Pamtićemo septembar po mnogo čemu. Pre svega po usvajanju novog Zakona o informisanju jer je elita odahnula, impotent a raja “podmirena” uvođenjem brojnih rialiti šou programa po vaskolikim nam TV stanicama sa nacionalnom pokrivenošću.

I dok tamo neki marginalci menjaju žene, a poznati likovi muzu krave na “Farmi”, izmrcvareni “junaci” “Trenutka istine” podsećaju me na likove iz kultnog filma “I konje ubijaju, zar ne?”
I, šta bi bio zajednički imenilac maratonskog plesa u cilju preživljavanja i ovog preznojavanja pod reflektorima dok su sve (srpske) oči sveta uprte u čoveka koji upravo treba da odgovori na pitanje da li je bio sa ljubavnicom u trenutku kada mu se rađalo dete? Kriza, naravno (ekonomska, kriza morala…)!

Ali, zapravo me je zadivio rialiti šou na B92, ali ne “Veliki brat”, taj je potpuno prevaziđen. Ovoga puta za moju konsternaciju bila je zaslužna informativna redakcija jer su mi “Vesti” na toj televiziji do 20. septembra, iz večeri u veče, razarale nervni sistem (kao, svojevremeno, TV Beograd početkom devedesetih izveštajima “sa ratišta”) “udarnom temom” koja se protezala na prvih petnaestak minuta a odnosila se, naravno, prvo na Paradu ponosa a potom na Povorku istog tog ponosa. Bar nedelju dana narečena parada bila je važnija od svega drugog, čak i od ulaska Srbije u Evropu, političkih i afera u privredi, važnija od života… Trebalo je po svaku cenu pred zapadnom javnošću zaslužiti predznak demokratske TV. Možda kane i neka parica…
Za nevolju, pročitah u novinama podatak da bi nas, poreske obveznike, ta šetnja po centru Beograda koštala milion evra. (?!) Dotad sam, uprkos svakovečernjem maltretmanu B92, na sve to gledala poprilično ambivalentno, međutim, na pomen tolike cifre, pao mi je mrak na oči. Dakle, ne treba biti matematički genije pa izračunati da bi nas predstavnici gej populacije (pet stotina prijavljenih) po glavi koštali – 2.000 evra! A koštali bi nas i više, s obzirom na pretnje nacionalističkih grupa kojima bi to bilo opravdanje da opet razbiju Beograd, da se ustreme na ambasade (ovoga puta na meti je bila švedska), o sukobima sa policijom i mogućim posledicama ne smem ni da mislim… Ipak mi se čini da je tu manifestaciju trebalo nazvati Paradom prkosa jer, kako drugačije objasniti njihovo neodustajanje (do zabrane) i neprihvatanje druge lokacije – parka na Ušću?

Zar je moguće da zemljica Srbija ne bi imala u šta pametnije da uloži taj novac? Nema kod nas sirotinje, gladi, bolesti, redova pred narodnim kuhinjama koje se polako gase jer Crveni krst nema sredstava za taj jedan obrok dnevno… (to je preslikano iz nekog drugog miljea pa nam je potureno da se malo nasekiramo).

Zar tim novcem ne bi mogle da se zbrinu desetine izbegličkih porodica, da im se podigne krov nad glavom i da se tako izbegne Parada jada (šta ako izbegla lica odluče da se, kao marginalizovana grupa, u povorci predstave svojim sugrađanima?) Zar su njihova prava na malo ljudskog dostojanstva toliko manje važna od prava gej orijentisanih? Evropa se odavno ne bavi prognanicima jer je “njihovo pitanje” rešeno na ovaj ili onaj način, ali Srbija mora da brine o ljudima koji nisu svojevoljno došli da se potucaju po nekakvim kampovima. Ko ono reče: “Dajte mi televiziju, pokoriću svet!”

S obzirom na to da su naša očekivanja ovoga puta bila golema jer pamtimo prošlogodišnji fantastičan ugoðaj na WMF po kvalitetnim predavačima i dodatnim sadržajima festivala, search ampoule mogu da kažem da su organizatori i ove godine premašili želje učesnika festivala.

Pre svega, sale organizacioni deo savršeno je odraðen, order Rovinj je tih dana disao u ritmu festivala, medija i ljudi koji su se i ponovo okupili da pretresu sve važne teme iz sveta advertajzinga, marketinga i medijskog biznisa uopšte. Naravno, goruće pitanje ove godine bila je recesija kao i novi zakoni o javnom informisanju.

Kao i ranije, najposećeniji su bili paneli sa bar pet učesnika iz cele regije a raspravljalo se na teme: “Poznaju li mediji granice privatnosti?”, “Ureðuje li PR medije?”, “Budućnost poslovnih medija” i “Šta žene žele”.

U prvom panelu, na temu granica privatnosti koje mediji ne bi smeli da preðu, učestvovala je i moja koleginica, asistent urednika najprodavanijeg tabloida “od Vardara pa do Triglava”, časopisa koji je uvek u toku sa regionalnim dešavanjima – magazina “Svet”. Njeno ime je Vesna Milanović, a naš prvi zajednički projekat krajem prošle godine nije slavno počeo. Naime, Vesna je jedna od retkih koleginica sa kojima sam se posvaðala, dobro, možda je to prejaka reč za blog, i to kompanijski (sve sa bloga PR-dnevnik moj kolega Goran prebacuje na CPG blog), pa ću reći – “sporečkala”. Dakle, pretpostavljate da mi u prvo vreme nije bila naročito simpatična zbog te “situacije” na “Svetovoj” žurki u “Richu”, ali u njenu reputaciju najboljeg estradnog novinara nikada nisam posumnjala pa sam kada me je direktor upitao koga bi trebalo da pošaljemo da učestvuje u panelu, imala spreman odgovor – Vesnu.

