Sledeći mail stigao je u Raiffeisen banku, online sa Subject-om za Direktora Marketinga

Postovani,

S postovanjem,
…

Dakle, volela bih da ovaj put zaobiđemo to kakvi tipovi ličnosti se prijavljuju za učešće u “Velikom Bratu” (od mene bi bilo posebno licemerno da kažem nešto loše, budući da sam se i sama prijavila na kasting za prvu sezonu… i prošla, ali o tome neki drugi put…). Ono što mi stvara blagu mučninu je činjenica da se došlo dotle da bi sve više ljudi prodalo sve, bukvalno sve što imaju, pa i obraz. Za koju cenu, to ja vas pitam?

Citat:

We were rolling with a CAAT (combined anti-armor) platoon from the 2nd Battalion, stomach 6th Marine Regiment. There isn’t much of an anti-armor mission in Iraq, order so CAAT platoons have increasingly been used as QRF (quick reaction forces) and for heavily armed vehicular patrols. We were positioned along one of the MSRs (main supply routes) in the city of Fallujah, diagnosis in front of a hospital. How fitting, huh? The insurgent had two vehicles to choose from, and he shot at us. I guess it was our lucky day.

Iako ovih par redaka izgledaju kao da su istrgnuti iz nekog akcionog romana ili scenarija za novi holivudski ratni spektakl, zapravo se radi o isečku iz blog-zapisa jednog od mnogobrojnih ratnih blogova-dnevnika personala koji služi u američkom korpusu marinaca u Iraku.

Iako vođenjem ratnih Web dnevnika marinci ne narušavaju nijedno vojno pravilo, protivnik iz ovih naizgled bezazlenih redova može da dođe do veoma korisnih informacija o operacijama Marinskog korpusa. Na ovaj način vojni blogeri mogu sasvim nenamerno da potencijalno ugroze sebe i svoje saborce, mogu da imaju indirektnog uticaja na razbijanje kohezije i narušavanje profesionalne slike o svojoj jedinici.

Dovoljno je u pretraživač uneti ključne reči “Marines blog” ili “military blog” i velika je verovatnoća da ćete ka rezultat dobiti gomilu linkova do blogova vojnika koji se trenutno nalaze na službi u Iraku, iz kojih ćete moći da steknete dnevni uvid o dešavanjima na terenu, što bi rekli “face on the place“.

Blogovi su u poslednje vreme široko prihvaćeni kao konvencionalna forma modernih masovnih komunikacija, a uvećan pristup širokopojasnom Internetu i povećanje poverenja u online izvore vesti samo su dali dodatni zamajac ovoj evoluciji.

Neki od službenika na terenu poput majora Michaela Cohena su toliko preduzimljivi da su na terenu kreirali sopstvene računarske mreže, odvojene od zvaničnih – vojnih. Tako je ovaj vojni medicinar zakupio sopstveni satelitski link ka Internetu, iz bolnice u Mosulu gde radi, kako bi sebi omogućio nesmetan i neograničen pristup Internetu i e-mailu. Sa iste pozicije on je pokrenuo i lični blog na kome je objavljivao iskustva iz poljske bolnice, i to sa veoma velikom detaljnošću, što je ubrzo bilo dovoljno da privuče pažnju njegovih pretpostavljenih i dobije privremenu zabranu na sve online aktivnosti.

U bezbrojnim prethodnim ratovima širom planete trupe na prvim borbenim linijama bile su upoznate sa kontrolom njihove komunikacije sa pozadinom kako bi se sprečilo oticanje informacija. Tako su recimo tokom II svetskog rata i sami novinari prepoznali važnost prethodne cenzure i samocenzure, pre objavljivanja “škakljivih” sadržaja.

Danas, furizni napredak tehnologije omogućio je direktnu komunikaciju vojnika iz borbenih zona sa njihovim voljenima, negde tamo daleko, kod kuće. Digitalna revolucija donela je široku i masovnu upotrebu digitalnih fotoaparata, računara, mobilnih telefona i drugih gedžeta, omogućavajući svakom prosečnom marincu da bude ratni novinar-amater, te da zabilazeći lanac komande objavljuje lična razmišljanja, poglede i osećanja.

Najgora potencijalna konsekvenca blogovanja vojnih službenika bez prethodnog cenzurisanja je otkrivanje ključnih operacionih informacija. Pretpostavljajući da protivnik poseduje znanja i mogućnosti da iskoristi razotkrivene informacije, neki blogovi mogu biti odlično oruđe u neželjenim rukama.

Da je “vrag odneo šalu” ukazuje i poruka američkog ministarstva odbrane upućena vojnom personalu u Iraku “da ne mogu voditi blogove u vreme službe, te da ti blog-sadržaji ne smeju da sadrže bilo kakve informacije o vojnim aktivnostima, koje inače nisu dostupne javnosti”. U to poruci detaljno je i objašnjeno šta treba da bude predmet autocenzure, od dnevnih aktivnosti, preko morala jedinice i rezultata pojedinih operacija, do statusa opremljenosti jedinica.

Kao kontraargumente u odbrani ratnog blogovanja, blogeri navode blogovi zapravo povoljno utiču kako na njihove jedinice, tako i na javno mnjenje, a kao primer se navodi i indirektan uticaj napisa na marinskim blogovima, na bolju opremljenost jedinica na terenu i veću pomoć porodicama nastradalih vojnika.

Većina vojnih blogera je svesna otvorenosti njihovih zapisa prema celom svetu, i većina se trudi da ne objavi nešto što bi narušilo bezbednost na terenu. Takođe, većina blogova su rezultat proste potrebe vojnika da iskažu sopstvenu verziju priče – koja opet nailazi na brojnu čitalačku publiku “žednu” ove vrste reality uzbuđenja.

Bilo kako bilo, ratovi dolaze i prolaze, donose zlo i uništenje, a samo se menjaju tehnologija i sredstva.

