranjenim plodovima tuđeg rada. “Lako je njemu – on zna Peru!” (a Pera je inače j*beni poštar i veliki poštovalac Rubinovih proizvoda) napućenih usana i prekrštenih ruku duri se mala Luca, silno se trudeći da ne otkrije svoju kolaboracionističku prirodu i prizna da će ona isto to srediti preko Milana (majstora koji joj popravlja veš-mašinu i velikog poštovaoca Rubinovih proizvoda). Jer, Luca je ispravna. Luca ima hobi. Ona pije puno kafe i provera svoj rodoslov. Ona ima mamu i posao. Luca možda ne ume da obavlja bazične životne funkcije, ne mislim ovde na disanje i ostale instinktivne radnje, ali pitaj Boga gde gura četkicu za zube… Luca ne ume da radi svoj posao, ali zato odlično ne ume ni bilo šta drugo. Luca će dovesti firmu do bankrota, poslodavca do srčanog udara, a kolegu poštenog radnika do orgazma. Kratkog i neubedljivog. Umoran sam, Luco, evo ti za taksi, brinuće se mati…

Kada se svi važniji medijski poslenici okupe na jednom mestu, clinic denture pored brojnih vrednih informacija i novih projekata bez sumnje može da se očekuje i sjajno druženje i dobra zabava. Upravo se to dogodilo na Weekend Media Festivalu u Rovinju od 19. do 21. septembra. Predavanja i paneli donekle su prikazali iz jednog ugla sjajan a iz drugog bedan presek medijske slike regiona.

Sjajan utoliko što se po prvi put na okupljanje nije išlo samo da se negde ide tj. da se dobro pojede, anesthetist popije i poseti poneki kutak stare Jugoslavije već se skoro sve plaćalo (i to po evropskim cenama) pa su se ljudi, osim što su kafenisali i ćakulali, potrudili da nešto nauče i urade. Svetski iliti evropski pristup poslu polako zahvata i Balkan i iako nisam preživela način poslovanja “Lepa Brena za 4 osobe” ipak mislim da ne bih zaustavljala ovaj talas novog B2B okeana.

Moram priznati da je pristup pomalo depersonalizovan ali to novinare, urednike, TV lica, menadžere i ostale predstavnike medija naravno nije sprečilo da se u pauzama upoznaju, popričaju i razmene iskustva. Najjači utisak na festivalu ostavili su paneli koji su očekivano bili i najposećeniji, sa po preko hiljadu zainteresovanih, na kojima su učestvovali direktori državnih televizija Srbije i Hrvatske – Aleksandar Tijanić i Vanja Sutlić (tema – Državna televizija: Sluga ili gospodar javnosti) kao i onaj na temu “Celebrity kultura u regiji” (Celebrity Culture in the Region: Stylists, Starlets and Scandals! Advertising?) u kojoj je Srbiju predstavljao Robert Čoban, Hrvatsku Tonkica Kalauz (Story), Nensi Profaca (RTL), Vedran Strukar (Red Carpet) a Bosnu Mirsad Cviko (Express) dok je moderator bila voditeljka HRT-a Nevena Rendeli.

Neobično je bilo što se i dalje poneki ljudi u medijima, doduše usamljeni primeri, isčuđavaju nad tabloidizacijom određenih glasila i po ko zna koji put se povela rasprava ko upravlja sa kim: Mediji sa javnošću ili javnost medijima? Književna glasila postoje, čak se lako može doći i do njih (ko voli nek izvoli, uvek postoji izbor), kod nas RTS 2 ima vrlo kulturno i sadržajno bogat program, doduše produkcija je uglavnom iz prošlog veka ali zar ima još neko ko misli da ljudi ne bi ulagali u obrazovni i kulturni program ako bi to većina volela da prati, i onda bi i ti famozni rejtinzi bili zadovoljavajući pa bi sve marketinške agencije i najjači oglašivači krenuli da sponzorišu i ulažu u kulturu..