Nismo pogrešili. Čini mi se da su baš njeni komentari izazvali najviše reakcija u publici a u odgovorima na izlizana pitanja o tome kako nas (koji izdajemo tabloide ili pišemo tabloidne tekstove, zadiremo u nečiju privatnost itd.), nije stid da to radimo i zašto ne pišemo o nečemu drugom, bilo je najviše smisla. Primer da svako zna da je Anðelina Džoli udata za Breda Pita i koliko svoje i usvojene dece imaju, a da retko ko ume da nabroji sve njene glumačke poduhvate i uspehe, bio je vrlo precizan i pogodio je metu – i najurbanije ljude koji peru ruke od tabloidnih magazina interesuje upravo to kao i činjenice iz života Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića ili Rijane i Krisa Brauna. Dakle, to, ljudi, nema veze sa Srbijom, tabloidi su najprodavaniji magazini svuda u svetu.

Pored mnogo dragih ljudi koje smo na festivalu sreli, kafenisanja sa njima, šetnji… razmišljala sam i o situacijama, svaðama, raspravama, nerazumevanju koje je neminovno svuda oko nas… ali, ukoliko ne pričamo o tome, ukoliko se pretvaramo da je uvek sve u redu, ako nam je uvek važna samo glazura i fasada, nikada nećemo uspeti da prevaziðemo taj nesklad. Razgovor sa koleginicama iz “Nacionala” takoðe me je naveo na razmišljanje… Kada se desilo to da je njihov urednik tragično nastradao ispred redakcije, svi mi u Srbiji razmišljali smo o tome kako bi to moglo da utiče na nas, na slobodu štampe, itd. Na primer, tužno zaključujem da mi uopšte nije palo na pamet da ih nazovem i upitam kako su.

Možda treba glumiti finoću i političku korektnost ali ja to prosto ne umem, mogla bih da isfoliram nekoliko puta ali bi me, kao u svemu, i u tome provalili posle izvesnog vremena. Nije to loše za moj posao jer je osnovno pravilo u PR menadžmentu – LAGANJA NEMA.

Eto, kriza je svuda a i ovaj Saturn se sada nekako loše namestio, pa mi u kompaniji i ja u privatnom životu nailazimo na probleme, nerazumevanje, sitne svaðe, ponekad nas iz takta izvede nadreðeni, nekad saradnici… Ipak, idemo napred, trudimo se… moja kompanija da ostane na vrhu, ja u kompaniji (da je pravilno i verno predstavljam), ja u privatnom životu da pomirim sve svoje meni poznate i nepoznate svetove… da sebe upoznam.

Iz Rovinja stigoh do “duhovne revolucije” ali naveo me je na to tok misli… Uglavnom, bilo je sjajno, sijalo je sunce, Vesna mi je platila ćevape u Rovinju (nije to ništa, moja drugarica je jela brancina na Baščaršiji :)), putovali smo deset sati u mini-kombiju, pojeli smo tone grickalica, bolje smo se upoznali… nismo ostavili utisak, nismo se ni trudili, bili smo MI, ono što jesmo, pričali smo o cveću i vremenu ali nismo malterisali ničije fasade niti smo ukrašavali glazure… pa ni svoje.

Potresna priča o čoveku koji je bio primoran da jede travu…

“Kao tvoj kardiolog, moram ti reći da bi trebalo da skineš koju kilu, da oslabiš malo”, rekao je smireno, glasom koji je vrveo od stručnog autoriteta. “Ali, doktore”, zavapio sam. “Zar vam se više ne sviđam?” “Naravno da mi se sviđaš, ali želeo bih da viđam i druge pacijente, a to neće biti moguće ako ti nastaviš da dolaziš sa svojim hipertenzijama i ostalim čudima. Shvati me, biće to dobro za obojicu.” Shvatio sam da je ozbiljan. Ne smem dozvoliti da mi kilaža ode međ’ trocifrene brojeve. Ali, zar ja?! Ogorčeni protivnik zdravog načina života. Ja, čiji je moto oduvek bio: Najvažnije je biti umeren u umerenosti!

Odneo je vrag šalu i odlučio sam da konsultujem vrhunski stručnu instancu da sebi odredim novi režim. Dakle – internet! Probivši se kroz gustu džunglu vijagri, steroida i svemirskih sagorevača masti, našao sam neki pristojan (a besplatan) sajt sa raznim savetima za dijete i kilavljenje uopšte. Hteo sam da vidim može li se ipak pojesti nešto ukusno i na dijeti. Naravno, znao sam da se samo zavaravam i da će se moj režim (totalitarni, odnarođeni, režim terora!) svesti na jednostavno nejedenje i, što je još brutalnije, nejedenje uveče. Sve goji! Eto brutalne istine. Sve goji osim voća, to priznajem, ali… Kako da jedem voće? Voće je prihvatljivo samo kada je u društvu šećera, krema, čokolade ili kada je likvidirano, masakrirano a ostaci mu uliveni u sladoled. Tu nije kraj mukama. Potrebno je da se i malo rekreiram. Dijeta i rekreacija! Dve reči koje veoma mrzim, pa još u tandemu (nešto kao izraz Vojna Policija… Užas!). Da trčim ne mogu, ubijte me odmah. Može bicikl? Može. I dok si rek’o “idi u podrum, pronađi bicikl, zakrpi ili kupi nove gume, očisti, podmaži i zategni gomilu sajli i podigni sic i korman” – eto ti mene kako jezdim ulicama grada. Povremeno stanem da povratim i psujem život. Ove potresne reči ispisujem 12. dana dijete. Začuđujuće sam disciplinovan i pomiren sa sudbinom. Apelujem na vas, dobri ljudi, da jedete i pijete i ne radite ništa teško i za nas koji smo pali. Pali u borbi za zdrav život.