Listajući jednu od “muških” revija o automobilizmu, unhealthy pažnju mi je privukla reklama objavljena na polovini stranice: beba koja doji, dosage viagra a ispod fotografije ispisan je tekst “Ništa bolje od originala…” Reklame sa prelepim fotografijama beba asociraju me na sva ona meka i mirisna sredstva, tadalafil te mi na trenutak nije bilo jasno šta takva fotografija uopšte „radi“ u jednom takoreći „grubom“ časopisu? Čitajući tekstualni sadržaj reklame: „Kao vodeći dobavljač za prvo punjenje i razvojni partner automobilske industrije Nemačke znamo šta je najbolje za Vaše motore i menjače“, postalo mi je više nego jasno da je u pitanju reklama za motorno ulje!!!
Složićete se (nadam se) sa mnom, da proizvođači u borbi za što boljom zaradom, odnosno željom da privuku što veći broj korisnika, često ne biraju sredstva. Jedan od očitih primera za to je i ova reklama. „Upotrebljena“ je beba, tako divno i nevino biće, za reklamiranje motornog ulja. Ne samo beba, već i dojenje kao jedinstven i neraskidiv odnosa majke i deteta. Majčino mleko – najsavršenija hrana za odojče, koju ni jedno industrijski proizvedeno mleko ne može u potpunosti da zameni, poistovećena je sa motornim uljem?! Pitam se samo da li postoji donja granica ispod koje se ne bi smelo ići u slučaju reklamiranja?

Kada dete upoznaje nove prijatelje, discount to se obicno desava u skoli, check ispred zgrade ili na letovanju. S obzirom da nas je letovanje ove godine zaobislo, preselili smo se u novi kraj, a jos uvek smo na raspustu, moje dete stice nova poznanstva na, nicim izazvanoj, travnatoj povrsini ispred zgrade. Bude tu poneka Jovana, Sanja, Milica (decake jos uvek ne smatra adekvatnim drustvom, jer zaboga, nemaju nijednu Brac lutku i ruzno se oblace)…
Moje dete novim drugaricama pristupa potpuno otvoreno, cak i preotvoreno za moj bojazljivi zastitnicki majcinski ukus. Volela bih da sa svojih osam godina poseduje moc procene jednog osamdesetogodisnjaka, da bude u stanju da oceni ko je dobar a ko ne… ali, puste zelje :)))
Elem, s obzirom da zivimo u neposrednoj blizini doma za nezbrinutu decu, bilo je neminovno da mi postavi milion pitanja. Ko su oni? Zasto nemaju mamu i tatu? A zasto su ih ostavili? I ko sad brine o njima? Ko im daje da jedu? Idu li u skolu? Kako znaju kad im je rodjendan, ako su ih i mama i tata ostavili? I konacno, pitanje nad pitanjima – mama, mogu li ja da se druzim s domcima…?
Nisam htela da dajem ishitrene odgovore pa sam joj rekla da cu razmisliti, i da cemo sesti i razgovarati o tome, svo troje, tata, ona i ja. A sta reci a ne biti licemeran i pun predrasuda…? S jedne strane, plasiramo im pricu da su sva deca ista, bez obzira na to da li su ove ili one boje, da li imaju ili nemaju mamu i tatu, da li zive ovde ili onde, a s druge strane, opet…
Naravno, nemam ja nista protiv te dece, i nisu oni krivi za zlo koje ih je snaslo, ali nismo li malo, barem malcice i mi sami pogresno vaspitavani, da se ne druzimo s decom razvedenih roditelja, da se ne druzimo s ponavljacima, da se ne druzimo s romima,(dragi dobri Mika Antic bi me ubio da me sad cuje…) ovima, onima, da nije dobar niko ko se razlikuje… A ako se druzimo samo s ‘istima’, pa sta nam onda ostaje…?

Eto, pošto su i niskobudžetni Bugari ove godine uveli vize za nosioce srbijanskih pasoša (iako su besplatne, ruku na srce), a Crna Gora nam je bila odavno prilično poznata, našoj četvoročlanoj turističkoj delegaciji (osim mene, tu su i Goca, Sanja i Bojan, likovi koje ću kasnije pomiljati do mile volje) nije preostalo ništa drugo već da se “baci” na obilazak najnovijih letnjih hit-destinacija, najniskobudžetnijih od svih za koje nam viza nije potrebna. Ukrajini svaka čast, bili smo tamo. Gruzija neka čeka sledeću godinu, ili koju već.

Pusta peščana plaža Podgradeca bila je divno mesto za poziranje. Da, jaaako smo odudarali od lokalnog stanovništva. Ja sa 190 cm i slovenskim crtama lica i crvenom majicom, i Goca sa istim takvim crtama lica i plavom kosom i očima… Šteta, moglo bi biti fino turističko mesto…

Da skratim priču, ove godine smo letovali na “slatkom moru”: Ohridskom jezeru. U dve zemlje. Ovo je priča o “onoj drugoj”. O Albaniji. I o izletu u najveći albanski grad ba Ohridskom jezeru, a on se nekako slovenski zove: Podgradec. Albanci progutaju ono prvo “G”, pa na kraju, u njihovoj varijanti, grad ima naziv “Pogradec”, ili još gore “Poradeci”, ali to već nije naša briga. Uostalom, svi će nas razumeti.

Ulične table svedoče o bedi iz vremena Envera Hodže.