Čak i pokušaj objašnjenja ove situacije je Vrzino kolo…Meni je lično žao što umetnici, glumci, slikari, operski pevači, talentovani muzičari sve češće lično moraju da obijaju pragove državnih i nevladinih institucija te uspešnih skorojevića (kako ih najčešće nazivaju) kako bi platili sebi master ili doktorske studije, mogli da snime novi film ili seriju…da to je zaista poražavajuće ali i iznad medija ima neko ko sistematski može da menja stvari, naravno samo ako je to u njihovom interesu…i eto nas i opet u tom začaranom krugu po kom kolo vode vile i veštice…

Elem, htedoh da rečem i nešto lepo o festivalu i mojim kolegama…Organizacija je bila sjajna, sve čestitke a i ekipa iz Srbije je takođe bila wow!… Beba Dragić iz Storija, šarmantni Ivan Stanković, vlasnik agencije “Communis”, Tanja Vojtehovski- Stevanov sa RTV Pinka, glumac i producent Dragan Bjelogrlić, Lidija Ćulibrk, urednica magazina “Lepota i zdravlje”, Dušan Vulović iz McCann Ericksona….uživali smo u šetnjama, u degustaciji istarskih vina i delicija u vili “Meneghetti” u mestu Bale…eto ipak je sve bilo pozitivno i često smo se smejali što je najvažnije.

FIPP konferencija u legendarnom Roosevelt Hotelu bila je povod da se pre dve nedelje po šesti put u životu nađem u Njujorku.

Prvi put sam u Njujorku bio kao kao stipendista američkog International Visitors Programa koji je u to vreme uspešne ljude iz raznih oblasti života u Srbiji (i drugim zemljama, naravno) dovodio u SAD i upoznavao ih sa radom i životom njihovih kolega u Americi. Program je trajao pet nedelja tokom kojih sam obišao gotovo sve delove SAD: Vašington (Senat, Kongresna biblioteka, Bela Kuća, mediji…), Atlanta (CNN, “Coca Cola”, Martin Luther King Foundation…), Nebraska (dvodnevni boravak na jednoj tipičnoj farmi Srednjeg Zapada), San Francisko (tamošnji mediji), Las Vegas (“MGM Grand”, tada najveći hotel na svetu), Boston (“Boston Globe”, “Šindlerova lista”, premijera) i na kraju Njujork (intervju sa Dž.Sorosem, UN, intervjui sa ambasadorima pri UN Srbije, BiH i Hrvatske, Brodvej, “New York Times”…).

Bitno je reći da se sve to dešava u januaru i februaru 1994. godine: ja sam glavni urednik lokalnog političkog dvonedeljnika “Svet” sa jedva 3.000 prodatih primeraka, u Srbiji je glad, beda i hiperinflacija (tek po mom povratku krenuo je “Avramovićev program”), u Bosni besni rat, u Hrvatskoj sporadični sukobi… Grickao sam sir, smejao se i pio belo vino u stanu Marine Perazić i Firčija u Sohou kada je objavljena vest o bombi koja je pala na pijacu Markale i usmrtila na desetine civila. Preselo nam je, ućutali smo i narednih nekoliko minuta mogao se čuti samo plač male Mie.

Njujork s početka devedesetih bio je grad tek oslobođen uličnog nasilja u čemu najveću zaslugu ima Rudi Đulijanu, tada na početku svog prvog gradonačelnčkog mandata. Homlesi su ležali na svakom ćošku, “Cats” se još uvek davao na Brodveju, Klinton je davao svoj prvi “State of the Union Adress”, bila je jaka zima a Amerika je bila ovenčana oreolom “domovine demokratije” i omiljena u svetu tek oslobođenom “gvozdene zavese” i blokovske podele.

Sećam se da sam po povratku u Beograd u šali rekao Majku Sajdonstrikeru, pres-atašeu Ambasade SAD da su za američku državu to bile bačene pare jer sam ja i pre puta bio žestoki amerikanofil.