Daško Milinović

Ima li išta gore neko kad gamer odlepi za nekom video igrom?

Ne samo što je “prži” bez pauze za WC i ručak, nego postaje opsesivan za sve što se tiče njegovog omiljenog parčeta zabavnog softvera. Logično, industrija video igara je veoma svesna igračkog ludila i to zna da iskoristi na najbolji način… naravno, crpeći svaki dinar iz našeg džepa.

Ne treba da čudi podatak da svaka igra koja ima očekivanu prodaju preko 100.000 primeraka obavezno izlazi u specijalnim (čitaj skupim) verzijama pod raznim nazivima: Limited Edition, Collectors Edition, Legendary Edition, Loodilo Edition…

Iako smo do sada navikli da se tvrdo-pakane edicije pojavljuju sa fancy artwork knjižicama, (obično neobjavljenim) soundtrackovima, figuricama i sličnim džidža-bidžama, sada izdavači odlaze i korak dalje.

Tako npr. King’s Bounty Special Edition dolazi sa kožnom čuturicom za vodu (priča se i da je kompatibilna sa rumom) i bodežom, dok je čuveni GTAIV još bizarniji sa svojom crnom gangsterskom torbom (provereno staje Kalašnjikov) i sefom koji se isporučuje u Collector’s Edition pakovanju. Valjda se pretpostavlja da ukoliko se zaista uživite u ulogu Nike Belića da ne verujete ni sopstvenoj mami, tati & (naročito) sestri po pitanju čuvanja dragocenosti.

Doduše, niko nas nije toliko iznenadio u poslednje vreme koliko Activision sa svojim taktikom za suptilnom otimačinom para. Naime, pošto nam se sprema Call of Duty Modern Warfare 2 i hype raste velikom žestinom, pomenuta izdavačka kuća se pridosetila da svoju najekskluzivniju verziju igre pod imenom Prestige Edition (eto još jednog naziva) prodaje po ceni od čak 150 dolara tj. tri puta skuplje od regularne verzije za obične smrtnike! Šta je mamac?

Ni manje ni više nego naočare za noćno osmatranje! Ukoliko ne želite da kvarite igračku atmosferu paljenjem svetla, sada možete napraviti sendvič u potpunom mraku! Šta reći? Dok bude bilo ovaca, biće i šišanja… znamo iz ličnog iskustva.

Ako bismo bili potpuno iskreni prema sebi, ambulance verovatno bismo priznali da su vrlo kratki životni periodi u kojima smo zadovoljni sobom i svojim životom. Gotovo uvek postoji nešto što nam fali i što nam sreću kvari.

U prirodi ljudskog bića je da teži da ostvari svoje potencijale, pill i da nije tako, svet bi se zamrzao u neolitskoj pećini. Upravo ta unutrašnja snaga bića vodi nas ka osećanjima nezadovoljstva – zbog posla koji nije dovoljno plaćen ili kreativan, zbog našeg izgleda koji bi mogao biti lepši i mlađi, zbog veze koja bi mogla biti skladnija ili dinamičnija…

U nekom trenutku ta snaga potencijala bi trebalo da pređe iz destruktivne u kreativnu fazu, tj. da vas odvede na viši, željeni nivo. Međutim, često se dešava da nezadovoljstva predugo traju ili su, pak, krajnja stanja iza kojih ne sledi ništa. Ništa bolje. Ako vam se čini da ste se zaglavili u jednoj takvoj fazi, izađite iz sebe i osvrnite se. Pre svega na one kojima je objektivno teže nego vama. Tek kada pogledamo u drugim pravcima, kada deo svoje energije prosledimo na neka drugačija mesta od uobičajenih, kada pružimo ruku onima kojima je obično ne pružamo, realnije sagledavamo i svoju životnu situaciju. Upravo zato razgovarali smo sa tri žene koje su svoj životni poziv nesebično usmerile na pružanje pomoći drugima (str. 138) i pritom i vama ponudili konkretne informacije kako da se i sami angažujete. Ne samo zbog potreba dece na ulici, žena žrtava nasilja ili gladnih i siromašnih, već zato što je osvrtanje na ljude oko nas i svet izvan našeg ličnog mikrosveta, neizostavni deo vašeg zdravlja i zadovoljstva sobom.

Koliki je zapravo uticaj bloga i blogosfere govori i sledeća priča sa kompanijskog bloga kompanije Lenovo.

Krajem prošle godine David Hill potpredsednik Lenova zadužen za brend menadžment  i dizajn objavio je na svom korporativnom blogu malo istraživanje u vezi budućeg proizvoda – eksterne tastature. Tom prilikom predstavio je i dva rešenja ThinkPad eksternih tastatura koje su posetioci bloga komentarisali – tadašnja rešenja možete videti na slici:

Nakon ogromnog feedbacka (800 učesnika ankete), velikog broja komentara i kritika – što je direktno imalo uticaja na promenu dizajna ovih tastatura! Recimo, umesto touchpada uveden je TrackPoint, promenjena dubina naslona za ruke, pozicija i veličinaVolume kontrola i još mnogo toga…

Rezultat je totalni redizajn prvobitnog rešenja:

Ovo je još jedan primer upotrebe bloga kao poslovne alatke.