Naravno, turistička poseta najzatvorenijoj zemlji Evrope ne može se “ispustiti iz ruku” kada ti je već “pod nosom”. Ko da odoli bunkerima naslaganim kao kugle sladoleda duž puta? A da vidimo kako izgleda jezero sa njihove strane? A da se okupamo malo u albanskoj vodi? Naravno! Modaliteti pristizanja iz Ohrida u Podgradec, najbliži albanski grad su tipično balkanski. Prvo dođeš u Sveti Naum, mesto u kome je jedan svetac Naum, sa svojim drugarom Klimentom, koji je voleo da prebiva u obližnjem Ohridu, izmislio ćirilicu jer mu je bilo dosadno da se više gnjavi glagoljicom. Tu ima jedan lep mali manastir, ušće Crnog Drima u Ohrid i super plaže. Brodići koji se nalaze ukotvljeni u okolini besomučno puštaju pesme tipa “Ekspresno” (“Neki rekli biiii da je pornografijaaaa…”), “Crveni brushalter”, “Gaćice” i tom slično ispred manastira. Rek’o bi čovek da su antireligiozni aharhisti, a ono žučni makedonski kleronacionalisti. Opet krš u glavama. Balkan. Na tezgama u okolini možeš kupiti tavče za gravče, ili pojesti gravče na tavčetu. ako nisi shvatio, to je gusti pasulj sa dodacima. Tavče (hrvatski: tava) će ceniti tvoja staramajka, a gravče (hrvatski: grah) ćeš stotinama puta jesti ti, kada se vratiš, tako da ti preporučujem dotičnu investiciju… A, sad, pravac – Albanija! Iskušenje je preveliko!

Ribarski čamci spremni za lov na preskupe ohridske pastrmke? Lov je na ovu vrstu ograničen, a koliko se to poštuje… ko zna? Posebno u Albaniji…

Kada pitaš čoveka za tezgom koji prodaje neke džidža-bidže, kako da stigneš do Albanije, on ti kaže da ima 1 km do granice, i da se treba ići uz brdo, ali to je ustvari kasarna Makedonske vojske, pa to baš i nije zgodno, ali i nije uošte neizvodljivo, samo treba ići pravo i kada te zaustave vojnici, ti samo kažeš “Poslao me Ljupčo!” (Doslovno sam prepričao!) Kako???? Nisam zadovoljan objašnjenjem, iako govorim makedonski kao maternji. Ipak nekako uspevamo da saznamo da ima tu negde stanica prigradskog busa koji vozi od Ohrida do graničnog prelaza. Makedonskog. Super. Put traje 5 minuta, 5 km. Bolje to nego “Poslao me Ljupčo!” pred cevima vojnika. Onda ide granični prelaz. Peške prelazimo i predajemo pasoše ljubaznom graničnom službeniku. Fino objasnim čoveku da idemo na jedan dan u Albaniju na kupanje i klopu. Naravno da mu je teško da shvati. Makedonci to ne rade, zašto mi to hoćemo?

Grčke telefonske govornice su i u Albaniji! Svuda na Balkanu, od Albanije do Rumunije, osim… naravno, u Makedoniji! Iste su kao naše…

Pa, nova zemlja, novi grad! Nismo nikada tu bili! Pričamo na makedonskom. Pita me da li sam Makedonac. I jesam i nisam, kažem. Kako? Pa, deda mi je menjao prezime iz Milošević u Milošev bar dva puta u svom životu, i dva puta obrnuto, a da je ostao u Makedoniji posle 1945, ništa mu ne bi pomoglo da mu komunisti ne dodaju jedno –ski na prezime, pa bih sad ja bio Miloševski. Ili Milošoski, kao onaj njihov ministar. Narodni običaj u tim krajevima je kada dođu Bugari, Srbi, Grci ili makedonski komunisti da se menjaju prezimena. I nacije. Đuture. Službenik se smeje zbog mog objašnjenja. Zna da je istinito, a ne sme da kaže. Sad peške do albanske strane. Nije nimalo blizu. Ima par kilometara izuvijanog puta. Sunčan dan pored jezera, ničija zemlja. Pojavljuje se natpis “Republikë e Shqipërisë”, izrešetan mecima.

Pite i burek. Šta tu ima nejasno?

Hoću da slikam, Goca ne da. Sad mi žao, nikog nije bilo u okolini. Kada nas graničari vide kako peške prelazimo granicu sa srpskim pasošima, zabezeknjuju se. “Mir dita!”, kažem ja. “Ol for – Serbija?”, pita carinik. “Ol for!”. Popunjavaju neke formulare, plaćamo turističke takse od 10 evrića i dobijamo pečate da možemo da ostanemo mesec dana u Albaniji. Eej, možemo i do mora ako ‘oćemo! Drač! Saranda! Pa posle i na Krf, ako imamo vize! OK, nemamo, nema veze. Dosta je i Podgradec. Jedan carinik sa neodobrvanjem primećuje da se četvrta članica naše grupe zove Sanja. Zbunjen je. Mrmlja nešto kao: “Anja, Sanja, Tanja, Vanja… Ovi se svi isto zovu tamo, bre!”. Nalazimo prvi taksi. Crni mercedes. Jedan elegantan i vitak stariji prosedi čovek stoji pored. Ja idem da se cenjkam. Upozoravam saputnike da sam na netu čitao da je prava cena od 4 do 8 dolara, ili evra, šta već, i da ako taksista kaže, recimo, 30 evra do Podgradeca, da moramo da primenimo ono orijentalno: “Ne, hvala, idemo peške!”. “Peške 15 km?”. “Da, peške!”. I da krenemo, jer tako se cenjkaju Englezi i Holanđani, pa onda taksista pojuri za njima i snižava cenu na podnošljivo. Ispostavlja se da čovek zna da kaže nekoliko stvari na ne-albanskim jezicima.

Ispred splava-diskoteke na “rivi. Tu su zastave svih albanskih prijatelja: najbliža je američka, a zastupljene su sve NATO-perjanice. Muslimani su ubacili tursku, a pravoslavci grčku zastavu. Makedonce niko nije pitao, iako su 10% stanovništva.