Sedam godina kasnije, u junu 2001. bio sam ponovo u NY: “Bliznakinje” su još stajale na svom mestu; “Mačke” više nisu igrale ali zato jesu “Phantom of the Opera”, “Cabaret” i “Chicago”; Marina Perazić se vratila na Balkan, Đulijani je još bio gradonačelnik, Džordž Buš u prvoj godini svoje vlasti a Amerika se još uvek u većini zemalja “nosila”, kod nas nešto manje zbog 1999…

U oktobru 2004. godine bio sam ponovo, Buš se tukao sa Edvardsom u finišu predizborne kampanje i bilo je jasno da će na talasu “borbe protiv terorizma” pobediti. Amerika je i tada bila “na pravoj strani” ali je sve veći broj zemlja i sve više ljudi u svetskom javnom mnjenju okretalo glavu od Bušove politike rata i nasilja. Na Brodveju sam gledao sjajne “Producente”.

Sledeće 2005. sam bio još dva puta, Njujork sam sve više voleo a Ameriku sve manje. Za dva mandata svoje vladavine Džordž Buš je uspeo da nekada omiljenu zemlju čijim su idealima stremile generacije ljudi širom planete učini omraženom “imperijom zla”.

Njujork u jesen 2008. godine, predizborna kampanja Obama-MekKejn je u toku. Na dan našeg dolaska na 5. Aveniji je “Labor Parade” u kojoj na hiljade radnika iz raznih železara, topionica i drugih fabrika u okolini Njujorka maršira ispred prodavnica brendova kao što su “Louis Vuitton”, “Armani”, “Prada” i “Gucci”. Odatle nastavljaju 5. avenijom uz Central park pred elegantnih zgrada “Upper East Side”-a u kojima su najskuplji njujorški stanovi. Jedna od tih zgrada, najmanja “rastom” ali na najboljoj poziciji (5. avenija, sa pogledom na Central park i hotel “Plaza”) je i Stalna misija Srbije pri UN-u. Dok američki livci prolaze isped zgrade sa našom zastavom, gledam ih sa bajka iz Central parka i razmišljam kako bi izgledale radničke parade u Srbiji u kojoj je, jel da, na vlasti “koalicija levog centra”.

Sa druge strane parka “Strowberry Fields” i “Dakota Buliding”, mesto na kome je ubijen Džon Lenon i zgrada odmah pored u kojoj je živeo, poznata i po tome što je u njoj snimana “Rozmarina beba” Romana Polanskog.

Kada sam 2004. i 2005. bio u Njujorku odsedali smo u čuvenom “Drake Hotelu” na uglu 56. ulice i Park Avenije. Hotel je bio dobar, njujorške odlicne 4*, građen 1926 godine, imao je 2 sprat i 495 apartmana i soba i bio je veoma popularan. U njemu su odsedali Muhamed Ali, Frenk Sinatra, Džudi Gardland, članovi grupa “Led Zeppelin” i “The Who”. 1973. godine hotel je bio poprište skandala kada je iz sefa u hotelskoj sobi “Zeppelina” nestalo 180.000 dolara!
Ciriška kompanija “Swissotel” koja je “Drake” kupila ranih osamdesetih, 1991. godine uradila je kompletno, 56 miliona dolara vredno renoviranje kompletnog hotela od sobe do sobe.
Onda je prošle godine hotel srušen! Kupio ga je za 440 miliona dolara građevinski preduzimač Hari MekKlou i – srušio do temelja! Trenutno je tamo samo ograda koja od očiju prolaznika skriva gradilište koje tek niče. U Njujorku je, dakle, srušiti tek renoviran 21 sprat visok hotel sa 495 soba – posve uobičajena stvar.

“Bože, kako mi je nedostajao Njujork!”, kaže u filmu “Seks i grad” Samanta tek pridošla iz LA nakon što joj na izlasku sa NY Fashion Week-a jedna od protivnica prirodnog krzna crvenom fabrom polije bundu. Prošli smo jedno popodne kroz Brajant park i klupama i u kafeima je bilo jako puno prelepih doteranih devojaka što se ne dešava nigde u svetu sem u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Banjaluci ili Splitu. Tek posle smo shvatili da je reč o modelima koji učestvuju na famoznom NYFW koji je razapeo svoje šatore upravo u ovom parku.