Više o ovome pročitajte na Dejvidovom blogu.

Osim po tome što je bio prva ruska prestonica, uz Kijev, nismo znali ništa o Novgorodu pre dolaska u njega. Posle odlaska pamtićemo ga po temperaturi od -28˚ C, crkavanju digitalnog fotoaparata, boravku u hostelu koji je dom za retardiranu dečicu, i osećaju da si na kraj sveta i u centru velike civilizacije u isto vreme. Neponovljiv je osećaj kada udahneš, a zamrznu ti se nos, usta, grlo i oči u isto vreme! Samo wuss-ovi i mamine maze ne idu u Rusiju zimi. Pravi muškarci su kadri i na strašnome mjestu postojati! I neke žene, uz njih.

Zidine i kule starog grada Novgoroda

STEPPING INTO THE ADVANTURE

Naravno da je samo bolesna holivudska mašta mogla da iznedri ideju da u istočnoj Evropi postoje „tamo neki hosteli“ u kojima ljude zatvaraju i besomučno kolju zarad svojih suludih zadovoljstava. I naravno da se sve može srediti preko interneta, i raspitati gde su dobri hosteli, gde su dobri hoteli, koliko koštaju, na kojim su adresama itd. Naravno da ti i prijatelji mogu pomoći, jer čemu služe svi oni chatovi, forumi, socijalne mreže poput Facebooka, Myspacea…

E sad, prijatelji nisu mogli pomoći u slučaju Novgoroda, jer u Moskvi ili Peterburgu uvek možeš naći „nekog ko poznaje nekog“ a ko bi se bavio couchsurfingom, a posebice za nas, Srbe (svi građani Srbije se tako oslovljavaju u Rusiji, kao što i oni smatraju da su Rusi, iako po prezimenima i fizionomijama vidiš da su Ukrajinci, Jevreji, Estonci, Gruzijci itd.). U Novgorodu smo morali posegnuti za netom i naći prigodan hostel. Ime mu je „Rodnjičok“ i noćenje u dvokrevetnoj sobi je 5,5 evra. Odlično. Krenuli smo vozom, noćnim vozom (zvučim kao Bajaga) iz Moskve. U 6 ujutru smo u Novgorodu, kul, a krećemo u 10 eveče. Spavaća kola, klasa „plackarta“, što će reči, 4. po redu. Ima 5 klasa vozova u ex-SSSR-u, ali nemoj da sed prevariš pa da upadneš u „opštu“ klasu, 5. po redu, ma kako da je jeftina. Inače ćeš se provesti kao ja u Ukrajini, a biti celu noć sa rođacima Jevhena Hütza iz Gogol Bordella u zagušljivom vagonu nije nikakav provod, veruj. Dakle, 10 evra, tu je stjuardesa (zove se „provodnica“) i uz to što cepa karte, razvodi ljude po kupeima, donosi ćebad, jastuke, jorgane i ostalo, a možeš o nje naručiti i pivo, kafu, čaj, sok i ostalo što je tvome mladome telu potrebno.

Jurjev manastir u sumrak. Ovo je kraj sveta, zimi, iako je u šumi, pored reke, u zelenilu predivno leti… verovatno!

Zaboravih reći, saputnici smo moja malenkost i moja tadašnja, a sada već bivša devojka. Naravno, pošto je noćni voz u pitanju, nećeš naručiti ni kafu, ni crni čaj, jer onda nema spavanja. Dakle, jedno pivo. Pričam sa ženom iz Novgoroda dok pijem i gledam snežne predele kroz prozor. Žena mi kaže da je Novgorod mnogo siromašniji od Moskve i Peterburga, i proporcionalno jeftiniji. Videćemo. Ležem na svoj ležaj oko 23 h i uspevam da u pretoplom vagonu (super, samo moraš da se oslobodiš džempera, i ostaneš u kratkim rukavima, što u srbijanskim i balkanskim vozovima nikako nisam navikao!) odspavam prekoputa svoje drage nekih 6 sati. Da sve bude gore, i vozovi u Rusiji, kao i oni u Ukrajini, imaju običaj da dolaze pre vremena na konačno odredište! I to po pola sata. Znači, nije u Novgorodu u 6:00, već u 5:30! Posteljina se razdužuje u 5:00, dakle. Uhh. Vidim ja da ni u Uzbekistanu neće kasniti voz, i tamo da odemo, džaba se nadamo da ćemo malko duže odspavati. Izlazimo iz voza, mrak, 5:30 h. Prvi šok je taj da, kad udahneš vazduh, osetiš neverovatan bol u nozdrvama. Boliii kad diiišem! Neponovljiv osećaj. Tražimo semafor sa temperaturom.

Napolju je temperatura -28 C. U hostelu se grejemo na dodatni radijator, jer je grejanje zidnim radijatorima nedovoljno. Menjačnice u Novgorodu su retke, banke se rano zatvaraju… Od preostalih rubalja ima se za skromnu večeru! A sladoled uveče, na temperaturi debeeelo ispod nule jedu svi Rusi, pa i mi… Ne moraš žuriti da se ne istopi u ruci!