Kada ga pitam “Zboruvate li makedonski?”, čova kaže “Malo!”, uz osmeh. Ohrabren sam i pitam ga: “Kolku košta do Podgradec?”, a on će: “Pogradec? Pet evro!”. Opa, čovek govori makedonski! Ma đavola! Zna još pokoji broj i još 10 reči, ali je ljubazan i nasmejan. Bogznakako se napričamo svi mi sa njim. Prolazimo zgodnu plažu Tušemište, u istoimenom selu, ali odlučujemo da odemo do grada. Stižemo do Podgradeca. Dogovaramo se da nas dočeka ispred istog restorana u centru gde nas je istovario. “Restoran Krim. Đašte? Štate? Ejt o’klok? Osum?” Zaboravio sam kako se na albanskom kaže broj 8, od svih brojeva jedino njega ne mogu da se setim, a hoćemo kući baš u osam! Pokazujem brojku na časovniku. Taksista se smeje. Dogovor je pao. Preziva se Agoli. Sa dva L. Ako je jedno L, na albanskom je to LJ. Dobijamo vizitku za svaki slučaj. OK. Grad? Ništa spektakularno na prvi pogled. Jedna džamija. Buregdžinice i kafići. Ali, gomila pravoslavnih crkava. Uups, pravoslavna Albanija? Da, oko 20-30% Albanaca su pravoslavci, još od ranog Srednjeg veka. Ovi ovde u svakom restoranu imaju albansku i grčku zastavu, trešte grčki hitovi, svi se nose kao Grci. Ime grada je makedonsko, jer ima dosta Makedonaca ovde. Ovo geografski i jeste Makedonija. Na plaži može da se kupi Chipsy iz Srbije na svakom ćošku. Svi su ljubazni. U jednoj berbernici ima ogromna slika Džordža Buša, ali mi Bojan ne govori o tome, pa je ne primećujem, inače bih je možda i slikao! Veliki donator satova, Džordž Dablju. Odudaramo izgledom. Okreću se i momci i devojke za nama, pa zaključujemo da možemo glasno i na srpskom da pričamo, vidi se iz satelita da smo strejndžeri. Mladi Albanci zvižducima pokazuju da su fascinirani mojom plavokosom devojkom. Ona nije.

“Kaon” je lokalni svealbanski pivski brend koji se nije smeo propustiti!

Svima smešno. Pola grada je u polukršu ostalom od Enver Hodže, a pola je superurbano. Turizam se tek razvija. Menjačnice i banke ne rade, subota je popodne, ali hoće da promene pare i na kiosku. Super! Plaža je ogromna i peščana. Još jedared: super! Kakva razlika! Ali, i kada se kroči, zaista liči na Štrand u Novom Sadu: malo je muljevito, jako je plitko i neki đavolčići brboću iz vode. Dali smo im kodno ime “Brboći”. Ili na albanskom, “bërboqi”. Naravno da ta reč ne postoji kod njih. Ja ne gledam horore, pa se ne plašim, kao neki članovi, da ne kažem članice. Iskustvo sa kanala Animal Planet mi kaže da je to nešto… normalno, valjda. Dobro, kupali smo se u albanskom Ohridskom jezeru. Sledeći put ćemo ići u ono Tušemište, odmah posle granice, tamo je šljunak i gomila kafića. Nema mulja, više je morski. Odosmo na hranu i “Kaon” pivo. Nalazimo restoran po imenu “Borana”. Lako se upramti, kao miks između “Boranija” i “Gvarana”. Što su ti tehnike pamćenja! “Kaon” je nacionalni pivski brend, koji vredi ispoštovati. Kad kažemo da ćemo roštilj, a gazda priča makedonski, cela familija se razletela da nam napravi hitni roštilj (objasnili smo da do 8 moramo da smo… otišli).

Što bednija zemlja, to više Mercedesa. I to onih starih modela. Ne, nije podgorička registracija. Tamo je orao žut.

Klinci duvaju fenom u žar, nema električnog roštilja. Pravi ugalj. Ćerka i majka, kao i drugi sin, svi mese neke pljeske punjene slaninom i kačkavaljem. E, naspram Crnogoraca… Što Goca kaže, tamo te ubede da si srećan ako se samouslužiš ili te primete posle 34 minuta sedenja. Dobijamo i poklon – beli sir na žaru, specijalitet kuće. Smažemo sve ultrabrzo. Da platimo. Sve zajedno (nema fiskalnog računa), nekih 11 evra za 4 osobe, sa salatama i gomilom pića. Ja dajem 15 i kažem, dobro je. Gazda viče – ne! Ja vičem – da! I na kraju ostajemo na tome da je dobio moćan bakšiš. Da znaju Albanci kad Srbi gostuju! Ili su oni mislili da smo Makedonci? Nema veze, Sloveni. Ne razlikuju oni to mnogo. Pa i mi se ne razlikujemo. Na obali smo. Da ne kažem Rivi. Kada padne sumrak, izlaze svi na šetalište. Ribe su im toliko obnažene, da bi i Grand Show poželeo da ih ima kao pozadinu. U Albaniji nismo videli nijednu feredžu ili maramu, ili dimije, ili keče, dok smo u Ohridu videli i vehabije, i umotane žene, i bele kapice i šta sve ne. Eto ti relikvija zemlje u kojoj je religija bila oficijelno zabranjena godinama! A i hrišćani su… Gospodin Agolli čeka sa osmehom na zadatom mestu. Mi stižemo u dva minuta do 8, a on je već tamo! Dao nam je besu, šalimo se. Nema sa Albancima “neću ispuniti obećanje”.

Povratak u Makedoniju peške. Sunce je zašlo, a vukovi se još nisu ohrabrili…

Elem, vraćamo se. Bilo je ukusno, zanimljivo, poučno i povoljno. Taksista, koji, kao što rekoh, vozi jedan od mnogobrojnih mercedesa (uzgred, što siromašnija zemlja, više mercedesa, i to onih starinskih modela), pita da li je bilo skupo. “Mnogo pari?”. Ma, jo! Naučili smo i mi nešto od suđenja Slobi, pa znamo da kažemo “jo” ili “po”. Kada pređemo granicu, hodamo još par kilometara dok se noć spušta nad Galičicu. Bila bi to sjajna romantika da nismo shvatili nešto kasnije da to i nije baš bila veleumna ideja. Taksista nas kupi i vozi za Ohrid. Uzgred nalećemo na dva psa pored puta. Ja pitam: “Kučišta? (Kerovi)”. Taksista odgovara: “Ma, ne, volci (vukovi)!”. Slatko. Mogli smo biti večera nekome, taman pošto smo i sami večerali. Smejemo se od olakšanja. Idemo na par pića u Ohrid da se smirimo, pa onda u Srbiju. Balkan je već sam po sebi avantura. Afrika i Azija mogu da čekaju. Još ćemo se mi smucati po niskobudžetnim destinacijama tranzicione Evrope… Ako nas nešto ne pojede u međuvremenu.

