Noćni TAP-ov let Beograd – Lisabon. Moje treće putovanje u Portugal i prvi put pažnju mog oka okupiralo je jermensko prezime ispisano na ekranu ispred mog sedišta: Calouste Gulbenikian Museum.

Ko je bio Calouste Sarkis Gulbenkian? Rođen je 1869. u bogatoj jermenskoj porodici u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu. Njegov otac bio je bogati trgovac naftom pa je nije bilo iznenađenje što je poslao sina u London na King’s College da studira „petroleum engineering“.

Gulbenkian 1896. napušta Konstantinopolj nakon Hamidijskog masakra 1895., jednog od brojnih pogroma Jermena u Otomanskom carstvu. Odatle odlazi u Kairo gde upoznaje mnoge uticajne kontakte koji će ga za nekoliko godina učiniti najuspešnijim naftnim magnatom „Starog sveta“ i jednim od najbogatijih ljudi svog vremena čija se imovina pred smrt 1955. procenjivala na 840 miliona dolara, što je ekvivalent današnjem desetostrukom iznosu.

Bio je poznat po nadimku „Mr. Five Percent“ zbog svog udela u velikom broju naftnih kompanija širom sveta. Ostala je upamćena njegova izreka: „Bolje malo parče velike pite nego veliko parče male!“

Svoje orgomno bogatstvo Gulbenkian je dvadesetih godina počeo da troši na kupovinu brojnih umetničkih dela. Čuvena je njegova akvizicija slika iz riznica Ermitaža kada su Sovjeti rešili da prodaju deo nacionalnog blaga kako bi došli do “čvrste valute” i nafte, preko potrebne za ubrzanu industrijalizaciju koju su proklamovali u svom prvom „Petogodišnjem planu“.

Njegova trospratna pariska kuća u Avenue d’Iéna bila je krcata umetničkim delima od podruma do krova. Kao naturalizovani državljanin Ujedinjenog kraljevstva, Gubenkian je poklonio deo svoje kolekcije londonskoj National Gallery a nekoliko egipatskih statua i – British Museumu.

Nakon nemačkog ulaska u Pariz u leto 1940, povlači se sa francuskom vladom u Viši gde će kao ambasador Irana sarađivati sa Petenovimkolaboracionističkim režimom što je bilo dovoljno da ga Britanci proglase “neprijateljem saveznika” i zaplene svu njegovu imovinu u Velikoj Britaniji.

Razočaran, Gulbenkian napušta Francusku krajem 1942. i nastanjuje se u “neutralnom” Portugalu kojim je vladao diktator Salazar. Tu, u Lisabonu, u apartmanu luksuznog Aviz Hotela, proveo je svojih poslednjih 13 godina, sve do smrti 1955. godine.

Nakon njegove smrti ustanovljena je Fondacija koja je osnovala Calouste Gulbenkian Museum u kojem su pohranjena basnoslovna umetnička dela iz njegove kolekcije: od antike, preko sjajnih komada islamske umetnosti, do holandskih majstora i imena kakvi su Renoar, Mone i Dega.

Jermen, rođen u Istanbulu, britanski državljanin, građanin Pariza, kupac ruskog umetničkog blaga, ambasador Irana i na kraju rezident lisabonskog hotela – čudesna biografija koja je obeležila drugu polovinu 19. i prvu polovinu 20. veka.

Objavljeno na portalu www.media-marketing.com

Robert Čoban: Kada su mi u leto 2006. godine Branislav Novčić i Ivan Stanković predložili da budem među osnivačima ABC Srbija, check bila je to „belle epoque“ u izdavačkom biznisnu, marketinškoj industriji i ekonomiji uopšte

Piše: Robert Čoban, predsjednik Color Press Grupe

Organizatori ovogodišnjeg Weekend Media Festivala su me pozvali da moderiram panel na temu oditovanja tiraža i transparentnog poslovanja štampanih medija u regionu. Tema je, reklo bi se, usko stručna, medijska, ali, u suštini, ako se ima u vidu uticaj medija na političke i ekonomske tokove u zemljama regiona – ona je politička par exellence.

Kada su mi u leto 2006. godine Branislav Novčić i Ivan Stanković predložili da budem među osnivačima ABC Srbija, bila je to „belle epoque“ u izdavačkom biznisnu, marketinškoj industriji i ekonomiji uopšte. Svake godine oglašivački budžeti su rasli, privatizacije banaka, pivara i telekoma donosile su sve više novca na medijsko tržište i bilo je za očekivati da će, nakon što su televizije kao osnovni ’alat’ prihvatile piplmetre AGB Nielsena i kod štampanih medija doći do sličnog uređivanja tržišta. Postojao je i tada, a i danas postoji, Ispsosov Print Adex, ali njegovi rejtinzi govore kako neke novine čita 10, a neke ni jedan ceo čitalac. Uz Print Adex, bio nam je potreban, dakle, još jedan alat koji bi medijskoj agenciji i oglašivaču dao tačan, industrijski relevantan podatak o broju prodatih primeraka nekog dnevnog lista ili magazina. U komad.