Ovog puta sam i pored obaveza na kongresu stigao da prepešačim Bruklin Bridž; večeram u restoranu “Tao”; dva puta ručam u Little Italy, vozim bicikl kroz Central park sa slušalicama na ušima i “New York State of Mind” Bili Džoela u njima; vidim uživo Klimtovu “Adelu Bloch Bauer” u “Neue Galerie”, posetim Ukrajinsku četvrt, odgledam “Hairspray” i večeram kod “Sardi’s”-a za čime je tako čeznuo Maks Bijalistok; spustim se niz spirale “Guggenheim”-a, prokrstarim Mitpaking distriktom i Sohoom…

“Bože, kako mi je nedostajao NY!”. I kada otpadnu svi drugi razlozi da čovek voli Ameriku, ovaj jedan će ostati.

Od sutra, health | svi da ste našli pravi posao! Ješčuo?!

Dok na svetu ima više nezaposlenih nego stanovništva, mi ovde izmišljamo profesije. Zamisli samo kolaps i paniku koja bi nastala kada bi svi PR menadžeri stupili u generalni štrajk. Posle im se pridruže stilisti i koordinatori i ćao! Kraj civilizacije kakvu poznajemo…

1
Ovako počinje svaki kretenski telefonski razgovor: “Dobar dan, gospodine Milinoviću, Sebastijan Filipović, iz Pi-jar agencije Midija Komjunikejšn Korporejt Solušns, kraj telefona. Zovem vas da bih proverio da li sam vas juče zvao da vas pitam jesmo li vam poslali mejl u kojem vam kažemo da ćete primiti pozivnicu za promociju našeg novog overbrending medija plana za promociju nove tizer kampanje koja je bila prošle nedelje. Naime, naš zamenik pomoćnika brend-menadžera doručkovao je sa poznatim italijanskim kreatorom Vaselinom Lubricanteom i bilo bi lepo da to nekako malo, onako suptilno, na 16 strana promovišemo u vašem magazinu. Mislim da se to odlično uklapa u taj vaš, da tako kažem, fazon.” Stani, čoveče. Kad bi samo znao da sam prestao da te slušam još dok si izgovarao svoje prezime…

2
Dozvolite da vam predstavim i kandidata broj dva u trci za najiritantnijeg sagovornika od kada je izmišljen telefon. Reč je zapravo o kandidatkinji, iste profesije. Ona takođe radi u nekoj izmišljenoj agenciji za proizvodnju i distribuciju ničega i ima za nas super ponudu koju jednostavno ne možemo da odbijemo jer je (opet!) baš u “tom našem muškom fazonu”. Pogledala je preko 26 reklama za pivo i ona tačno razume taj “muški fazon”. Kad je, šesnaestinom svoje rasute pažnje, konačno saslušam i ispovraćam se od svih tih opštih mesta i klišea, u glavi mi se jasno formira ideja. Od sledećeg broja ima da ukinem ono “magazin za muškarce” sa naslovne strane. Da, zaista sam to hteo, ali su davaoci licence bili energično protiv. Drage dame, znajte da to tamo stoji samo zato što mora, ali ničija nije gorela do zore. Znam i ponosim se time što vaš lepši, mirišljaviji i naporniji pol čini dobar deo našeg vaskolikog čitateljstva. Ne mogu više ni ja da budem “pravi muškarac” po standardima medija. Levom rukom da pijem gajbu piva, desnom da odabiram kremu protiv bora. Levim okom da pratim utakmicu nesrećne reprezentacije, a desnim da ocenjujem sise u prostoriji. Drage moje, zajedno ćemo pobediti! Dole predrasude!

Jedan od 100.00 primeraka oktobarskog magazina “Esquire” sa novom naslovnicom odštapanom uz pomoć E-ink tehnologije:

Sam đavo naterao me je da vadim novi pasoš. Ili su to ipak bili naši Silvani – carinici koji pečatom i masnim prstima obesmišljavaju svaku desnu stranicu putne isprave, s guštom mlade pop zvezde koja daje prvi autogram. Ne treba posebno napominjati da je moj pasoš imao veoma kratak vek – brzo je postao krcat neuglednim graničnim memorabilijama kakve su u svom crvenom spomenaru sakupljali samo šverceri devedesetih i žitelji pograničnih oblasti. Ko god da je krivac, odlučio sam da se ne žestim mnogo, te da se upustim u novu digitalizovano-biometrizovanu avanturu. Rek’o, prvih dve hiljade mačića je bačeno, sada je pravi trenutak. Kako sam mogao znati? Da su se Turci kojim slučajem danas dočepali Malog Radojice, ne bi mu zabijali klince pod nokte. Ne! Naterali bi ga da vadi novi pasoš… Došao sam u lokalnu policijsku stanicu, gde me je dočekao mlađani Šindler sa spiskom, zamolio za podatke i zakazao mi termin za dve nedelje. “So far – so good”, pomislio sam (na srpskom naravno, ne radim ja za Exit…). Te dve nedelje iskoristio sam da obavim fotografisanje i uplate i provedem malo vremena sa porodicom… Pojavio sam se revnosno tog velikog dana izjutra, mirišući na “Lenor”. Ispred stanice graja. Onako bunovan, pomislih da nisu uhapsili Mladića baš u mom kraju… Da li sam ga poznavao? Možda sam od njega kupovao burek? Ali, novi komandir stanice jasno mi je stavio do znanja da ipak nisam svedok takvog istorijskog momenta. Pre svega, svojim izgledom. Kreatura, kao iz radionice Jima Hensona, incestuozno čedo genetskog inženjeringa i neuspelog ukrštanja inspektora Harryja i Nicka Slaughtera, obratilo se, sa gornjeg stepenika, sve nervoznijim okupljenima: “Nema spiska! Vi što ste upisani, zapravo niste na spisku. Čekajte u redu…” Starija gospođa u sivom bila je glas našeg kolektivnog uma i jedina se usudila da preispita ovaj čvrsti filozofski postulat: “Ali, gospodine, kako nema spiska, čekamo već četrnaest dana, prošle nedelje ga je bilo!” Komandir je imao spreman odgovor: “Prošle nedelje ga je bilo, ove nedelje ga nema. Prošle nedelje nisam JA radio, ove nedelje JA radim. Je l’ vi razumete srpski?” Razumemo. Isto tako znamo da nas je u stvari pitao: “Je l vi razumete Srbiju?”, što je sjajan način da ti svaki lokalni siledžija, uniformisan ili ne, stavi do znanja da on u svojoj prćiji direktno rešava državna pitanja. Bivši otimač džeparca i klikera tu, naravno, ne prestaje da se sladi, već za naše dobro konstatuje: “Mora postojati neki red, valjda!” Zadovoljan svojom semantičkom vragolastijom, nasmejao se šeretski, što je u njegovoj izvedbi izgledalo kao da je progutao zub kojem je istekao rok trajanja. Okrenuo se raširenih ruku spreman da potegne svoja dva zamišljena revolvera, i odgegao do svoje ventilatorizovane prostorije. Podigao je noge na sto zveckajući mamuzama i počeo da čisti nokte skakavcem…
Ja krenem na burek, pa na posao, i mislim se usput šta mi radi Vuk – I’mTooSexy – Jeremić… Zamišljam ga kako, sav ushićen, pipa bicepse Miladina Kovačevića i tiho zbori: “Vauuu, ala si ti jak!” Ma… Sve je dobro. Koji će mi kurac novi pasoš…