Svojevremeno sam čuo Draška Ređepa kako “oštro kritikuje” (svi koji poznaju Ređepa shvatiće da je, herbal naravno, asthma upotrebljen blag izraz) Episkopa Bačkog Irineja Bulovića zbog forsiranja vizantijskog stila u gradnji novih pravoslavnih crkava po Vojvodini.
Tek odnedavno, cialis kako sam biciklom obišao veći deo Bačke, Srema i Banata – postao sam potpuno svestan onoga o čemu je Ređep govorio. Nove pravoslavne crkve koje niču uglavnom u kolonističkim selima u kojima ranije pravoslavnih gobomolja nije bilo ili pak nekim “urbanim” delovima Novog Sada (Telep, Novo Naselje, Detelinara) – sve su listom građene u vizantijsko-raškom stilu i imate utisak da se nalazite negde u okolini Soluna ili na Kosovu. Nove crkve u Mladenovu, Gajdobri, Novom Slankamenu, Magliću i brojnim drugim vojvođanskim mestima u okruženju kuća građenih u panonskom stilu deluju potpuno neprirodno.

NEPRIMERENA “FUZIJA”: Pravoslavna crkva u Futogu sa objektom dogradjenim u vizantijsko-raskom stilu

Viđao sam širom sveta savremene crkvene građevine građene u stilu ar dekoa (art deco), moderne ili postmoderne, neke su bile lepe, neke “rogobatne” ali im se nije moglo osporiti to da su građene u duhu vremena u kojem su nastale.

Ali, graditi danas zgradu, recimo, u stilu secesije u okruženju modernih solitera – bilo bi potpuno nesuvislo i neopravdano.

U prilog ovoj tezi ide i stav publiciste i sociologa religije Mirka Đorđevića izrečen u magazinu “Evropa”, broj 165. On je između ostalog takođe oštro kritikovao SPC “što nove hramove u Vojvodini zida u vizantijsko-raškom stilu, umesto u baroknom, koji je karakterističan za vojvođanski pravoslavni prostor!“

Ko je video lepotu baroknih tornjeva i raskošni ikonostasa Uspenske, Saborne ili Almaške crvke u Novom Sadu, pravoslavnih crkava u Čurugu, Perlezu i Somboru, fruškogorskih manastira…znaće o čemu govorim. Zamislite samo u sred Podbare, umesto Almaške crkve – crkvu kakva je podignuta na Telepu (takođe u okruženju karakterističnih panonskih kuća). Ili pak zamislite na Kosovu, pored Gračanice – crkvu u baroknom stilu kakva je recimo Saborna u Novom Sadu.
Najneprikladnije su “fuzije” poput one načinjene u Futogu gde je uz elegantnu barknu crkvu na obali Dunava dozidan stilski potpuno neadekvatan objekat, naravno u vizantijsko-raškom stilu. Posebno upada u oči što većina tih crkava, dosledno stilu “novopečene gradnje” prigradskih naselja (uselićemo prizemlje a sprat i potkrovlje kad skupimo pare, malterisanje nije obavezno) ostaju neomalterisane i neokrečene. Hibrid, na pola puta iz sela u grad, što bi rekao Balašević: veternici, kaluđerice, batajnice, grocke…

Srpske barokne crkve od beogradske Saborne crkve na istoku preko Vojvodine, Bosne i Slavonije do Zagreba i Beča na zapadu predstavljaju remek-dela arhitekture XVIII i XIX veka i savršeno su uklopljene u sredine u kojima se nalaze, gradske i seoske jezgre, katoličke i protestantske crkve, sinagoge…

Odgovore na ova pitanja mnogi će potražiti u večitom sukobu “konzervativne” i “proevropske” struje u vrhu SPC. Prvu je devedesetih (pa i danas) oličavao pomenuti vladika Irinej Bulović a drugu do svoje smrti 2001. Episkop Šumadijski Sava. Jedni bi SPC da vide blizu Moskve i Carigrada, na distanci od Evrope i ostalih hrišćanskih crkava. Drugi su za ekumenizam, implementaciju savremenih trendova u život Crkve, saradnju sa ostalim religijama…

Tužno je što su posle svega, prema svedočenjima meštana pravoslavne crkve u kolonističkim selima uglavnom prazne, tj. ljudi u njih dolaze samo na venčanja, krštenja, seosku Slavu i eventualno Božić i Uskrs. Praktikovanje vere je nemoguće u narod usaditi preko noći, naročito kod zajednica koje to nisu činile od 1945. na ovamo. U tome gradnja crkava u vizantijskom stilu u sred panonske ravnice neće biti ni od kakve pomoći.

Budući da sam psiho-fizički bila spremna za potpuni remont, pharm ove godine rešila sam da more i gužve zaobiđem u širokom luku. Bilo mi je potrebno da promenim okolinu, i to u potpunosti. I zato mi je kao savršen izbor delovalo mestašce ispod Kopaonika, Brzeće, koje su mi poznanici nahvalili “na sva usta”.
Prvi utisak kada sam posle četiri sata putešestvija izašla iz automobila bio je – savršeno! Za ono što je meni najviše trebalo – odmor – bilo je zaista savršeno.
Kućica kao iz bajke, predivno zelenilo i maksimalno prijatni domaćini odmah su me ubedili da će ovo biti godišnji za pamćenje. I bio je…

“Nemoj da ti padne na pamet, lako se možeš prevrnuti!” Ova rečenica je verovatno u top 3 onih koje sam najčešće čula tokom tih sedam dana.