Sa pojmom i značajem ABC-a sam se sretao ranije na sajmovima magazinskih licenci (Worldwide Media Marketplace), koje jednom godišnje organizuje FIPP (Međunarodna federacija izdavača magazina), čiji je Color Press Grupa član od 2004. Prilikom prvih razgovora oko licence za Hello!, u jesen 2005., Seli Kartrajd, Editor-at-Large magazina Hello!, vitalna Britanka na pragu osme decenije života, nalik na Mirandu Prisli iz filma „Đavo nosi Pradu“, pitala me je da li naši magazini imaju ABC odit. Dve godine kasnije, kada je Seli povodom pokretanja srpskog izdanja Hello!-a bila na Belom dvoru u Beogradu, mogao sam da joj se pohvalim kako je Srbija postala uređeno tržište na kojem postoji ABC odit.

Prvi dani ABC Srbija davali su prostora za optimizam. Iskrenu opasku Milke Forcan, koja je uz Branislava, Ivana i mene bila među osnivačima ABC Srbija, kako ne može da garantuje da njen tadašnji poslodavac (Delta Holding) iz političkih interesa neće davati oglase i u novinama koji nemaju ABC odit, nisam shvatao kao nešto što može imati dugoročnije posledice po ABC i uređenje tržišta. Verovao sam da će Srbija, na svom putu ka Evropi, sklanjati jednu po jednu barijeru i prepreku transparentnom tržišnom poslovanju.

Danas, osam godina kasnije – mogu da konstatujem da sam se prevario.

U prvim godinama, ABC-u su se priključile gotovo sve dnevne novine u Srbiji kao i većina magazina, od 2011. su tu i Adria Media i Attica Media. Osim Evropapress-a (Gloria i OK!), u jednom momentu svi relevantni izdavači u zemlji bili su obuhvaćeni ABC oditom i javnosti, medijskim agencijama i oglašivačima transparentno prikazivali svoje štampane i prodate tiraže.

Onda su iz ABC-a počele da izlaze jedne po jedne dnevne novine, jedan po jedan izdavač magazina. Kako bi kojim dnevnim  novinama tiraž pao ispod 100.000 (u slučaju Politike ispod 50.000), tako su istupale iz ABC odita, kako je pojedinim licencnim magazinima tiraž pao ispod 10.000 (a nekima i ispod 5.000), njihovi izdavači su se povlačili iz ABC odita.

Reakcija medijskih agencija i oglašivača na sve to bila je – nikakva! Kao da većinu njih uopšte nije zanimalo kako će plasirati novac svojih klijenata ili poslodavaca, da li magazin u kojem se oglašvaju ima 15.000 prodatih, koliko tvrdi izdavač, ili 820 prodatih primeraka koliko, na primer,  trenutno prodaje jedan licencni muški magazin u Srbiji.

Na dan 8. avgusta 2014. u sistemu odita ABC Srbija bili su samo kompanije Ringier Axel Springer, Color Press Grupa i nekoliko manjih i lokalnih izdavača (Nedeljnik, Magyars Szo, lokalni nedeljnici u Vojvodini…).  Od deset dnevnih novina na  nacionalnom nivou – odituju se samo dve – Blic i Alo.

Da li je to slučajnost ili ne – od svih izdavača u Srbiji samo Ringier Axel Springer i Color Press Grupa u proteklih osam godina neprekidno posluju sa profitom.

U bordu ABC Srbija sedeli su (i još uvek sede) predstavnici najvećih agencija i oglašivača. Za ovih osam godina nijednom se nije desilo da neku oglasnu kampanju dobiju samo dnevni listovi i magazini koji imaju potvrdu o ABC oditu. Politički, lobistički razlozi „medijskih ucena“ i slični, koje je gospođa Forcan pominjala 2006. kao izuzetak, danas su gotovo pravilo.

U Bosni i Hercegovini je situacija još gora. Tamo je eksperiment sa ABC BiH potpuno propao, u sistemu odita od početka nije bio nijedan dnevni list iz Sarajeva, tek nekoliko novina sa sedištem u Banjaluci i magazini čiji je osnivač naša Color Press Grupa.

Jedini napredak postignut je u Hrvatskoj koja je u međuvremenu postala članica EU. I pored početnog opiranja, u sistemu ABC odita danas su gotovo sve nacionale dnevne novine i magazini u zemlji. Iako ni tamo, kao ni u Srbiji ili BiH, tiraži više nisu onakvi kakvi su bili te 2006. kada je ABC došao u region. Ali je očigledno da su svi učesnici tržišne utakmice – mediji, agencije i klijenti – shvatili da se samo sa transparentnim poslovanjem može opstati u eri ekonomske krize i tehnoloških promena.

U međuvremenu, u Srbiji se pokreću novi magazini, najavljuje se izlazak i nekoliko novih dnevnih novina. Istovremeno oglašivački budžeti su sve manji, kao i oni u džepovima potencijalnih čitaoca. Ako se ima u vidu ono što nas čeka u 2015. – teško je očekivati da i jedni i drugi u skorijoj budućnosti budu veći.

Hoće li učesnici tržišne utakmice u srpskoj medijskoj industriji (ako smo se složili da je bosanska već rahmetli?) povući neki potez koji bi bio u skladu sa deklarativnim zaklinjanima u vrednosti Evropske unije (tržište, transparentnost poslovanja…), ostaje nam da vidimo. Verujem da će neka od tih pitanja dobiti svoj odgovor ovog septembra u Rovinju.