Minus 28! Wow! E, zato boli. Dobro, hajde da odemo u hostel što pre. Taksija nigde. Srećom, železnička stanica je čvorište za gradske buseve. Pitamo gde je ta-i-ta ulica, i kažu nam neki broj busa. Bus dođe, ali je potpuno zamrznut, što je nadrealno iskustvo: unutar busa je sve smrzuto, unutra je temperatura ispod nule! Sva stakla su potpuno zaleđena i nema šanse da ih ostružeš ili zagreješ da bi video gde izlaziš. Ljudi izgledaju kao da su loptice naduvene od ogromne količine odeće. U stvari, podsećaju na klince iz South Parka! Ja podsećam na Kennyja, pomislih. Imam istovetnu jaknicu sa kapuljačom koja podseća na starinskog ronioca. Sve neverovatno škripi, jer se mašinsko ulje zamrzlo i stvrdlo i ležajevi su kruti. Pitamo gde je stanica, i kažu nam gde je. Izlazimo u mrak. Svuda su u 6 ujutro otvorene cvećare, ali pekare nisu. Nema bureka, kifli i jogurta, ali ima buketa ruža, lala i čega god hoćeš. I ljudi kupuju bukete cveća po -28, i nose ženama u firmama na posao! Kakvi džentlmeni!

Dobro, ja ću biti džentlmen pa ću nositi torbu svojoj devojci, šta će joj sad cveće. Stižemo posle 500 m pešačenja na zadatu adresu. Piše: Rodnjičok! To je to. Ja zvonim, a svaki uzdah boli. Moja saputnica je izuzetno disciplinovana, a znam da je smržljivac, tako da joj odajem priznanje na hrabrosti i trudim se da sačuvam muževno lice, samouvereno poput britanskog oficira u Sudanu 1898. Everything’s gonna be alright, baby, vidi se iz mog kvazispokojnog pogleda. Neki tip otvara i pušta nas. Pitam, je li ovo Hostel Rodnjičok, a on će, jeste, jeste. Super, toplo je! On uzima pasoše da nas upiše i da nam ključeve, kad iznebuha, dolazi neka žena. Kaže, ko ste vi? Turisti. Jeste li rezervisali? Ne. E, ne znam onda, moram da zovem upravnika! I uzima telefon. Mi se smrzli, što od ideje da nećemo dobiti smeštaj, što od pomisli na minus 28 napolju. Ne opet na mraz! Ja počnem kao, nismo znali da treba, a žena spusti slušalicu i pita, namršteno, odakle ste vi, bre? Ja kažem, iz Srbije. Iz Srbije! Faca tetke koja je izgledala zlo i sumorno naglo se menja. Pa naravno da ima mesta! Ne treba da zovemo upravnika!

Železnička stanica u zoru, i spomenik Aleksandru Nevskom.

Eto sad će ključevi, sad će čaj na račun kuće, sad ćemo dodatne radijatore i grejanje da unesemo u sobe, bez brige! Što ne rekoste da ste iz Srbije! Gledaju sa zadovoljstvom naše pasoše na ćirilici. I ja ih gledam sa osmehom. Ne znam šta bi bilo da smo, ne daj Bože, iz Holandije ili tako neke „zabiti“, ali dobro je. Ima negde gde imaš preimućstvo ako si „naš“. U 6:20 upadamo u sobe, koje su srazmerno hladne. Radijatori tek treba da zagreju prostoriju, ovde je potrebno imati i one radijatore na zidu, i one koji stoje nasred sobe, kanda. ‘Ajd’ da odspavamo malo. U jaknama i sa kapama. Par sati, šta fali. Dok ne svane, ipak je to januar na severu, kasno sviće, oko 8:50 tek. Budimo se i shvatamo da se soba zagrejala. Super. Odosmo da se sredimo u kupatilo. Ja krećem prvi, jer ja znam ruski. Pored mene prolazi devojka koja liči na mongoloida ili nekog sa Daunovim sindromom, ako se dobro sećam kako oni izgledaju. Kaže, zdravooo! Ja kažem, zdravo! Nedaleko od nje stoji grupa od 5-6 mladih ljudi, svako retardiran na svoj način, tj. ometen u razvoju, kako se to kaže politički korektno.

Dobacuju se velikom loptom, prečnika 1 metar. Valjda manju ne bi lako uhvatili, a i ova im svako malo ispada. Svi mi kažu: zdravooo, sa osmehom iskrenih bića koja ne znaju za zlo. Njihova dobrota me je dirnula. Kao malena dečica su, ne pomišljaju na zlo, fini su i mirni. Ispostavlja se da su naši domaćini od jutros vaspitači, a ovi mladi ljudi su štićenici Doma za ometene u razvoju, koji izdaje polovinu svojih soba kao hostel, da bi se finansirao sam za sebe. Odlazim u kupatilo, a za mnom ulazi simpatičan mladić, gotovo neprimetno ometen u razvoju.

Pogled na stari grad Novgorod i zidine. Ovo iza mene, ova snežna livada… to je reka! Volhov. Smrznut.

Kaže, ja sam čuo da ste vi iz Srbije? Kažem, jesam. A vi ste Srbin? Ja kažem, jesam. One će, sa osmehom i klimanjem glavom: aa, razumljivo, razumljivo. A vaša devojka, je li i ona iz Srbije? Jeste. Je l’ i ona Srpkinja. Jeste. Aaa, razumljivo, razumljivo. I dok se umivam, on me sa osmehom gleda i smišlja još pitanja, a ja ga blago i sa osmehom upitam, da li bi izašao napolje, ja bih da budem malo sam u kupatilu? Aaa, razumljivo, razumljivo, kaže on, sa stidljivim osmehom i izlazi uz izvinjenje. Vraćam se u sobu i kažem, što delikatnije mogu: Gordana, znaš, kad izađeš napolje, videćeš gomilu dobrica koji su blago ometeni u razvoju, zato što je ovo dom za ometene, al’ ne boj se, skroz su bezopasni, i k’o u onom vicu, kažu svaki put kad te vide, kažu: zdravooo. Devojka prsnu od smeha. To samo na putovanjima s tobom može da se desi, kaže ona. Pa jeste, priznajem. Ne piše na sajtu da je… poluhostel. OK, imamo smeštaj. ‘Ajd’ sad u grad!