Nedelju dana proteklo je u uživanju u bazenu i pored njega, brčkanju u đakuziju, koji je smešten u sobi tik do francuskog ležaja, ukusnoj domaćoj hrani, kafi i rakiji kada god poželite, domaćim sokovima, vinu…

I tako se mi žestoko namučismo na ležaljkama… :)

Budio me je šum potočića koji prolazi kroz dvorište pansiona u kom sam bila smeštena, a uveče smo pravili nezaboravne žurke pored vodenice, koja se takođe nalazi u sklopu pansiona…

Čuvena vodenica, sa kratkouzlaznim naglaskom na i!

Šlag na tortu bilo je savršeno društvo koje sam upoznala tamo. Poslednji naš dan tamo kao da me je vratio u daaavnu prošlost, kada sam se u osnovnoj školi vraćala sa ekskurzija i uvek plakala što se rastajem od novih prijatelja koje sam tek stekla.
Da bi se utešili, odmah smo se dogovorili da se uskoro, za jedan vikend, svi ponovo okupimo na istom mestu, a i gazda pansiona pozvao nas je na svoj rođendan, pa ne bi bilo u redu da ga razočaramo. :)
I zaista, jedva čekam da ponovo odem tamo. To je mesto sa kog sam se vratila preporođena, spremna za nove radne pobede… I sve to za veoma povoljnu cenu!

Napominjem da je ovo mesto samo za one koji uživaju u “domaćinskoj” atmosferi, odmoru i uživanju. I upravo to je ono što mi je najviše prijalo. Svi smo uvek bili na okupu, od jutra do mraka, kao jedna velika porodica. To je ono što svemu daje draž i podseti vas na ono što je zaista bitno u životu…

Čoveku je tako malo potrebno da bude srećan i zadovoljan…

Dobrodolac, Brzeće, vidimo se ponovo!

AKO NEMAJU HLEBA, nurse asthma ZAŠTO NE JEDU KOLAČE?
(Marija Antoaneta)

Baš nas je krenulo! Uprkos sporadičnim porazima, asthma | naši sportisti (teniseri, košarkaši, vaterpolisti, kajakaši… – sa izuzetkom fudbalera, naravno) ruše sve pred sobom! Nama, ovako jadnima, oni su jedina “svetlost na kraju tunela” jer, zbog dešavanja u vezi sa Kosovom, zahuktalih poskupljenja (hrana, struja, komunalije, prevoz), ograničavanja potrošačkih kredita a, bogami, i zbog klimatskih promena, malo je kome dobro. Naravno, uvek ostavljam rezervu za onaj društveni sloj kojem je u svakom sistemu i u svim okolnostima – sasvim fino. Ali, njima ne želim da se bavim jer su sigurno dovoljni sami sebi i “boleće ih baš”, kako kaže naša drugarica Beba. Imaju oni drugih problema, na primer, kako da za 5.000 evra upišu decu u privatne osnovne škole.

Pa, kada smo već kod sportista koji baš umeju da unesu radost u naše male, tmurne živote, primetim ja tako da različite televizijske kuće različito reaguju na “prateće pojave” u vezi sa nastupima naših sportskih predstavnika po svetu. Naime, kada je pre izvesnog vremena mlada košarkaška reprezentacija Srbije pobedila na Evropskom prvenstvu u Gorici, desio se uvredljivi incident kakav nijedna država koja drži do sebe (?!) ne bi propustila da “udari na sva zvona” – organizatori nisu pripremili himnu zemljice Srbije verovatno zato što nisu očekivali našu pobedu, pa su, gle čuda, naši momci na pobedničkom postolju pola sata čekali da čuju prve taktove “Bože pravde”. E, na taj “detalj” primereno je reagovala RTS (kojoj, priznajem, sa žaljenjem plaćam pretplatu), B92 osvrnuo se na tu činjenicu, a moj “omiljeni” “Fox” elegantno je izbegao da je spomene. Isto se ponovilo u slučaju trijumfa Novaka Đokovića na Masters turniru u Montrealu – to što ga je oficijelni spiker predstavio kao takmičara iz Hrvatske, slično kao u prethodnom “slučaju” sa košarkašima, “zabolelo” je pobrojane TV kuće sa “nacionalnom pokrivenošću”.

Zaista nisam ksenofobična (tu pre svega mislim u odnosu na Amerikance koji su vlasnici TV “Foks”) ali mera dobrog ukusa morala bi da važi za sve koji se bave javnim informisanjem. Ne bi smelo da bude “poželjnih” i “nepoželjnih”, treba baratati samo INFORMACIJAMA, a “prekobarske demokrate i lideri u svim oblicima informisanja pa i u elektronskom”, umesto da nas nečemu pouče, pokazali su kako se istina zaobilazi. (Ili to, možda, beogradski uređivački kolegijum tako radi na svoju ruku da ne naljuti poslodavce?)

Mi, naravno, nismo nikakva ni politička ni ekonomska velesila, ali sportska, dopalo se to nekome ili ne – jesmo! Dakle, BRAVO! za sportiste. (Nadam se da mi naša bivša koleginica neće zameriti to što sam upotrebila njen večni poklič sa ekrana TV “Pink” sredom uveče).

Američki magazin “Forbes” objavio je 10 najskupljih naslovnih strana na svetu.
Evo linka > (1 Euro = 7.30484861 hrvatskih kuna)

Kada je u Vojvodini živelo najviše etničkih Grka? Da li je to možda period osamdesetih prošlog veka kada je nekoliko stotina studenata iz Grčke u Novom Sadu pohađalo fakultete, ampoule u najvećoj meri DIF i Medicinski? Ili u drugoj polovini 18. veka kada je nakon trećeg pada Beograda u turske ruke 1739. velika zajednica grčkih trgovaca i zanatlija naselila Novi Sad?