Ja sam onaj pas koji laje dok karavani prolaze…

Ovog leta sam sasvim sigurno oborio vlastiti rekord u propuštanju događaja koji su svetu oko mene i te kako bitni. Kao posebne uspehe ove sezone naveo bih svoje odbijanje da u svest primim hepeninge – kao što su Sabor trubača u Guči, viagra buy Letnje olimpijske igre u Pekingu i rat u gruzijskoj pokrajini Južna Osetija. Ovakav poduhvat zahteva da vama, ailment (ne)zainteresovanom javnom mnjenju, objasnim tajnu svoga uspeha i dam neku prigodnu izjavu… Ovako: Guču tradicionalno ignorišem od njenog nastanka (što znači da sam je ignorisao i 20 godina pre nego što sam se rodio, ali takav sam vam ja. Sve mogu ako se potrudim!) i već sam se toliko izveštio da verujem da bih mogao da odem i na lice mesta a da se ne uključim u sve to. Priznajem da je ove godine bilo baš teško, jer se vaskoliki srbijanski domaćinluk potrudio da njihovo gibaničarsko poselo izviri iz svega što podseća na sredstvo informisanja. Najteže mi je bilo kada sam, tupo prebacujući kanale na TV-u, nabasao na prenos jedne od večeri i tamo video jaaako sisatu plavušu kako đipa na ramenima stasitog gastarbajtera. Tada umalo da ostanem na kanalu Javnog servisa! Dobro je da je deset narednih kadrova bilo posvećeno vojvodama od Gajbe dok sede u blatu i spasavaju srpstvo. Olimpijadu sam skoro celu uspeo da previdim, ali mi se, avaj, opet u naletu blentave dosade, zalomio prenos sinhronizovanih muških skokova u vodu. Pa, to je više gay od najboljeg druga Grand pevačice. Izvadiću se time što nisam video ni sekund onog spektakularnog otvaranja o kojem svi pričaju. Ništa! Čuo sam da su ljudi leteli i da će Tibet zauvek ostati kineski zbog toga, ali sam baš tog dana morao da se teglim po krevetu i da smišljam šta ću jesti kada toplotni udar napolju malo umine. Najvažniji vojno-politički sukob letnje sezone poklopio se sa otvaranjem Olimpijade, pa sam i njega propustio u kompletu. Nisam stigao ni da formiram stav o celoj toj zavrzlami u Osetijama, ali otprilike mi je jasno ko je tu u pravu – čim pogledam naše sovjetske vesti u 19.30. Ali, tu mom propuštanju događaja nije kraj. Nemojte misliti da sam snob i da samo izbegavam svetske događaje. Ne. Ja se i na ova lokalna dešavanja oglušujem sa istim žarom i intenzitetom. Delom zbog toga što, kad me negde pozovu, pozivnica stigne taman jedan dan posle događaja, a delom i zbog mojih letnjih obaveza prema krevetu, ostalim ležaljkama, diviksima i špriceru. A, da – treba i ovaj časopis neko da sklepa, pa mi i to oduzme malo vremena…

Ne, ambulance nurse Novi Sad nije najlepši kada dođe proleće. Neki se sekretar svojevremeno dosetio da bi bilo najpraktičnije kada bi se u gradu zasadile topole, buy tako da proleće u Novom Sadu više podseća na kakvu kilavu zimu sa iritantnom vejavicom, arthritis pogubnom za astmatičare, nego na ovo lirski eksploativo godišnje doba. Novi Sad je najlepši dok traje Exit. Zašto?

Zato što se u gradu, u kojem ne postoji ni pristojan bioskop već dokoni žitelji zabave radi prenose venerične bolesti, konačno nešto dešava. Stariji sedeoci dobiju priliku da se naglas zabrinu nad pridošlicama, mudro ustvrde kako su naša deca zapravo fina, i uvale im pri tom ukus egzotike u vidu klipa kuvanog kukuruza. Mlađi, pak, skeniraju goste sa kojima nakratko dele svoj habitat i jednostavnom opservacijom dođu do revolucionarnog zaključka da i ovi imaju ruke, noge, glavu, nose odeću kako bi pokrili itimne delove tela (ili ne…)

Ukratko, da su u osnovi isti. Gosti, doduše, malo više povraćaju po zelenim površinama, ali to je to. Stvari se malo zakomplikuju nakon što okupljeno društvo ugleda atraktivnu pripadnicu druge rase, ali i tada je prilično zabavno posmatrati unezverena lica domorodaca kada shvate da nisu sami u svemiru… A onda, cirkus ode iz našeg malog grada…

Naslednici našeg disk sveta shvataju da je vreme za povratak svojoj tribalnoj tradiciji. Vreme je da se nastavi ritualni ples pauna, da se odmere snage, pokažu mišići, skoči s mosta, popije Dunav, zaljubljeno gleda u sliku sopstvene nesreće… Shvataju da mogu da se… I eventualno to snime mobilnim telefonom… Eto zabave!