SIGHTSEEING

Prvo, temperatura se sjajno podigla na celih -22. Odlično! Drugo, sve izgleda kao da je apsolutno ukočeno i zamrznuto. Belo je i prepuno svetlosti. Kao bajka, kao kraj sveta. Kul. I doslovno. Ja vadim digitalni fotoaparat, i ustanovim da je privremeno preminuo. Not responding. Na kraju krajeva, ta elektronika i nije predviđena da radi na toliko niskim temperaturama, valjda. Srećom, imam i rezervi, analogni, koji nema ništa elektronsko, osim blica. Nećete dohakati Srbinu koji uvek ima rezervnu varijantu! Ha! Život pod Slobom i američkim bombama i sankcijama stvorio je od nas, umesto normalnih i bezbrižnih ljudi, sposobne ljude. Šta sad, nešto je moralo da se žrtvuje. Nisam siguran da sam baš želeo da postanem sposoban kao izraelski specijalac, ali izgleda da su Istočnoevropljani najbliži tom „starinskom“ tipu ljudi. Idemo do centra grada, da vidimo zašto je Novgorod toliko značajan i šta mi, koji vrag (#$*&%!!) radimo na ovom mestu zimi??! Obilazimo prvu prestonicu Rusije, dakle.

Elem, Novgorod, koji se od 1993. zove i Veliki Novgorod, da bi se razlikovao od Nižnjeg Novgoroda (do tada se ovaj Nižnji zvao Gorki, po Maksimu koji dade ime jednoj od najboljih NS-ulica), leži na super mestu, gde rekao Volhov ističe iz jezera Iljmenj. Nastao je negde u 9. veku, kada su Sloveni i ugro-finska plemena rešila da osnuju državu. Kako su Sloveni bili brojniji, to je postalo poznato kao Novgrodska kneževina Slovena. Za kneza je izglasan neki vikinški pustolov, poznat kao Rjurik, a koji je došao na nekom drakaru (vikinškom brodu) iz Švedske, i sa gomilom pustolova-Šveđana rešio da se nametne kao super faca i ratnik koji ima neverovatne ratničke i organizacione sposobnosti. Kako su Sloveni i Ugro-Finci imali omanjih problema sa organizacijom državne uprave (ponavljaće se kroz istoriju), izabraše oni Rjurika. Ovaj će postati rodonačelnik dinastije Rjurikovića, koja će 700 godina vladati Rusijom. Koja je tada i prozvana Rusija. Jer, na tadašnjem ugro-finskom dijalektu Iljmenja, „Šveđanin“ se reklo „Ruosi“ (uporedi sa finski „Ruotsi“), pa je Rusija, u stvari, na finskom jeziku, Švedska. Zgodna zabuna. Kasnije su Varjazi, kako su Sloveni zvali Vikinge, pokušali da pronađu rečni put do Carigrada, pa su uzgred osnovali još jednu Rusiju, ovaj put Kijevsku.

Manastir svetog Đorđa (Jurjev manastir), u sumrak. Hladnooooo….

Dve Rusije, Novgorodska i Kijevska, postaće jedna država dosta kasnije. Elem, 988. godine, kijevski knez Vladimir krštava celu Rusiju, uz veliki otpor mnogobožaca (ova reč me uvek sa osmehom podseti na Neda Flandersa), a u 11. veku Rusi postaju veliki hrišćani i grade se manastiri i crkve koje stoje i do danas. Zapravo, Novgorod je i poznat po svom ogromnom broju srednjovekovnih građevina, od kojih su najvažnije Kremlj, poznat i kao Detinjec, i Jaroslavovo dvorišće (dvorište). Detinjec je prava pravcata srednjovekovna tvrđava, sa sve crvenim zidinama od cigala, prozorima za odbranu na kulama koje su natkriljene drvenim krovovima… Neverovatno mesto! Kao da se nalaziš u Srednjem veku, ili među kulisama nekog filma ili bajke. Zanimljivo je da je Novgorod bio oduvek prkosan i republikanski. Oni su ovde imali i Novgorodsku Republiku, i sami su sebi birali kneževe i ljude na funkcijama, a titule se nisu nasleđivale. Imali su prve parlamente, koje su zvali Veče (Veće, zaista, kao na srpskom!), i parlament je mogao da razreši knjaza dužnosti…

Zajedno sa svim ostalim ruskim snagama potukli su na ledu Čudskog jezera vojske Šveđana i Tevtonaca, a kadrove iz tog filma vi pamtimo. Vojsku je vodio Aleksandar Nevski. I tu je došao kraj Novgorodskoj slobodi, jer je Ivan Grozni, koji je s pravom dobio taj nadimak, u 16. veku imao običaj da impulsivno poubija sve koji su mu se suprotstavljali, pa je pokorio i republikanski Novgorod i to je to. Kažu da mu je jedan sveštenik, koji je izašao pred njega taman kada je Ivan Grozni nameravao da pokolje ceo grad zbog greha neposluha (poreko su ga pogledali, kanda), ponudio mesom, a bilo je vreme posta. Ivan dreknu, pa nudiš me mesom, a post je! Kako te nije sramota? A sveštenik će: pa šta je to tebi, ti ljudsku krv piješ svaki dan, ti ionako ne postiš! I tu se Ivan postidi i ne pobije ceo grad, a baš je hteo. Kasnije su sagrađeni Peterburg i proširena je Moskva, nastala je Odesa, proširen Kijev… I Novgorod je ostao mali, istorijski gradić, netaknut i lep za posete i slikavanje.