GRČKA REPUBLIKA U RAVNICI: Fotografija grčkih akcijaša i novac koji je korišten u Bulkesu u preiodu 1945.-1948.

Istina koju zna malo žitelja Srbije rođenih nakon 2. svetskog rata, doctor glasi: u Vojvodini je u selu Bulkes (današnji Maglić) u periodu od 1945. do 1948. postojala autohtona Grčka republika!!!

Evo kako se to desilo.

Selo Bulkes je u drugoj polovini 18. veka naseljeno nemačkim stanovništvom koje je do početka 20. veka naraslo na preko 3.000 žitelja. Nakon 2. svetskog rata, health kao i ostala nemačka sela u Vojvodini i Bulkes je ostao bez stanovnika (deo je pobegao pred dolazak Rusa, ostali su završili u logorima), ali kuće su ostale opremljene. U maju 1945. godine u ove nameštene kuće doselilo se 4.650 grčkih izbeglica, pripadnika narodnooslobodilačke armije „ELAS” (komesari, komandanti, partijski rukovodioci). Među njima bilo je samo 8 žena!!!

Buljkes je u to vreme imao status eksteritorijalne opštine Grčke u kojoj su važili grčki zakonski propisi i koje je Jugoslavija priznavala. Ovo izuzeće iz jurisdikcije bilo je bez presedana, kuriozitet u našoj državničkoj praksi. U početku je to bio samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, no kasnije je život u Buljkesu organizovaniji. O redu se brinula policija „IKA”. Imali su svoju štampariju koja je izdavala „Glas Buljkes”. Sredstvo plaćanja bila je grčka moneta – drahme. Za vreme svog boravka u Bukljesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Zanimljivo je da su Grci slali i svoje posebne jedine u radne akcije poput one za prugu Šamac-Sarajevo. Grčki doseljenici su u dugim hladnim zimama četrdesetih posekli sva stabla dudova koja su krasila selo – i drvo upotrebili za ogrev.

SVEDOK PROŠLOSTI: Nemačka Evangelička crkva u Magliću

Rezolucija Informbira podelila je Grke u Buljkesu. Jedni su podržavali Rezoluciju a drugi KPJ. Da bi se sprečilo međusobno trvenje pa i ubijanje donesena je u proleće 1949. g. odluka da Grci koji su za Rezoluciju budu iseljeni, a oni koji su verni KPJ imali su pravo slobodnog izbora.

Posle ovog masovnog raseljavanja u Buljkesu je ostalo oko 800 grčkih izbeglica, od kojih je gro emigrirao u južnu Makedoniju, nekoliko njih je ostalo i danas ovde žive kao državljani SRJ.

Buljkes ponovo nije bio naseljen. Naseljavanje počinje u drugoj polovini a naročito pred kraj 1949. godine. Prvi i najbrojniji doseljenici su bili iz jugoistočnog Banata i drugih delova Vojvodine, iz Bosne i Hercegovine, Like i drugih krajeva. Useljavali su se u napuštene i prazne kuće i zapošljavali na Državnoj ekonomiji nakon čega je naziv sela promenjen u Maglić po istoimenoj planini u Bosni.

KAO IZ “KAPELSKIH KRESOVA”: Železnički most između Bačkog Petrovca i Maglića kojim svakodnevno saobraća desetine teretnih vozova i šinobusa

Detaljnije o istoriji Maglića možete naći na sajtu: http://www.bulkes.de/istoria.html a najopširnije detalje o eksteritorijalnoj grčkoj republici u Bulkesu sadrži je članak prof. dr. Milana Ristovića u Glasniku za društvenu istoriju IV/2-3, 1997., na str. 179-201, pod naslovom “Eksperiment Buljkes: Grčka republika u Jugoslaviji 1945-1949”.

Prošao sam kroz Maglić na jednoj nedavnoj biciklističkoj turi. Došao sam do sela iz pravca Gložana poljskim putem uz prugu prešavši stari gvozdeni železnički most preko jednog ogranka kanala DTD. Most izgleda kao u nekom partizanskom filmu, izgleda da će se svakog momenta srušiti ako ga pre toga ne minira neki Dimnjičar.

Selo deluje kao da je malo živnulo od kako je 1972. na njegovim obodima sagrađena fabrika za preradu krompira koju je 1995. kupila beogradska firma “Magno produkt”, proizvođač popularnog čipsa “Marbo”. Većina žitelja sela danas na posredan ili neposredan način živi od te fabrike. Centar mesta je uređen, pravoslavna crkva je u fazi izgradnje, stara nemačka Evangelistička je u solidnom stanju ako se ima na umu kroz šta je sve selo prošlo i kako izgledaju nemačke crkve u većini mesta u kojima Nemaca više nema. U selu i danas živi nekoliko grčkih porodica, na mesnom pravoslavnom groblju nalaze se nadgobne ploče sa imenima Josifidis, Skutelis i Konstantinidis…

GROB GRČKOG PARTIZANA: Porodična grobnica Josifidis (muž Pavle je bio 16 godina stariji od žene Tasule)

Dok sam nastavljao biciklom dalje ka Bačkom Petrovcu, Kulpinu, Ravnom Selu, Zmajevu i Stepenovićevu – razmišljao sam o tome kako Vojvodina ima toliko sjajnih a malo poznatih i veoma “filmičnih” istorijskih epizoda da ovdašnjim filmskim (pozorišnim i književnim takođe) stvaraocima ne bi trebalo da ponestane inspiracije u naredna dva veka i ne bi morali da se vrte na sto i prvoj varijaciji na temu “Priče o Vasi Ladačkom” ili “Osme ofanzive”.