Kako ste moderne! Svaka čast…

Mediji ne interpretiraju stvarnost, mediji stvaraju stvarnost. Nekada su ljudi kupovali novine i gledali TV vesti da bi shvatili šta se desilo juče, da bi im neko ko je imao bolji pogled i više podataka ispričao šta se desilo. Danas se mediji prate da bi se znalo šta će biti sutra. Kako da se obučem? Šta da jedem? Koga da volim a koga da mrzim? Više nema nikakve šanse da realno procenim ko je i šta je zaista popularno a šta su pokvarenjaci iz medijskih kuća na silu naturili i progurali. I ranije sam se žalio na moj problem da prepoznam poznate ličnosti. Jednostavno, niko mi nije javio da je taj-i-taj poznat i bitan. Stalno se osećam kao oni likovi iz Velikog Brata VIP koji na početku moraju jedni drugima da objasne po čemu su poznati. Ovog leta glavna fora je film “Seks i grad” i ja opet nemam pojma je l’ to stvarno tako jako moderno i bitno ili je opet neka Luna Lu sa viškom vremena u svojoj besmislenoj emisiji sve to preduvala. Verujem da ipak jeste barem malo moderno jer sam u više navrata čuo razne kokoške kako izgovaraju nešto kao: “Jao, taj film je baš kao moj život!”. Da, baš. Ti sa jednim i po parom cipela što sediš ceo dan u kafiću i cevčiš jednu kiselu i padaš najniže za dva kruga u BMW-u kojeg je vlasnik-retard kupio od Turčina lopova u Klagenfurtu a zet mu ga prevezao da ne plati carinu. Ti što jednom godišnje odeš u Paraliju da sedneš u plićak u koji piša ceo Lazarevac sa Obrenovcem. Ti što ti je vrhunac meseca kad kupiš strane uloške. Ti sa brojanicama oko ruke i noge i posterima sportista iz novina koji služe da prekriju mesta gde su ti se odlepile drap tapete … Da, to je baš kao tvoj život! Preslikano!

Znate šta je još moderno ovog leta? Trudnoća. Nikad više trudnjača u životu nisam video. Ceo grad kao čekaonica u porodilištu. Nemam ja ništa protiv da se rađaju nova deca, ako baš moraju, ali stvarno imam utisak da se ove sezone radi o trendu. Otvoriš neke novine za polusvet i tamo sve pevaljke trudne. Sve žene fudbalera trudne. Sva pažnja na stomacima. Niko više da primeti novog Louie Vuittona. Niko stajling da prokomentariše! Ko će sad da zakera dok se srpstvo obnavlja i klija u utrobama naših najznačajnijih lepojki? I šta će sad sirota čitateljka nego da i ona uzme i da potera modu a ti Daško ustaj im u autobusu. Nije dosta što si, protiv svoje volje, ustoličavao penzionere nego sad moraš i ove silne buduće majke koje ništa dobro ne nose…
Nego, nama je ovo već 60. broj. Ima nas već pet godina! Tako smo jebeno cool da ništa posebno nismo ni pravili po tom pitanju. Videćeš. Sasvim regularan broj CKM-a…

Arheološko nalazište Viminacium nalazi se u blizini Starog Kostolca. Rimski vojni logor i grad nastao je u I i trajao do početka VII veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, health a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije (Moesie Superior), generic koja je obuhvatala najveći deo Srbije, order severnu Makedoniju i deo severozapadne Bugarske.

Obimna arheološka istraživanja započeta su zbog izgradnje termoelektrane i površinskog kopa Drmno, 1977. godine. Od tada pa do danas pronađene su terme, koje su bile glavno sastajalište Rimljana, iskopan je Mauzolej, za koji se pretpostavlja da je grobnica cara Hostilijana, sina cara Trajana Decija, koje je boravio u Viminacijumu tokom 251. godine. Pronađeno je više grobnica sa izuzetnim freskama. Otkrivena je Severna kapija utvđenja, mnoštvo novčića. Viminacijum je pod zaštitom države od 1949. godine, a status izuzetnog kulturnog dobra ima od 1979.