Da bi se došlo u Detinjec, slikovitu tvrđavu, mora se iz novog dela grada, kojim dominira neoklasicistička zgradurina pokrajinske skupštine i ogromni carski parkovi (monumentalno, ali ne i fotogenično, ukupno 5 slika u Novom Gradu potrošismo) preći u Stari Grad, preko mosta na Volhovu. Volhov je totalno zaleđen. Liči na livadu. Svetlost se odbija od snega i leda, nebo je sveeetloplavo, sve je prepuno svetlosti. Slike su nikakve, mi se smrzavamo, ali je sve super. Gledamo dve žene koje buše rupe u ledu i kupaju se.

Jedna je debeljuškasta gospoja srednjih godina, a druga je ribetina koja je mlada sportistkinja, i ja čak s mosta mogu da vidim da je mišićava kao Jelena Isinbajeva. Ja nisam toliko šokiran, jer nemam jajnike, ali moja devojka se ježi pri pogledu i pomisli šta im je sa tim organima. Njih dve se i sunčaju. Jer je supersunčan dan. Saznajemo da je tu leti strava plaža, da je +35, i da je njihov Štrand ili Ada Ciganlija mesto gde se hiljade ljudi osvežava. Prelazimo most i nalazimo se u starom utvrđenom gradu. Najznačajnije su kule, Spaska i Knjažna, koje su četvrtaste, i monumentalna Pokrovska, koja se nalazi na svim razglednicama. Kula Kokuj liči na malu crkvu, ali nije. Crkve su sve odreda bele. Najznačajnija je Sveta Sofija, bela i sa lukovicama, koje podsećaju na vojničke šlemove. Ovo je tipično za Novgorod, za razliku od Moskve. I logično, Moskva je bila uvek bezbedna i daleko od Litvanaca, Poljaka, Šveđana, Nemaca i sličnih okupatora.

Novgorodci su uvek bili ratnici, pa im i crkve deluju ratnički. Nisu šarene, jer im život nije bio kao u Moskvi. Kada nisu ratovali, bili su superuspešni trgovci. Sofijski sabor je najstarija crkva Rusije, izgrađena je 989. Imao je 13 tornjeva, jedan za Hrista i 12 za apostole. Poznata su i Magdeburška vrata sabora iz 12. veka, izgrađena u Nemačkoj, i Zvonik, koji ima zanimljiv oblik, kao neka kapija. Odlipčno, ako vidimo još i Jefimijevsku „časozvonjicu“, videli smo sve. Hladno je kao u zamrzivaču. Dosta arhitekture. Bilo bi je dosta i da je leto, ali ovako… U crkvama je tek malo toplije. Ništa do toga. Idemo u prodavnicu suvenira. Tamo ima svašta, a najzanimljivije su lutkice devojaka u ruskim narodnim nošnjama (moja devojka kupuje na tone, za sebe i za svu dečicu iz familije), matrjoške i specifikum Novgoroda: mali dobrohotni kućni duhovi, zvani Domaći, ili Domovije.

Oni su razbarušeni, simpatični i maleni, i čuvaju kućno ognjište. U engleskoj tradiciji se nazivaju „pixie“ i sad ti je jasno zašto je legendarna grupa The Pixies dobila ime, a o Draganu Stojkoviću da i ne govorimo. Sada idemo na drugi kraj, da vidimo Jaroslavovo dvorište. E, tamo je Jaroslav Mudri sazidao gomilu kneževskih zgrada, od koji su ostale samo crkve, desetak njih, svaka slična drugoj i svaka pomalo drugačija. Ne razumem se previše u crkvenu umetnost, ali mislim da bi moj negdašnji bubnjar, po profesiji ikonopisac, bio lud za ovim freskama. I sam se sećam da je Teofan Grk bio vrlo značajan slikar tog doba, jer nije ponavljao stare obrasce slikanja, već je bio… ekspresionista. Taj kad naslika Hrista Sudiju, poželiš da više ne napraviš nijedan greh! Mnogo popreko gleda. Meni najslađa crkvica Svete Petke, a i mojoj devojci. Super, ‘ajd sad da vidimo „građanski deo grada“. Ima jedna ulica, Uijina, gde očekuješ da ti iskrsnu Raskoljnikov i ona njegova prostitutka dobrog srca, i baba lihvarka, i ko sve ne. Super je civilna carska arhiktektura, i grad je lepo očuvan, stambeni blokovi su van centra. Sad nam je jasno zašto Rusi toliko piju. Mora se! Dve duple votke u brvnari od kafića, pa da razgovaramo dalje o izlasku na onu ‘ladnoću! Napolju, žene na tezgama prodaju suvenire. Na -22! Strašno.