Evo samo nekih iz prve polovine 20. veka: proterivanje kolonista-dobrovoljaca iz Hortijeve Bačke u Crnu Goru, Liku i Hercegovinu 1941; sudbina vojvođanskih Jevreja (holokaust pod nacistima, rušenje sinagoga u Titovoj Jugoslaviji); sudbina vojvođanskih Nemaca (proterivanje i logori 1944.-1948.), Grčka republika u Bulkesu (1945.-1948.), nesuđeni iseljenici u Južnu Ameriku u Braziliji (Bagremovu), priča o slovenačkim rudarima u Vrdniku, potomci čeških graničara u Češkom Selu (opština Bela Crkva)… Sve su to zanimljive i dramatične istorijske okolonosti u koje bi Holivud bez problema smestio ljubavnu priču ili porodičnu sagu a naša kinematografija se pomenutih tema dotakla sa jedva nekoliko, uglavnom niskobudžetnih filmova.

Dve nedelje sam uživala, herbal zaista uživala u Turskoj, adiposity mesto Lara, order nekih 15 km od Antalije. Kada uplatite “ultra all inclusive” aranžman u nekom hotelu u Turskoj jedino o čemu razmišljate je : “U koji restoran idemo na ručak?”, “Hoćemo li pre podne na bazen ili plažu?”, “Ko će da ode po sladoled?”….novčanik slobodno zaboravite u sobi, osim ako ne želite da kupujete razne “vodene akcesoare”: dušeke, lopte, japanke (ili jadranke- jako mi je smešno kad neki ljudi kažu jadranke, a govore mnogi)…

Hadrijanova vrata

Na odmor sam krenula dan posle velikog launch party-ja za Hello! Magazin, koji smo počeli da izdajemo u julu mesecu. Svi u kompaniji smo bili uzbuđeni i želeli da to odradimo profesionalno i uspešno. Uz svesrdnu pomoć ekipe sa Belog dvora, gde se održao party, to smo i ostvarili. I iako me je kopkalo kakvi su utisci gostiju, kolega, drugih medija..suzdržavala sam se i nisam išla u Internet kafe da pogledam mailove, press klipping jer sam želela da se opustim i ne razmišljam o poslu uopšte, isključila sam telefon (priznajem da sam poslala par sms-ova samo da čujem šta se događa u Color Pressu) i prepustila se opuštenom plažiranju! Nakon desetak dana degustacije turskih specijaliteta i ocenjivanja svih pita koje sam neumorno probala, nakon stotinu partija remija koje smo odigrali u lobiju hotela poželela sam da vidim gde sam.

šetalište pored mora u Antaliji

Izvadila sam mapu Antalije na sto i obeležila antički teatar Aspendos, stari deo grada Antalije, šetalište, Hadrijanova vrata i tržni centar Migros.
Rent-a-car za 24 sata u Antaliji izađe 50 eura, krećemo….

Hadrijanova vrata su sagrađena naravno u Hadrijanovu čast kad je dolazio da poseti grad, ona nam otvaraju kapije starog dela grada. Ja sam od onih koji vole sve što je staro, ne znam zbog čega ali nikada mi ništa spejsi, nikakvo ultra moderno čudo tehnike, brzi vozovi i mlaznjaci nisu izmamili ni jedno wow ili divljenje. Ali, kad vidim nešto staro, patinirano, od upotrebe i vekova istrošeno e tu padam u nesvest…e još kad sam videla bazare koji prodaju razne džidže, ćilime, lampe, ćupove..bila sam potpuno oduševljena…

a gde sad?

Taman sam pročitala knjigu Orhana Pamuka “Istambul- uspomene i grad” i saosećala sam sa njim i razumela ga kada je lamentirao nad evropeizacijom svog rodnog grada i zemlje uopšte. Ja sam samo turista a volim da vidim sve ono što je sačuvano, autentično, svaki specifikum kulture i običaja me podstiče na razmišljanja i pitanja: a zašto su baš tako to radili? kako im je uspevalo?, odakle to verovanje?… Mislila sam na tog pisca kad sam videla novi deo Antalije koji podseća na Novi Beograd i nema ama baš ništa …”pusto Tursko”. Šteta.

antički teatar Aspendos

Blizu Beleka nalazi se i antički teatar Aspendos. Danas se tamo održavaju koncerti i razni performansi..a nekad je tuda šetao rimski car Marko Aurelije…..

Nakon celodnevnih šetnji punih maštarija svraćamo u tržni centar “Migros”, čarolija prošlih vremena nestaje i ja sam pravi predstavnik potrošačkog društva, konstatujem da smo kasno došli i da mi uopšte ne odgovara što se tržni centar zatvara već u 23 sata, neću stići sve da obiđem :(

U stara vremena postojale su prodavačice koje su vam sa kašmirom, indijskim haljinama, elegantnim rukavicama i ostalim ukrasima dolazile pred kapije vičući: “Torbarka, imam divne…bla, bla, bla….” a ja eto moram sama u shoping centar, pa na kasu, pa još nosim kese….

Water Gym u hotelu

Kome je bilo lepše?

Elem, sad mi je odmor dobio i ekskurzijsku dimenziju, nešto sam i naučila, razumela i mogu da nastavim sa sunčanjem….dve nedelje je tako brzo prošlo…..očekuje me toliko toga u redakciji i mogu vam reći da se radujem…

Obično kada odlučim da napišem post imam nekakav stav. Ovaj put baš i nemam. Zapravo, denture sale još nisam sigurna, arthritis a snazan utisak u vezi sa svima poznatom vešću u meni ne jenjava..
Svi ste verovatno čuli za Crnogorku koja je u 62. rodila svoje prvo dete začeto putem veštačke oplodnje. Zanima me šta mislite o tome?
Naravno, neukusno bi bilo komentarisati pojedinačni slučaj ali on neizostavno pokreće temu RAĐANJE U TREĆEM DOBU.
Diskusije koje sam pregledala na netu su dosta šture i površne pa me zanima kakvi su vaši stavovi. Možda ću dotle i ja uspeti da definišem svoj!