Poseta arheološkom parku Viminacium (Viminacium, glavni grad provincije Gornje Mezije – Moesia Superior) obuhvata obilazak objekata na tri lokacije:

1

Prva lokacije je Carski mauzolej gde nas se dočekalo stručno osoblje koje nas je sprovelo kroz deo ograđenog rimskog groblja, i nakon toga do ulaza u tzv. Podzemni svet ( gde nas je čekao Haron-mitski vodič u svet mrtvih) u kome se nalaze tri oslikane grobnice. Konzervirane i zaštićene freske predstavljaju remekdela slikarstva u grobnicama tog perioda. Na žalost, fotografisanje unutar grobnica je zabranjeno.

2

Druga lokacija: Vojni logora (Porta Praetoria) gde je usledila kratka prezentacija o istoriji rimskog logora i grada i dosadašnjim arheološkim istraživanjima.

3

Nakon toga stiže se do treće lokacije : Termi (Termae), gradskog kupatila, odnosno središta društvenog života u rimsko vreme, koji spada u red luksuznih termi sa podovima ukrašenim mozaicima i oslikanim zidovima, gde smo bili upoznati sa svakodnevnim životom u rimskom periodu, a posebno sa značajem kupanja i održavanjem higijene.

U rimskom graditeljstvu terme širom Carstva imaju određeni, prepoznatljivi raspored prostorija i specijalan način njihovog zagrevanja (podno grejanje – hipokaust) koji je primenjen i u slučaju kupatila u Viminaciumu. Kupatilo je bilo parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica. Voda je stizala sa izvora, u slobodnom padu, akveduktom istraženim u dužini od deset kilometara.U središtu termi bile su prostorije za masažu. Pronađene su i svetiljke koje su služile za noćno kupanje.

Nakon veoma uspešnog „Second Life“-a koji ima svoje poklonike širom sveta (kod nas se ovaj servis nije baš ukotvio, ali je bilo par pokušaja iskorišćavanje blagodeti virtuelnog sveta), i Google je upravo publikovao sostvenu verziju virtuelnog sveta pod nazivom Lively.

Lively zahteva instalaciju malog browserskog dodatka dostupnog za IE i FF, ali za za Windows verzije pomenutih, a za prijavu na servis možete iskoristi postojeći Google nalog. Za razliku od „Second Life“-a, Lively nije jedan jedinstven virtuelni svet, već konglomerat virtuelnih soba (zasebnih kvazi-životnih situacija-scena).

Unutar virtuelnih soba stupate u interakciju sa drugima putem dostupnih ili kreiranih avatara, a same sobe/situacije mogu da kreiraju i sami korisnici. Pogled na prilično privlačno grafičko okruženje (podseća na SIM game engine) je iz trećeg lica (kamere) i slobodno možete da se kreće kroz prostor korišćenjem miša ili tastature. Za sada se zamerke mogu uputiti na upravljanje vašim virtuelnim “ja”, koje je za sada nedorađeno.

Kako god, ideja je da ne postoji jedan “nametnuti” virtuelni svet, već ogroman broj user-generated mikro-svetova. Još jedna dobra opcija je umetanja virtuelnih loakcija na web stranice.

U primeru, evo virtuelnog sveta koji simulira okruženje Google centrale:

Kada imate na raspolaganju ceo vikend, asthma a to nije malo, physician i želite da ga provedete blizu grada a da imate utisak da ste otputovali malo dalje, denture obidjite neka mesta u Vojvodini…na primer Vršac u Južnom Banatu…

Ime je dobio po vrhu brega po kome je i danas poznat. Svi su čuli za čudne vetrove oko srednjevekovne kule na Vršačkom bregu…Jedna od najlepših katoličkih katedrala nalazi se u ovom gradu od pedesetak hiljada stanovnika…tu se rodio Paja Jovanović….tu je danas “Hemofarm” (http://www.hemofarm.com/) i sportska arena “Millennium”…

Prošetajte u jednom od najlepših, ali ne i najočuvanijih, gradskih parkova koji još uvek u centralnom delu pod krovom paviljona čuva tajnu ko je sve tu zaplesao…fontana koja, gle čuda, radi i vrlo je lepa, i što je najvažnije hladi…popijte kafu u finom restoranu “Arena” koji je nekada bio poslastičarnica…

I obavezno: otiđite na rinflajž u restoran “Salaš” u Karađorđevoj ulici…