Mrtve ‘ladne. Kažu nam da ima neko etno-selo, Vitoslavici, u selu jurjevo, gde ima i neki slavni manastir. Ulazimo u bus. Sve škripi opet. Ništa se ne vidi. Kondukterka nas izbacuje na stanici Jurjevo. Kraj sveta! Ako zanoćimo ovde, naći će naša beživotna tela ujutro. Malo je i frka. Nalazimo manastir. Plave lukovice sa žutim zvezdicama. Sve je stalo. Vreme je stalo. Popovi se zavukli pored peći. Samo dvoje ludih srpskih turista lunja i slika sve u sumrak. Neverovatna scena. U jednom trenutku su na nebu i Mesec i Sunce i Danica.

Nikad neću zaboraviti zalazak sunca nad Jurjevim manastirom. Opet je -28. Koliko smo daleko od „civilizacije“, govori i cena krštenja: dok sam u Moskvi u Hramu Hrista Spasa platio 30 evra, ovde je 2 evra. Odlazimo do etno sela. Možda je bolje da se vratimo leti, kada su tu devojke u narodnim nošnjama ispred drvenih kuća rekonstruisanih drevnih drvenih kuća… Ovde su prenesene cele kuće, mlinovi, vetrenjače, crkve, sve od drveta, iz cele Rusije, i nastalo je etno-selo, jedno od najslavnijih u svetu. Postaje neizdrživo hladno. Pokušavamo da pojedemo čokoladne štanglice, ali je nemoguće, polomićemo zube! Stvrdlo se sve. Idemo u hostel. Ispred hostela, neko prodaje sladoled na ulici. Ja se pitam ko ga jede.
Ali, ljudi kupuju! Kupujemo i mi i slikamo se. Ja shvatam da je zamrzivač u kome je sladoled na ulici u stvari grejač, jer mora da zagreje sladoled sa -28 na -5 stepeni! Pokupavam da osposobim digitalca. Devojka viče, +ajde požuri, topi mi se sladoled u ruuciii… Ja vičem, evo, evo, a onda iz njenog smeha svatam da je sve to ironija. Topi se, haha. Nije nego.

EPILOG

Vrćamo se u hostel. Naši drugari su veseli i govore nam: Zdravooo! Naša domaćica nam donosi poklone, knjižice Novgoroda sa posvetom. I male magnete na poklon. Oduševljena je što smo iz Srbije. Stalno nam donose čaj u sobu. Sve je toplo. Jedna noć u toplom, i ujutro za Sankt-Peterburg.

Ujutro izlazimo iz hostela i primetno nas manje bole nosevi kad dišemo. Svi nam mašu. Autobuska stakla su tek poluzamrznuta. Vidi se da je otoplilo. Semafor na stanici pokazuje: -20! Ha, pa ne trebaju mi ni rukavice sad! Pri dolasku u Piter, shvatamo da je -10. Skidam i rukavice i kapu. Ovde, bre, vrućina. Daj ‘ladno pivo. Tako se osećamo. Čovek je izdržljivo i prilagodljivo živinče.

Jedan od najdražih izleta u životu, na najbizarnijem mestu. Sećam ga se sa nekom nežnošću, i onih mladih ljudi, i gostoprimstva, i zamrznute reke, i bola u nosu, i duple votke da bih „procirkulisao“, idvaju kupačica u rupi u ledu, i „kraja sveta“ u Jurjevu. I sladoleda u mrkloj ledenoj noći. Mogao sam platiti silne pare i ići na neki fensi kraj sveta, ali ne bih se ovako dobro osećao. Nikada.

S obzirom na to da nam ostaje još ceo mesec uživanja u kasnom letu, arthritis žao mi je što vas već u ovom broju uznemiravam pričom o tome šta loše može da nas zadesi ove jeseni i kako da se pripremite ako se to desi. Ne samo da vas podsećam na povratak na posao već i na nešto kud i kamo gore – sve alarmantnije vesti o novom gripu. Podatke o rizicima oboljevanja plasira u javnost Svetska zdravstvena organizacija, poznata kao kompetentna institucija kojoj se veruje. Međutim, istovremeno kolaju priče da je reč o običnom lažiranju i globalnoj prevari. Nedavno je u našu redakciju stigao mejl sa tekstom u kojem se govori o tome kako ćemo svi biti prinuđeni da se vakcinišemo, a da će vakcina zapravo sadržati virus od koga će pomreti devedeset odsto stanovništva planete jer je cilj „Velikih Gospodara“ depopulacija Zemlje?!?
Ovakve ideje, mada svetski rasprostranjene, naročito imaju plodno tlo u našoj zemlji jer mi, najpametniji narod na svetu, skloni smo da sumnjamo i sve stavljamo pod lupu, a teorije zavere su naša specijalnost. Ipak, u ovom slučaju nije lako biti pametan. Osobito je teško kada su u pitanju deca i … čitaoci. Reč je o odgovornosti.

Baveći se ovom temom, u L&Z redakciji smo shvatili da imamo isti problem i sa zabrinutima i sa nonšalantnim čitaocima. Zabrinuti u svom strahu mogu da učine ludosti, a nezabrinuti da se – razbole. Zbog toga smo odlučili da se pobrinemo za sve vas. Odlučili smo da vam sugerišemo da, bez obzira na to šta mislite o poreklu i sudbini virusa novog gripa, za svaki slučaj uradite ono što možete da biste poboljšali svoj imunitet, po onoj staroj „neće da se baci“. Kada kažem „ono što možete“, ne mislim da odročite svoju štednju ili podignete gotovinski kredit za nabavku preparata sa alojom i ehinaceom i noni napitaka, niti zaliha vakcina. Sve što treba da učinite, za sada, jeste da pročitate tekst na strani 106 i zatim racionalno postupite po našim savetima.
Pa, zato nas i imate – da se oslonite na nas kada je najteže!